Пише: Драган Амброзић
Случај недавно преминулог Брајана Вилсона открива нам сву драму бесконачно талентованог уметника који је пожелео да поп музици удахне савршену лепоту. То је прича о ствараоцу за кога ограничења нису постојала и који је на врхунцу огромне славе и тржишног успеха групе The Beach Boys решио да те 1966. направи један од најхрабријих артистичких експеримената у историји поп културе – сингл Good Vibrations. Ово и данас зачудно, апстрактно ремек-дело, какво није снимљено ни пре, а ни после тога, може послужити и као музички епитаф у коме је садржано све што треба да знамо о овом генију.
Прича је стара колико и људска раса: младић сусреће девојку и кроз унутрашњи монолог сазнајемо да осећа како од ње добија “добре вибрације” – онај дрхтави тренутак кад осетимо међусобно препознавање, као увод у отварање ка љубави. Добро позната сага овде је, међутим, испричана крајње иновативним језиком, кроз песму састављену од делова (“модула”) који носе различита расположења, постепено градећи укупан утисак. До краја песма досеже префињену екстазу, што нас узноси у непознате висине где је ваздух редак, али је могућа нова самоспознаја кроз љубав.
У питању је дефинитиван звучни споменик романтици, као принципу око кога се врти свет.
Данас је песма Good Vibrations састава The Beach Boys препозната као једна од највеличанственијих композиција свих времена. Ова исконска љубавна драма у облику поп хита са укусом психоделије, што помера границе реалности, била је својевремено најважнији доказ да рок музика може бити уметничка форма. Та три и по минута су је једнако променила колико и читави опуси неких аутора, и само да је снимио овај комад, Брајан Вилсон био би препознат као чудо.
Кроз трансформацију својих непатворених сурф хероја, какви су The Beach Boys, владајућа материјалистичка Америка – дотад тако бескомпромисна у свом заразном победничком позитивизму – овде је коначно спознала своју другу страну која наслућује да постоји и неки виши смисао у животу. И као Алиса, прешла је у свет са друге стране огледала. У Good Vibrations дотадашња телесна Америка открила је своју духовност.
Као таква –Good Vibrations је цивилизацијска прекретница гигантских размера, слична Дилановом узимању електричне гитаре у руке. Она је дефинитивно охрабрила дешавање хипи “лета љубави” следеће године и прерастање рокенрола у рок културу.
Предлажем да је на овом месту пустите.
Не знам где, али она ме води тамо
Ставимо ствари у поуздани историјски контекст: Брајан Вилсон је у том тренутку имао 24 године и економску снагу од 9 милиона продатих плоча иза себе. Већ познат као ексцентрик, висок и крупан човек, био је наглув на десно уво и имао још непрепознат биполарни поремећај. Занимале су га есктрасензорна перцепција и разне мистичне теме, успут је открио марихуану и пробао ЛСД – тада је све то било схваћено као допунско средство за покретање стваралачке маште, а не као стил живота, у шта се касније претворило. Престао је да наступа 1965. године и решио да се посвети студијском раду – схватајући “студио за снимање” као још један инструмент у својој палети.
Под притиском издавачке куће Capitol Records, The Beach Boys су до тог часа из године у годину понављали формулу момачког сурф бенда мада су се ствари око њих мењале. Али на плочи The Beach Boys Today! (1965) увели су успеле оркестрације, што је био сигнал колико жуде да се даље уметнички развијају. Pet Sounds, сниман почетком 1966. и објављен маја те године, био је најављен као “најпрогресивнији поп албум свих времена” и говорио је о томе колико су се The Beach Boys отворено утркивали са The Beatles, који су у том тренутку бацали свет под ноге (управо су издали своју прву амбициозну плочу Rubber Soul и припремали Револвер – у САД такође објављене преко куће Капитол). Смела продукција, небеске хармоније и теме везане за одрастање разликовале су га од било чега направљеног у америчкој поп музици до тог тренутка.
Али, у то исто време, док су снимали тринаест песама за – испоставиће се – свој најбољи албум, радили су непрекидно на још радикалнијој нумери коју је Брајан Вилсон замислио, а за коју ће бити потребно око девет месеци рада и буџет отприлике сличан оном за снимање целе плоче, да би је довео у облик који је он сматрао савршеним:Good Vibrations(музика Брајан Вилсон, текст Мајки Лав. Уместо да је уврсти на Pet Sounds, што би истог часа тај албум учинило још бесмртнијим, он ју је пројектовао за следећи ЛП “Смиле”, који се никад није појавио јер Вилсон касније није успео да доврши готово ниједну песму на начин који би га задовољио (овим је почела његова стваралачка криза; скромнија винилна верзија под именом Smiley Smile појавила се 1967. и била је тек релативно комерцијално успешна).
Good Vibrations је првобитно издат као посебан сингл, да би тог октобра 1966. тријумфално засео истовремено на прво место америчке и енглеске топ листе. Биће то и последњи хит сингл Брајана Вилсона на првом месту било где.
Кад затворим очи, она је ближе
Из данашње перспективе јасно је зашто је Good Vibrations тако дуго снимана: за Бајана Вилсона био је то преко потребан доказ да је могуће стварати поп музику као високу уметност, а да она свеједно успешно допре до милиона слушалаца. Будући да је у питању био аутор који је увек морао да тежи врхунском, баш ова песма му је била кључна потврда како цео његов рад има смисла.
Зоран Пауновић: Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана
Да би се досегла неопходна перфекција, променили су пет студија у којима се снимани различити делови песме по више пута – сваки одабрани студио био је познат по томе што је у њему најбоље звучао неки инструмент. Радили су са ексклузивно одабраним студијским музичарима, касније названим “The Wrecking Crew” – укупно око 25 њих, плус чланови The Beach Boys-а учествовали су у сесијама. Цела ствар и данас делује као фантастичан арт-рок експеримент, с тим што арт-рок још није био ни близу да буде измишљен као жанр: на истом месту налазимо употребу чела и других класичних инструмената, као и електрични теремин (претеча електронских инструмената, овде је онеобичавао утисак, дочаравајући звук “добрих вибрација”) – све одважни новитети у популарним песмама тог доба. Сама тема “вибрација” чекала је некога да је обради како доликује и претвори је у језичку финту коју ће отад користити све генерације младих.
Једини начин да се објасни необична, револуционарна структура композиције Good Vibrations јесте да се позајми терминологија из класичне музике и она назове “развијањем теме”, јер не следи уобичајена правила редоследа строфа и рефрена у поп песмама, него их слаже по унутрашњој динамици коју захтева уметнички циљ. Није ни чудо што су је неки критичари назвали “џепном симфонијом”. Као таква, пресудно је утицала на све касније велике ауторе – од Тхе Beatles (A Day in the Life), преко Дејвида Боувија до Крафтверк и даље – дајући им јак разлог да размишљају другачије и покушају да створе нешто једнако изазовно.
Коначно,Good Vibrations јесте наговештавала неку врсту самооткровења, али је имала чврсту подлогу у наративном току који нам све време говори како је у питању однос момка и девојке. И то даје преко потребну људску димензију нумери што је могла да одлута у космичке дубине и да се никад више не врати. У томе је хуманистичка величина Брајана Вилсона, фантасте са обе ноге на земљи.
Предлажем да на овом месту ставите црне наочаре на нос, из поштовања према великом уметнику који нам је за сва времена послао Добре вибрације – најпозитивнију песму на свету, уз коју се свако насмеши мада не зна зашто. Биће да те вибрације стварно постоје…
Извор: Време
