У Никшићу премијерно изведена представа “Кумови” у част 140 година позоришног трајања у граду под Требјесом. Шта је потребно да једним оком плачете, а другим се смијете?
Текст Душана Ковачевића, режија Божидара Ђуровића, продукција Никшићког позоришта, и глума Хаџи Ненада Маричића, Жане Гардашевић Булатовић, Ивоне Човић Јаћимовић, Николе Васиљевића и Павла Богојевић. Још када све то “зачине” сценографкиња Весна Поповић и костимографкиње Марина Меденица и Маргарета Шобот, сценским покретом уоквири Јелена Симић, избором музике шармира Бојан Бојанић, а гласом обоји Павле Богојевић, успјех је загарантован. Показали су то аплаузи и овације публике која је 16. фебруара присуствовала премијери представе “Кумови”, уприличеној поводом 140 година позоришног живота у граду под Требјесом, а потврдили они који су ноћ касније гледали репризу. “Та врста трагикомичног хумора која се непрестано прожима, мене нарочито занима. Ово је једна веома тужна прича о трагичним посљедицама људи у свакодневном животу, како је то Ковачевић фантастично у три ријечи описао”, казао је Ђуровић увјерен да ће представа живјети дуго и имати све више успјеха.
Посебно ако јој је позитивну оцјену дала никшићка публика која има, истакао је, дугу позоришну традицију. Дугу чак 140 година која је, малтене, спојила три вијека.
“Трудићемо се да задржимо ту мјеру озбиљности коју овај комад има, јер мислим да је једна од вриједности ове представе што ми нијесмо изнајмљивали осмијех, него смо једним оком плакали, а другим се смијали. Увјерен сам да је хумор највећа снага против сваке власти, јер од хумора се немогуће одбранити. Он је веома риједак. Духовитих људи је веома мало, а ја се преозбиљних људи ужасно бојим”, поручио је редитељ. Глумица Жана Гардашевић Булатовић признала је да су “Кумови” прва представа за коју није знала како ће публика да реагује. И то не без разлога. “Потпуно сам била у бунилу и одушевљена сам како је публика одреаговала, јер је текст прилично необичан, трилерски, интригантан, са препуно заплета и расплета. Једна животна прича испричана на потпуно другачији начин, али дира. Ово је једна од најтежих улога у мојој каријери. Никад се нисам суочила са неким ликом који је трпи све вријеме, трпи радњу”, казала је Гардашевић Булатовић.
У представи игра жену која, истакла је, и онда када се све око ње руши, она истрајава, остаје чврста и уз супруга. А дешава им се оно што се дешава многим људима које је “појела” транзиција – губитак посла, пољуљана егзистенција, отуђење и прича без слушања. А када човјек остане без хљеба и воде, не преостаје му ништа друго него да “лаје”.
“Врло често пролајемо на разне начине, од разних неправди и разних вјетрова који нас ломе на сваком нивоу. Вољела бих, без обзира на све вјетрове који дувају се стране, на све што нас руши, да истрајемо у својој намјери, идеји и племенитости коју сви посједујемо на неки начин”, истакла је Гардашевић Булатовић. “Боје” Никшићког позоришта бранио је и успјешно одбранио Никола Васиљевић. “Било је напорно и тешко, као и сваки комад који пише Душко Ковачевић. То се мора играти из петних жила, јер његови комади траже последњи атом снаге, али је зато задовољство играти улоге које од вас траже максималну посвећеност.
Пошто сам у представи једини глумац Никшићког позоришта, моја одговорност је била већа, али уколико сам успио да одговорим задатку, и моја радост је већа”, казао је Васиљевић. Глумачку екипу предводио је члан Народног позоришта из Београда, Хаџи Ненад Маричић који сматра да је рад на представи обиљежила огромна посвећеност екипе и професионализам Никшићког позоришта.
“Европска и свјетска позоришта могу да позавиде како је све организовано у Никшићком позоришту. Тај рад је просто невјероватан и ово је на једном потпуно савршеном нивоу”, казао је Маричић.
Истакао је да је живот у модерном, брзом добу Ковачевић, на њему специфичан начин, “прекрио” хумором, а Маричића је посебно “забољела” једна реченица. “У разговору између супружника, муж каже: ти мене не слушаш. То је нешто што је можда највећа одлика овог времена – ствари и ситуације које нам отежавају да чујемо једни друге”. Зато је Вучко, кога у представи игра Павле Богојевић, научио да слуша – истина, не својом кривицом, псе највише. “Улога је захтијевала много сценског покрета, мимике, тако да је била јако изазовна и лично сам помјерио неке своје границе у спољној карактеризацији. А шта нам је то на крају поручио пас Жућа? Да душа не може да се убије и да је вјечна”, казао је Богојевић. А вјечна је и позоришна игра. У граду под Требјесом траје 140 година. “Промишљено и дуго се радило, нијесмо ‘трчали’ преко важних ствари, дали смо себи времена и радили посвећено, онако како то заслужује Никшићко позориште и јубилеј”, казала је Ивона Човић Јаћимовић. Представа “Кумови”, која је трајала скоро два сата, а коју је Ковачевић жанровски одредио као комедију свакодневне трагедије, први пут је постављена у Црној Гори.
Светлана Мандић
Извор: Вијести
