Не могу да причам шта је било у Хочину, у далекој земљи руској. Не зато што не памтим, већ што нећу. Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звијерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети. Рећи ћу само да сам се вратио. Да се нисам вратио, не бих ово записао, нити би се знало да је све ово било. Оно што није записано, и не постоји; било па умрло.
А кад смо заузели насип, кад смо га разнијели топовима и главама, застао сам, уморан: какав бесмисао. Шта смо ми добили, а шта су они изгубили? И нас и њих окружавао је један побједник, потпуни мир прастаре земље, равнодушне према људском јаду… Не знам како сам те ноћи успио да преживим страву, у мени и око мене, и најдубљу тугу пораза, послије побједе, нејасан сâм себи. У мраку, у магли, у крицима и звиждуцима, у очајању којем нисам налазио разлог, у тој дугој ноћи несна, у црном страху који није од непријатеља, већ од нечега од мене, родио сам се овакав какав сам, несигуран у све своје и у све људско.
Меша Селимовић
