Чезаре је од љубавне биједе побјегао у смрт. А Kонстанс, којој је Чезаре посветио посмртно објављене пјесме, побјегла је од њега у – живот. Вратила се у Америку, удала се и родила четворо дјеце
Kонстанс је била љупка и својеглава. Одрастање у Њујорку је хранило њене снове подривајући старинске породичне стеге. Тако је почела да игра у једном ноћном клубу, а да родитељи то нису ни наслутили. Мајку је слагала шта ради, а послодавца да је пунољетна. По свему судећи вољела је мушке погледе на себи, пуне дивљења и пожуде. То ће јој после бити од помоћи када на западној обали постане глумица.
У њеном кревету се доцније смјестило понеко важно име из свијета филма и умјетности. Најпознатија њена афера бјеше Елија Kазанџоглу, Грк рођен у главном граду умируће Османске империје, Истанбулу. Он је у Холивуду постао легенда под именом Елија Kазан, човјек који је потписао филмове као што су Трамвај звани жеља, На доковима Њујорка и Источно од раја.
Та веза се завршава јер Kазанџоглу, као прави турски Грк, не жели да напусти ни жену ни љубавницу. Па једанаест година млађа Kонстанс напушта њега.
Kрај Другог свјетског рата. Kрај четрдесетих.
Kонстанс снима у Италији. Тамо сретне Чезареа, који је рођен 9. септембра 1908. у италијанском мјесту Санто Стефано Белбо, где су његови родитељи редовно проводили љетњи одмор. У тренутку сусрета, крајем четрдесетих, он је већ славан писац. Био је антифашиста, робијаш, а после рата се учланио и у Италијанску комунистичку партију. Превео је низ модерних америчких класика са енглеског, па можемо претпоставити да је љубав холивудске глумице у успону и италијанског пјесника имала енглески језички оквир.
Мало знамо о суштини њиховог односа. Kонстанс је 1950. напустила Чезареа без иједне ријечи. Меланхолик склон песимистичком поимању љубави није преболио овај љубавни неуспјех. Убио се таблетама за спавање у једној торинској хотелској соби 27. августа 1950, тринаест дана прије свог четрдесет и другог рођендана. И то на начин који је описао у једној својој причи објављеној годину дана раније. Остварио је, на бизаран начин, марксистички идеал – јединство теорије и праксе. У смрти је пронашао тачку гдје се живот и умјетност судбински укрштају.
Шта ће дуже трајати, холивудска слава Kонстанс Даулинг или пјесме њеног трагичног љубавника Чезареа Павезеа?
Иза глумице, која је преминула двадесетак година касније од срчаног удара, није остало пуно посмртне славе. Што вријеме више пролази све јасније се види да је као Чезареова кобна муза одиграла своју највећу животну улогу. Да осамдесетих којим случајем ниијсам узео у руке црвену књижицу поезије из чувене едиције „Реч и мисао“ са мелодичним насловом „Доћи ће смрт и имаће твоје очи“ не бих ни стигао до Kонстанс. Тако она и у мом сјећању живи тек као одбегла звијезда пјесника који није знао да живи без ње.
Чезаре Павезе је за сарајевски пјеснички кружок у којем сам се тада кретао био на једнак начин мистично непрозиран и велик као Морисон.
Његов „проблематичан однос према женама“ како га помало свађалачки описује једна њемачка интернет-платформа, уствари јесте недостижност жене, на коју је скренуо пажњу балканолог Дворниковић говорећи о естетском поимању жене у патријархалној култури. А уметност је ту да опјева тугу за драгом која је недостижна. Отуд онолике жалопојке. Несрећна љубав је штоф од којег се заигра машта просечног Балканца, па је свеједно да ли је текст естетски високо вибрантан или кафански јефтин. У нама нешто снажно одговора на спречену љубав, на срећу која измиче.
Тако умјетник Чезареовог сензибилитета понекад мора да учини чак и жену у свом кревету недостижном. Па када онда заиста оде на безбједну удаљеност, тиме само испуњава песников слатки кошмар.
Тако је Чезаре Павезе постао више „наш“ од осталих свјетских пјесника из исте едиције. Он је био од оних „што за љубав главу губе и умиру када љубе“, што би рекао Хајне, а отпјевушили момци из Јабуке. Далеко урбанији од баћушке Јесењина, својим егзистенцијалистичким очајањем и суицидом ипак је подведен под „уклете пјеснике“. Чезаре је, као уосталом и читава булумента мртвих рок музичара са наших тадашњих постера, био одличан умјетнички али никакав животни узор.
За свакога смрт има поглед.
Доћи ће смрт и имаће твоје очи.
За Чезареа су то биле очи Kонстанс Даулинг. Он у њој није нашао спас, већ коначну потврду да су жене и мушкарци бића из паралелних свјетова. 1946. је записао: „Оне су непријатељски народ, жене – као Немци“. Забиљежио је и да се не убија због једне жене већ због тога јер нас „љубав, свеједно која, открива у нашој наготи, беди, беспомоћности, ништавилу“.
Биједа љубави која води у ништавило. Чезаре је остварио тај програм. Од те биједе је побјегао у смрт. А Kонстанс којој је Чезаре посветио посмртно објављене пјесме, побјегла је од њега у – живот. Вратила се у Америку, удала се и родила четворо деце.
Једном је Јесењинова митска љубавница, Изадора Данкан, рекла – жена коју није волио пјесник као да и није била вољена. Kонстанс би се на то могла само горко осмјехнути. Јер је један значајни пјесник, сјећајући се њених очију, написао: Verrà la morte e avrà i tuoi occhi.
Јер Чезаре њу није само волио, он је и умро због ње.
Извор: Драгослав Дедовић/dw
