Пише: Велиша Кадић
Истраживач српске ћириличне баштине и надгробних споменика др Горан Комар који живи и ради у Херцег Новом у разговору, за „Новости“, каже да је крајем 19. века само српски народ задржао и узнеговао своје писмо – ћирилицу која је била универзално, домаће, или како би то он рекао кућно писмо целог Балкана.
Нажалост, данас се поставља питање ко је у Црној Гори крив што се одступило од средњовековних владара и њихових писара који су стварали на ћирилици, па и касније, све до ових дана.
– Тешко бих могао указати на „кривца“. Сигуран сам да је систем образовања који је ступио на снагу са победом комунистичке револуције значајно утицао на маргинализацију нашег народног писма. Погледајте савремена дешавања у вези са ћирилицом у комшилуку. Наши суседи Хрвати, њихове највише научне и образовне установе, ћирилицу су препознале као писмо Хрвата. Још од 19. века, у Босни је створена теза о посебном босанском ћириличном писму званом „босанчица“ или „босаница“ које би било одвојено од преосталог доминантног корпуса ћириличних писаних споменика. Када покажете грбаљски тестамент са почетка 16. века који је овде у Боки исписан словима која веома подсећају на „босанчицу“, онда се такви споменици не коментаришу. Деловали су „екстерни“ чиниоци, свакако, али, током 20. века и унутрашњи који су се огледали у разградњи традиционалног српског друштва, отклоном од укупног културног стваралаштва српског народа – каже Комар, који, ипак, примећује позитивне промене у примени ћирилице у последње време не само у Црној Гори већ и у Републици Српској, суседном Требињу и свим општинама источне Херцеговине.
На питање да ли је ћирилица данас присутнија у јавном простору у односу на раније – одговара потврдно.
– Чини ми се да се и старији и млађи људи враћају ћириличном писму. Даћу вам пример требињског удружења „Кнез Мирослав Хумски“ које успева да објави значајну ћириличну грађу нашег приморја. Такође и требињског удружења „Ћирилица“. Овде, у Црној Гори, Друштва чланова Матице српске. Озбиљан истраживачки и научни рад. Али, скопчано са политичким притисцима који су из окриља политичке партије ДПС у Црној Гори тежили брисању народног имена Срба, њиховог писма, језика и Цркве (ваља погледати студије проф. српског језика Веселина Матовића и проф. др Јелице Стојановић), развијао се у народу Црне Горе спонтани отпор.
Снажном пропагандном активношћу настојала се на маргине историје бацити народносна ознака становништва ових крајева. Кроз читаву историју, балканске државне канцеларије су на пример титулама својих владара истицале управо српско народно име. Разлози за то још увек нам нису потпуно познати. Али, то доминантно или искључиво народносно назначење из средњовековних државних хартија централног Балкана, настоји се образовним програмима избрисати и заменити регионалним одредницама. Када ово говорим, заиста никоме не спорим право да се народносно определи како жели. Није међутим, могуће очекивати да српски народ пристане на брисање његовог народног имена посведоченог као доминантног имена балканског клупка народа које у себи сабира и палеобалканске скупине и оне које су се у раном средњем веку прометале балканским просторима. Народ у Црној Гори је пружио отпор конверзији у мери да је политички пројекат Демократске партије социјалиста остварио ограничен домашај.
Колико је ћирилица у прошлости живела са народом наш саговорник илуструје бројним примерима.
– Српском народу припада историјска улога ствараоца големог ћириличког архива Балкана, његовог подржаваоца и неговатеља у веома узраслим, еманципованим формама тог система писма. Већ током 18. века, па и раније, народ се ослобађао полугласничког система и поједностављивао своје писмо пишући готово „вуковски“. Наш народ је створио значајни ћирилични архив чији су ствараоци српске бокешке општине, Дубровачка република, русаг босански, канцеларије банова и краљева Босне, српске владарске династије. Када се он квантификује, онда се може видети однос према латиничној архивској грађи Балканског полуострва. Ћирилични архив представља море у океану латиничне. Али, то море је исписао наш народ и оно представља огледало његових укупних политичких и верских стремљења, те његове народне душе.
Др Комар је аутор капиталног дела „Ћирилични записи на стећцима“ које на више од 1.100 страница доноси обиље документоване грађе, тумачења, фотографија надгробних обележја на основу којих сагледавамо најдубље корене народа.
– Рад на том делу је започет 1994. године, иако у то време још нисам пришао изучавању натписа на стецћима. Тада сам почео интензивни рад на рашчитавању и објављивању ћириличних докумената херцегновског Архива. Верујем да је то упознавање са рукописном грађом представљало главни услов за касније бављење натписима на стећцима. Такви натписи су скоро увек ћирилички. Самим стећцима и њиховим натписима сам се почео бавити 2004. године и све истраживачке екскурзије сам обавио о свом трошку, редовно на седмичном нивоу, ако не и два пута седмично када су у питању локације у западној Црној Гори и источној Херцеговини. Када говоримо о ћирилици на стећцима, она је њихово искључиво писмо. Постоје случајеви да се, као на пример на Хумачкој плочи, пронађу елементи глагољице. Ипак, Хумачка плоча није надгробни споменик, већ натпис који говори о ктитору цркве св. архангела Михаила. Данашња Херцеговина чува епитафе који су настајали у доба првих настављача великог хумског кнеза Мирослава. Поменућу натпис монахиње Марије, жене попа Дабижива на Видоштаку код Стоца. Тај је натпис настао 1231. године. Исписан је ћирилицом. Да ли је ненаучно питати: Ко је рукоположио мужа монахиње Марије? Да ли је то могао учинити први хумски епископ Иларије, или чак, св. Сава Српски? Читав је низ надгробних споменика у Босни и Хуму који чувају помене српског православног свештенства. Наше удружење „Тропоље и Западне стране“ са седиштем у Гламочу, објављује четврту књигу у едицији којим настојимо на представљању ћириличних споменика западне Босне (Гламоч, Грахово, Дрвар). Приликом истраживања у Ливну (у припреми) пронашли смо надгробни крст са ћириличним натписом извесне Анђе и поменом њеног свекра попа Илије са почетка 16. века. Огромно је ћирилично наслеђе Босне. Од српских политичких елита у будућности ће зависти покретање интегралног и обухватног сабирања писаног наслеђа Балканског полуострва које припада у највећој мери српском народу. Управо тај племенити фонд издваја и обележава тај народ међу народима. Управо ћирилично писмо које су узнеговале српске бокешке општине под патронатом Млетачке републике (1423-1797), казује о нашем народу као народу мора, а не само горштачком, полеђинском, народу телурократском – наглашава Комар.
Остаци православних цркава
Оно што желим да саопштим јесте да Босна и Херцеговина, велики делови Црне Горе, Србије и не само западне Србије, покривени су старим гробљима уз које леже остаци православних цркава. И не само то. У оквиру и у близини таквих комплекса, налазе се српска гробља од 16. до 21. века. То је јако важно. Никада нисам рекао да муслимани и римокатолици нису баштиници стећка. Али, постоји јасна тачка дивергенције, високи стећак типа сандука, у којој се раздвајамо. Осим тога, српски народ је сред притисака црно-жуте монархије једини остао веран ћириличном писму, а сви други су примили латиницу. Сада би, нажалост, из политичких разлога, желели да крену у рикверц – каже Комар.
Извор: Новости
