Пише: др Владан С. Бојић. адвокат
Или: Правни оглед кризе образложења, одговорности и институционалне равнотеже
Право није никакав посебан систем одлука, већ систем правно ваљаних разлога; тамо где ваљани разлози изостану, судијско уверење се преображава у — арбитрарност.
Образложење чува правни ауторитет и веродостојност изреке сваке пресуде.
Ауторитет изреке извире из снаге образложења. Auctoritas sententiae ex ratione oritur. Ауторитет пресуде произлази из разлога или Ratio tuetur auctoritatem sententiae. /
Narrative is not reasoning. Наратив није расуђивање).Oбразложење је место где судија полаже рачун разуму и праву: кроз јасно, потпуно и провериво излагање разлога и тек уз обавезно укључење разматрања супротних аргумената изрека добија ауторитет. Јер, показује зашто је по праву управо таква и зашто другачије не може бити. Образложење није експликација исхода, већ рационална демонстрација: оно излаже разлоге, суочава их са супротним и, унутар стандарда доказивања, показује да је изрека правно нужан исход. Судија дугује странкама не само одлуку, већ и разлог. Образложење које отворено суочава аргументе и прот иваргументе једини је пут да се изрека покаже као правично и нужно решење. Ratio decidendi non solum probat, sed etiam refutat. Одлучујући разлог не само доказује, већ и оповргава (Auctoritas sententiae ex ratione et refutatione contraria oritur). Ауторитет пресуде произлази из разлога и оповргавања супротног. Образложење није једносмерно:оно утврђује (pro)али и разара супротно (contra)„ово је по праву – другачије не може.
Образложење је место где судија полаже рачун разуму, праву, правди кроз јасно, потпуно и провериво излагање и савесно суочавање и одбацивање супротних аргумената како би изрека добила свој ауторитет, показала зашто је по праву таква, зашто другачија не може бити. Истинска вредност пресуде не мери се тренутком изрицања, већ тренутком када страна која је изгубила, лишена утицаја и буке, остане сама са образложењем и прећутно, у себи призна: ово је правична мера мојих очекивања. Само такво образложење брани и одржава пресуђено, не силом ауторитета, већ ауторитетом разлога. Све друго су фразе, реторичке тираде и политичка магла која не припада праву. Пресуда је заиста донета тек онда када и страна која је изгубила, читајући разлоге, у тишини призна њену правичност. (Auctoritas sententiae ex ratione oritur, non ex potestate). Ауторитет пресуде произлази из разлога, а не из моћи.То је епистемолошки тест истине, етички тест правде, психолошки тест одлуке, јер суд мора и аргументовано разорити супротан аргумент, То је правничка култура и зачетак једне нове правне доктрине, тачке: Образложење као суштина правде.
Изрека је неминовна правна последица образложења; сваки другачији однос је одступање од права. Образложење рађа и чува изреку; у супротном је произвољност. Изрека није полазиште, већ логички исход образложења које претходи и одређује. Ако изрека претходи образложењу, право престаје: остаје пресуда. Sententia ex ratione necessaria sequitur. Non ex sententia ratio, sed ex ratione sententia .. Разлог не сме бити накнадно изведен из пресуде, већ пресуда мора проистећи из разлога.
Слободно судијско уверење — образложење и одговорност
(Од доктрине до праксе „могло се рећи на рочишту“ и назад)
Слободно судијско уверење је метод оцене доказа, оно, без формалних доказних правила,
али у оквиру закона, логике и образложења. То није „слобода да се одлучи како се хоће“, већ слобода у везаности правом (libertas in vinculis iuris). Слободно судијско уверење није интуиција без аргумената, игнорисање релевантних тврдњи, селективно читање списа, редукција расправе („могло се рећи на рочишту“), јер увек где нема темељног образложења нема слободног уверења, већ арбитрарности. У римском праву формализам је валдајући (leges actiones), па: iudex privatus лична оцена чињеница, што је почетак, јер судија није математички механизам, већ разумно биће. У Средњем веку влада канонско право, доказна правила (два сведока) истина je формално доказана истина и супротност слободном судијском уверењу. Просветитељство (18–19. век) прави кључни преокрет. После формалних доказних правила влада intime conviction (унутрашње уверење судије).
(Civil law), слободна оцена доказа је правило али у француској доктрини уз образложење и контролу вишег суда, а немачкој доктрини: freie Beweiswürdigung (ZPO §286). Common law — порота одлучује о чињеницама a онда судија о праву. Слободно судијско уверење постоји, али је подељено (jury vs judge) и јаче је контролисано процедуром. У савременој доктрини владајућа теорија је епистемолошки метод (како се утврђује истина) што не значи дискрецију у одлуци. Rosenberg, Schwab, Gottwald, Taruffo, Alexy, уносе контекст рационалности одлучивања. ЕС: судија мора размотрити битне тврдње странака, одлука мора бити reasoned judgment, ако није то је повреда права на правично суђење (чл.6 ЕС). Слободно судијско уверење je валидно ако је логично, потпуно, доследно, проверљиво. Судови често избегавају и игноришу сложене поднеске, чиме редукују расправу и своде: „могло се рећи на рочишту“ што је процесна деградација и декаденција поступка која у корену потире слободно судијско уверење. Одбијање аргумената без претходне анализе није уверење, већ: silent dismissal, то јест, arbitrariness.
Др Владан С. Бојић: О јединству грађанског и националног у доба хистрионизма
Фингирање је непосредности судијска мантра: „странка је могла усмено“ и уз то погрешна, јер комплексни правни аргументи, системске анализе, правне сиснтезе. не могу се свести на усмено излагање. Зато се у неразвијеним правосудним системима, слободно судијско уверење претвара у арбитрарност. Узроци су у мањку искуства, недовољним теоријским основама и тиме последично лошем квалитету образложења, институционалној протекцији и толерисању некажњивости. Слободно судијско уверење тако постаје заштитни зид од одговорности а одговорност судије — “слепа зона”. Чињеница да нема личне одговорности судије за “погрешно уверење” не сперчава систем да постави границе груба повреда логике, игнорисање доказа и произвољности. Доктрина је конституисана: судија није одговоран за грешку али јесте за арбитрарност. Слободно судијско уверење није право судије да одлучује по нахођењу, већ обавеза да се, у одсуству формалних доказних правила, истина утврди рационалним и проверљивим путем. Ако се образложење сузи. аргументи бришу, слободно судијско уверење престаје да буде метод и постаје маска арбитрарности. Нема правде без образложења. А тамо где је судија недодирљив у свом уверењу, право престаје бити систем а постаје воља. Слободно судијско уверење је проверив рационални метод (није дискреција). Европска доктрина (freie Beweiswürdigung, §286 немачког ZPO) каже: није „слобода без граница“, већ обавеза рационалног закључивања. То истичу Rosenberg–Schwab–Gottwald (уџбеник немачког процесног права): судија је слободан од формалних доказа а везан логиком, искуством, разлозима. Италијански процесуалиста Michele Taruffo додаје: истина није „пронађена“, већ рационално конструисана кроз доказе и образложење. Robert Alexy ту линију продубљује: правна одлука мора бити рационално оправдана (justification), не само донета. Слободно судисјко уверење је дисциплина разума. Rosenberg, Schwab, Gottwald истичу да судија није „рачуновођа доказа“ већ рационални тумач. А Michele Taruffo: да се истина не затиче, већ конструише кроз аргументе и доказе. Robert Alexy захтева да одлука буде не тек донета већ оправдана. Из тога следи: Iudicium sine ratione est arbitrium. Пресуда без разлога је произвољност
Образложена пресуда—„reasoned judgments“ је суштина правде али и злоупотребе
Стандард „образложене пресуде“ развио је EС: део права на правично суђење (чл. 6 ЕК). Reasoned judgment подразумева, одговор на битне тврдње странака и чини јак логичан ланац разлога (од доказа—закључка) уз проверивост (да више судске инстанце и странке могу пратити резон). То се не мери, већ оцењује структурама разлога. Образложење није украшавање пресуде, већ њена бит; без њега—свака одлука је непроверена тврдња.
Правну нужност reasoned judgments вребају злоупотребе. Декларативно образложење је једно до њих, када суд „наводи“ аргументе, али их не анализира путем често прочитане формуле: „суд је ценио све доказе“ без конкретизације „али је нашао да су без утицаја“. То је скривено прећуткивање. Када суд кључне тврдње игнорише, то је најопаснији облик — silent dismissa, кроз псеудо-логику, када суд формално повезује реченице без стварне доказне везе и кроз редукцију расправе када суд што најчешће чини, сложене писане поднеске девалвирају уз мантру:„могло се усмено на рочишту“ То је супротно идеји вођења поступка — јер комплексни правни аргументи захтевају темељиту артикулацију.
Црногорско судство пати од таквих варијанти тог modus operandi произвољних одлука.
Слобода као дисциплина разума
Слободно судијско уверење није привилегија, већ обавеза. У европској традицији и у савременој доктрини оно означава слободу од формалних доказних правила, али не и од разлога. Rosenberg, Schwab, Gottwald наглашавају да судија никад није везан квотама доказа, али јесте логиком, искуством и дужношћу образлагања. Michele Taruffo каже да се истина у поступку не „проналази“, већ јасно и рационално конструише кроз доказе и аргументе. Robert Alexy захтева да правна одлука буде оправдана, не само донета. Из тих линија произлази формула: Libertas in vinculis iuris: Слобода је у везаности равом. Свака пракса која ову формулу преокрене, прелази из методе у произвољност. Стандард „образложене пресуде“ није наратив, већ суштина права на правично суђење. Свако образложење је: одговор на битне наводе странака, опис логичног ланца разлога, на проверивост (да се резон може и пратити и контролисати). Образложење није дужина текста, већ структура датих разлога. Када суд „наводи“ без анализе, када „констатује“ без доказне везе, када ћути о кључном, он не образлаже, већ једноставно — симулира.
Пресуда без разлога је судска одлука само номинално а у суштини је тек: гола тврдња.
Пут од методе ка алибију
(Право није систем одлука, већ систем разлога; тамо где разлог изостане, судијско уверење се преображава у арбитрарност)
Привиди образложења су у дисбалансима између инфлације текста и дефициту разлога.
У пракси, посебно у транзиционим системима, слободно судијско уверење најчешће бива редуковано на: селективно читање списа, јаку редукцију расправе, одсуство одговора на кључне аргументе и псеудо-логичке имитацију закључака. Ту настаје ова опасна, кључна трансформација: слободно судијско уверење престаје да буде епистемолошки метод и постаје институционални алиби. Граничник: Тамо где нема разлога, нема ни уверења.
Технолошки напредак није неутралан: он може појачати врлину а може сакрити и ману.
Савремена девијација је препознатљива и у девијацији пресуда од десетина и стотину страна а унутра: ништа. Мноштво копи-пејст нарација пренетих из записника, механичка хиперепродукција и транспоновање писмена и на крају: минимум суштинских разлога о одлучним чињеницама и аргументима. То није образложење, већ његова представа и привид. Обим ничега није ничији и никакав аргумент. Нарација није правна анализа. Репродукција није разлог, нији основ. Такве пресуде су у строгој квалификацији лажно образложене пресуде. Насупрот томе стоји судијски модел: кратак и јасан опис а дубоки разлози по мери, ма колико да разумна и релевантна аргументација то оправдава и тражи.
Црногорско судство је масовно покупило „погодоносии“ нових дигиталних технологија како се не би замарали образложењима, тек негде на крају стидљиво промакне реченица или чак посус разумевањаа неке норме или позив на ко зна одкуд и како преписиван став. Право је задовоиљство наићи и читати пресуде које одишу оригиналнишћу разумевања и разлога, ма колико били и погрешни, храбри су и имају интегритет, то је једии могући пут развоја јуриспруденције у Црној Гору, јер је дуго била друго име и светионик правде.
Одговорност као линија која не сме бити избрисана
Право оштро и правилно разликује грешку од арбитрарности. Судија не одговара за сваку погрешну оцену, али мора одговарати тамо где изостаје одговор на оне кључне тврдње, тамо где је логика прекинута, а доказна веза не постоји. Без те линије слободно судијско уверење је простор без појма санкције а судство имунизован систем од одговорности.
Право није систем исхода, већ систем разлога. Кад се разлог изгуби, губи се и право.
Слободно судијско уверење није никакав простор моћи, већ јасна дисциплина разума.
Правда не почиње пресудом, већ разлогом. А где разлога нема, ни слободно уверење не постоји – постоји само голаа моћ без контроле.
Арбитрарност
(Или: Када је одлучивање симулација расуђивања)
Судија је дужан да одлуку заснује на разумном правном расуђивању, које постоји када између утврђених чињеница, из изведених доказа и правног закључка настаје логична, проверљива и образложена веза: што је „кичма“ пресуде. Разумно правно расуђивање постоји ако су испуњена четири кумулативна услова: 1) Когнитивни услов (чињенице) судија мора утврдити одлучне чињенице, не игнорисати релевантне доказе, јер је то први симптом арбитрарности; 2) Логички услов постоји ако нема унутрашњих противречја, закључак произилази из премиса ако „скок“ постоји ту нема расуђивања. 3) Нормативни услов постоји ако је норма правилно идентификована, тумачење није contra legem или апсурдно, није проблем различито тумачење, проблем настаје неразумним тумачењем. 4) Разумно правно расуђивање је када судија одговарајући на оне суштинске наводе, образложењем онемогућава контролу пресуде, а она која се не може проверити то није. Разумног правног расуђивања нема ако је пресуда без разлога одлучних чињеница, и логички противречна, заснована на игнорисању кључних доказа или без разумне везе са применом права. Да ли образложење омогућава разумном правнику да реконструише пут од чињеница до закључка и разумно расуђивање постоји ако не, то је онда арбитрарност. Није свака погрешна одлука атбитрарност, у томе процесу постоје три нивоа, три прага:
- Толерисана грешка је мањи пропуст, не утиче на исход и не води до одговорности.
- Погрешно расуђивање логички могуће, али нетачно,правни лек, а не одговорност.
- Неразумно расуђивање нема логичке и доказне основе, неправилан рад, одговорност.
У свету права је познато да судије не одговарају јер их штити слободно судијско уверење, тако да у обављању узвишене дужности „делиоца правде“ правде нема за оне очигледно лоше делиоце правде чије су водиље предрасуде, сујета, незнања, разне умишљености, стереотипи свих врста, глатка површност, гола лењост, а једном речју — арбитрерност.
То је судству Црне Горе претходни услов развоја уз раскршћавање са зрацима корупције. Уколико судство Црне Горе спусти такво сидро правде у сопствено друштво, то ће бити највећи успех и озваничити „вјечност“ али то неће бити вјечан лоповлук, него Црна Гора.
Разумно правно расуђивање постоји само онда када судска одлука представља резултат процеса у којем су чињенице утврђене, докази оцењени, норма идентификована, а закључак силогистички изведен тако да је логички и аргументативно проверљив. Одлука која нема те услове није погрешна, арбитрарна је.
Арбитрарност као основ одговорности судије
Арбитрарност као негатив разумног расуђивања, Разграничење: судијска грешка vs. арбитрарност. Разумно правно расуђивање као иманентни услов судске одлуке. Суд полази од тога да судска одлука није форма, већ резултат процеса правног расуђивања који мора бити: логички кохерентан, доказно утемељен, и образложен на начин који омогућава контролу. Суд утврђује да одлука која не испуњава ове услове не представља погрешну примену права, већ изостанак правног расуђивања. Када суд утврди да је дата и одређена побијана одлука арбитрарна, то значи да она не садржи разлоге о одлучним чињеницама, да она игнорише кључне доказе и да изводи правни закључак који није у логичкој вези са утврђеним стањем.Таква одлука не може бити подведена под категорију судијске грешке, јер је класичан квалификовани дефект расуђивања (defectus rationis). Није спорно да правни систем толерише грешку, али не одлуку која није продукт разума. Критеријум је да ли се из образложења дâ реконструисати рационалан пут од чињеница до закључка. Ако не може, одлука излази из судијске оцене и улази у зону арбитрарности. Одговорност не сме зависити од тога шта је судија мислио, већ од тога —како је мислио.
Слободно судијско уверење као маска арбитрарности
Полазиште je слобода као обавеза, није привилегија. Слободно судијско уверење није право да се одлучује по слободном нахођењу, већ обавеза рационалног утврђивања истине у одсуству формалних доказних правила. Његова граница је јасна: образложење које је логично, потпуно и проверљиво.Тамо где образложење изостане или се сведе на форму, тада слободно судијско уверење престаје да буде метод већ арбитрарност. Од римског iudex privatus, канонског формализма, француског intime conviction, немачког §286 ZPO (freie Beweiswürdigung), и доктрина и јуриспруденција је стабилна: слобода у оцени а уз обавезу разлога. Савремен стандард који је развио EС је право на правично суђење, значи да суд одговори на битне тврдње странака, пресуда буде reasoned judgment.
У пракси транзиционих система, слободно судијско уверење посустаје најчешће тако да се „прелама“ у редукцију расправе („могло се рећи на рочишту“) чистом игнорисању комплексних поднесака, селективном читању списа и закључцима лишених аргумената. У Црној Гори разматрајући обиље случајева као тродеценијски учесник то је већ аксиом. Било да је ријеч о чак кључном аргументу из поднеска, судија га слободно ценећи да ли је или није био потребан, без обзира на аргументован садржај, чак не прихвата по тарифи, а безброј испразних и недржаних рочишта сматра потребним: симптоми арбитрарности. Да. то није никакво слободно судијско уверење, то је—изостанак његове методологије.
Без јавне, смислене метрике, не постоји ни — позивање судије на одговорност. Развијене земље баштине јавно доступне евиденције о свим показатељима по сваком судији: укидања, преиначења, потврде, по врстама материја, и уз ознаке сложености предмета. То није никакав таблоидни ранг, већ неопходан систем као алат — пута меритократије.
Проблем настаје када се пракса сведе на уску нормативну као једини задати хоризонт за стандардизоване обрасце одлучивања уз прекомерно ослањање на разне иницијативе кад слободно судијско уверење постаје свргнуто и тихо замењено оперативном инерцијом. Решење није у етикетирању, већ у континуираној обуци из доказног права и стандарда доказивања, објављивању изузетних и пресуда и судија, као и структурисаној контроли образложења (не тек исхода). Цена арбитрарности није апстрактна већ дубоко људска.
Не требају нам уплашене судије, али још мање нам требају судије имунe на сваку одговорност. Нужна је одговорност без страха, дакле, без имунитета судије на одговорност како конкретно суди. Исто тако нужна је одговорност и санкција за арбитрарност одлучивања судије, јер је то правни основ његове објективе одговорности. без обзира на намеру и разлог за разрешење. Неазависност судтва се обезбеђује — судским буџетом — што свака власт одбија чак и да оразмотри,иако је још 1986. УН установио: „Нема независног судтсва без судског буџетта“. Ниједна наша власт то није покренула јер има одговара да судство држи на кратком повоцу. Судски буџет заслужује мериторно изабрана и правди посвећена судска власт, па тако први корак након судских реформи јесте у судском буџету финасираним из судских такси које морају бити веће, а да то не угрози право на приступ суду. Као правнички сталеж треба да се оканемо помодарских ветинга, лустрација и слично, него да једноставно, јавно, отворено и поштено реформишемо судство Црне Горе.
Независност без одговорности — како је рођена — невидљива зависност
Независност судства није само себи циљ. Она је средство на путу ка циљу. Циљ је правда. Када средство постане само себи сврха, право почиње да копни, да се празни од садржаја, а институције извитоперују да личе на своје карикатуре. Управо то се десило с моделом „независних“ судских и тужилачких савета изнишљеним само за транзиционе системе. Тај експеримент над нама одвео је од политичке зависности до тешке институционалне неодговорности. Идеја је као и увек била једноставно сјајна и заносна: судство ће тако бити извучено из домета политике за шта су се једнодушно сложили европски прометеји. И ствар је почела да се окреће. И наравно по систему Кваке 22. У пракси, добили смо нешто сасвим супротно: политичка зависност је формално ослабљена, а укинута је свака видна стварна одговорност. Тако је настао систем у коме нико не одговара а сви одлучују.
Судски и тужилачки савјети смишљени су или тек тако претпостављамо као — гаранти независности. А постали су затворени кругови без јасне спољне контроле уз унутрашњу беспоговорну солидарност. Легална правосудна омерта. Ту владају чланови судства,, истакнути правници, подучена невладина интелигенција. Стварна структура је друкчија: струка је „закључана“, одговорност се релативизује а одлуке постају сасвим непрозирне.
Такви органи не производе независност. Они производе саморегулишућу неoдговорност.
Када се уклони видљив притисак, нестаје и отпор према њему. Наиме, притисак никада на таквим „тачкама преламања“ не нестаје, само се прво преобрази да камуфлира друго. Појављују се неформалне мреже, различити кругови утицаја, густе интересне структуре које не подлежу контроли. Тако и тиме настаје нови оригиналан феномен: судија који је формално независан, а стварно изложен утицајима које нико не види и не санкционише. То је опасније од политичке зависности, јер се не може доказати али одражава одлукама.
Слободно судијско уверење је алиби ако је незвисност лишено сваке одговорности.
Слободно судијско уверење је у црногорској пракси постало инструмент за изузимање и имунизацију од свих видова одговорности. Судија не одговара за неконзистентност, на игнорисање логичких закона и доказа, ни због очигледне неразумности одлуке, јер се све покрива једноставном, и то само једном формулом: „то је било моје уверење“ и тако се право судсијско расуђивање у пракси своди на унутрашњи акт а не на проверив процес.
Ерго, европски модел и његова транспозиција у наш правосудни систем није била могућа због „кризе декомкратије и неповерења на наше неразвијене институције“ подлегли смо и прихватили модел који су нам „развијене демократије наметнуле“. Прихватили смо: субјектован, подређен положај и лишили се сваког достојанства.
Правда племенског гумна, Богишићева оставшина изгубљено самопоштовање
Традиционална црногорска друштва имала су „гумна“, inter alia места суђења (iudicium consuetudinarium). Где су кнежеви, војводе, угледни племеници саслушавали спор. Гумна су имала све кључне елементе суда: расправу, доказивање, ауторитет и санкцију. Гумна су постојала у доба предржавног и доцније као дио паралелног правног поретка, али ваља знати: имала су већу легитимност у очима народа, него данас модерно правосуђе. Лако смо „овако заостали“ разумели да суђење настаје из заједнице а не апстракне норме и да је утемељено у части, у ријечи, у јавности што је aequitas (правичност) а не формалност. Богишићеви ђаци Савињијеве Историјске школе права и свевременог ОИЗ, на путу у ЕУ?
Востсонова доктрина правних транспланата могла би Црну Гору узети за негативан узор.
Кад модел развијен у „наизглед стабилним демократијама кохерентних система ЕУ“ није било могуће пренети у наше неразвијене, нестабилне системе, где не постоје измаштани Судски и тужилачки савети по прикриваном свршетку нашег понижавања нема рсправе. Признали смо да јесмо народ без културне подлоге, без икакве правне културе, лишени сваке дисциплинске праксе и стварне професионалне одговорности. Понижење кошта. Резултат је изузев нама, за њих био предвидљив: институције само личе на демократске развијене као европске, али функционишу као затворени системи без икакве контроле. У таквом систему, независност није заштита права. Она постаје простор без одговорности.
Све наметнуто смо радо прихватили на путу у ЕУ а оно у Европи добро, смо ми избисали.
Укидање кривичног дела које прописује и санкционише судију за злоупотребу функције,
није само техничка измена, већ сигнал да систем не жели да повуче јасну линију, између грешке и—злоупотребе. У већини европским системима та линија и те како постоји.
Нечесто се примењује — али постоји. И управо зато делује. не као казна, већ као граница.
Правна формула је једноставна и општевидна — а она се огледа у томе да је независност судија без одговорности самовоља а одговорност без независности — притисак. А само њихова равнотежа даје право. Изостало је намерно или случајно оно што је суштинско: критеријуми. Не критеријум исхода — већ судијског расуђивања. Нико није поставио незаобилазно питање: да ли је конкретна одлука резултат разумног правног процеса. Без тога питања: нема разлике између грешке и арбитрарности, нема основе за одговорност, па тако онда безизузетно нема ни контроле. Независност није никакво право судије. Она је дужност судије према праву. Судија није независан да би био слободан од контроле.
Он јесте независан да би био слободан унутар разлога. Када разлози нестану, нестаје и право. А тамо где нестаје право, почиње систем у коме нико не одговара а сви одлучују.
EXCURSUS I: Кривична област кад је једина специјализација а са широким последицама
је по нарави најосетљивија: слобода, част, имовина, живот, и захтева најшире хоризонте свих правних али и општих униветзалних знања из свих области не само: процеса, доказа, форензике, људских права, психологије анализе исказа да би се искључили—дилмејкери.
EXCURSUS II: Функционална дистанца судства и тужилаштва мора да постоји а у Црној Гори не постоји, сем празне реторике, она мора постати оперативни стандард. Земље транзиције гаје стару функционалну блискост суда и тужилаштва и мора се аброгирати. Поцесни предлози тужилаштва пролазе уз минимум провере, одбрана се саслуша, али материјално игнорише, доказни стандарди се „еластично“ примењују, што представља потпуну свеприсутну ерозију принципа — equality of arms и —adversarial proceedings.
EXCURSUS III: Држава као странка је у Црној Гори преко сваке мере повлашћена.
Када је држава странка, судија је на највишем испиту реално мерене непристрасности. Буџет, односно државни трезор није никакав доказ и аргумент. Институционално клатно захтева и правосудни орган као независног заступника државе као и процесну дистанцу.
EXCURSUS IV: Достојанство суднице. Црна Гора болује од вишка канцеларија, вишка судова а мањка судија интегритета и знања. По броју per сapita највише судија у ЕУ без озбиљних искуствених знања. Због малобројности кадрова, нужно је повећати старосну границу као Немачкој 70 плус 5. Однос извршних власти у 21. веку према судству је више већ очајан, без достојанствених судница и дигитализоване суднице: однос према судству.
Редукција броја судова је нужност з акоју знамо да нас чека али је одлажемо, зашто? У Београду постоје 3 Основна суда са око 200 + судија а Црна Гора 15 Основних судова са 200 судија. Реч је о приближним варирајућим бројевима што се тиче броја судија, али основних судова, не. Дакле, иако Црна Гора има троструко мање становништва има пет пута више судова а приближно исти броиј судија као и Београд, То указује на екстремну фрагментацију и губитак кохезивности квалитета као и потенцијално мању ефиксност. Таква фактографија изазива неуједначенсот праксе, оптерећење судија, брзину поступка. Само недобронамерном није разумно да судске реформе прихвати као нужан реалитет.
Институционални одговор: Сенат правосудне анализе (11 чланова): чине га судије са озбиљним искуством уз научне референце, укључујуји странце, полажу јавности и свима лине доступним годишње извештаји, тематске анализе, публикацију врхунских пресуда и указе на системске пропусте чија је поента контрола и видљивост стандарда. Враћање изворних надлежности Скупштини Црне Горе и укидање савета је неминовност.
Appendix: Auctoritas sententiae ex ratione oritur. Ауторитет пресуде произлази из разлога.
Тамо где разлога нема – право се ту повлачи, а остаје — одлука без правде.
Велики Петак 10. април 2026
