Пише: Ђорђе Матић
Прошли тједан умро је Здравко Шотра, редатељ, или режисер, дражом ријечју, филмски и телевизијски. Живио је дуг, остварен и – преслабо речено – занимљив живот. Уз ове дане након вијести о Шотрином одласку у 93. години, осјећам и сјећам се, сјетим се свако мало и као гледатељ, од најранијег ђетињства, и послије као човјек овога позива, па закључујем нешто сасвим одређено. У многочему, то лично преклапа се и с искуством многих, с масама, с читавом културом заправо, и кроз више генерација. Без много труда и призивања, јавља ми се колико ми је и колико нам је Шотра оставио. У распону од оних највеселијих, естрадних и лудичких, „лаких“ садржаја који су наше животе чинили опуштенијим, забавнијим и лепршавијим, до тема и мотива филмских који су, чак понекад независно од квалитета радова, ишли до дубоких и спознајних разина, до разумијевања неких од најтежих и суштинских питања.
Оставио нам је давно „Образ уз образ“ – први југославенски телевизијски „шоу“ с водитељским паром истинских звијезда, Гагом и Миленом – давши ионако богатом и иновативном медијском и поп-културном животу наше земље прилику да има своје Дика Ван Дајка и Мери Тајлер Мур, Лусил Бол и Десија Арназа, Ал Бана и Ромину Пауер. Да их има на понос и дивљење.
Дао нам је „Више од игре“, серију у којој је, једнако као Фелини и Капра раније, као Вендерс и Џармуш послије, показао да је довољна једна варошица, тридесетих, да покаже читав један микрокозмос односа, карактера, психологија, ликова и идеја, свијет удаљен временом, читавом епохом, а силно близак и присан. Серију без које тешко да би било и „Велог миста“ касније. Али, важније, серију из друге половице седамдесетих у којој хероји могу бити и млади скојевци и припадници „ситне буржоазије“; у којој су једнаки по родољубљу момци социјалисти из ногометног клуба „Раднички“ и краљевски официр Шљивић, ветеран Великог рата. Једини негативци су издајице своје земље и сурадници окупатора.
Дао нам је и филм „Идемо даље“ и серију „Учитељ“, о времену непосредно послије стравичног рата, 1945., и успио да се о том тешком добу говори најњежнијим тоном. Прича о младом учитељу партизану и предивној дјеци, има и једини виц без поанте испричан у нашем филму – „виц“ који ингениозни Бата Стојковић прича дјеци да би их из жалости натјерао у смијех. Бата прича, и игра, таквим начином да дјеца, мали глумци, заиста прелазе из плача у радосно смијање, док су нама пред екранима у исти час текле сузе.
У тој је серији и сцена сусрета оца, повратника са страшнога мјеста, и његове мале кћери на празном перону жељезничке станице градића. Могуће да је то био и момент кад сам схватио које име ћу дати својој кћери, деценијама касније.
Дао нам је Шотра и „Игмански марш“ – с једином сценом гђе ми се, у вријеме панка већ и припадајућег му презира према „свему“, учинило, у тренутку кад Радко Полич каже „Анчка, запојмо“, да та ствар с тада и даље прокламираним братством и јединством можда није само парола и привид.
Многи од нас тада нису знали (и нису марили) да је режисер необичног презимена Србин. Оно што смо виђели, а како је старио увиђали све више, јест и да се ради о ведром човјеку, вицкастом и зајебанту нарочитог, херцеговачког типа. Што је то важно сад? Тај, у младости наочити човјек, с непрекидним титрајем ироничног осмијеха на уснама, аутор који никад није снимио нешто лишено хумора, свјетски човјек, који је осим што је био истински радник, „шљакер“ филма, био бонвиван, чак помало и плејбој ожењен с Мис Југославије, свакако уживалац живота – рођен је у херцеговачком селу, у Козицама крај Стоца. Тридесет и осам чланова обитељи Шотра 1941. године убијено је и бачено у јаме.
Након много година, у времена кад мрачне силе већ полако подижу поново своје ружне главе, а ужасно дијељење почиње, Шотра је направио филм у којем је главни лик Брацо Гавран (игра га незаборавни Лаушевић, наравно) – усташки син и припадник екстремне емиграције. Шотра га је оцртао без карикатуралности, с дубоким разумијевањем и нијансирано.
Шотра је као ђечак спашен од покоља тако што су га пребацили на Косово. А занимљиво, његов најслабији филм је управо „Бој на Косову“. Иако рађен по сценарију великог Љубе Симовића и апсолутном „ол старс“ глумачком пођелом, све је испало грбаво и на моменте скоро дилетантски. Правдало га се и правдао се прекратким роковима за снимање, малим буџетом и такозваном „укупном ситуацијом“. Нитко као да није хтио рећи да је проблем био другђе. Али овдашњи глупани и јовановићевски полуинтелектуалци који ових дана морају запрљати све тако што Шотру прозивају и мртвога, никада неће схватити пак зашто је рекао да би филм с овом темом снимио и данас.
Кад је након тога свеопћи ужас почео и једном ипак завршио, Шотра, већ скоро седамдесетогодишњак снимио је почетком овога миленија најгледанији српски филм свих времена. Лако за то, међутим. Он је схватио, херцеговачки промућурно, и поучио културу нечему неуспоредиво важнијем. Ако су Британци викторијанским и едвардијанским костимираним драмама завладали поново кинематографијом, а Французи спектаклима о католичко-хугенотским краљевима и краљицама – е па имамо и ми 19. вијек, ослобођену и нову рођену државу, и у њој Ниш, његове нове грађане и старе занатлије, моду по „мери Јевропе“ и турско „одело“, џандаре и учитеље, „чорбаџије“ и „кујунџије“, вреле јужне ноћи, страст, дерт, ора и чочеке, љубав чедну и путену – и Зоне Замфирско. Шотра је изнурену земљу научио поново шта су животност, сензуалност, мерак, њежан хумор, али и то да властито културно наслијеђе не заостаје за онима познатијима и славнијима. Ако они имају Џејн Остин – и ми имамо Сремца.
Тако је и било и са скоро сваким сљедећим. „Ивкова слава“ донијела је смијех од срца и „Несаницу“. Наизглед наивни „Рањени орао“ и сцена гђе незаборавни, непрежаљени Маџгаљ као Сафет Омеровић пјева „Крадем ти се“ Слободи Мићаловић, на једној предубокој разини учинила је више на измирењу браће од свих увредљиво неинтелигентних страних НГО-а.
А „Где цвета лимун жут“, филм о Албанској голготи и доласку војске и народа на Крф, дао је… Ех. Дао је Гагу Николића, тридесет пуних година након радости и безбрижности „Образа уз образ“, а након још једне катаклизме. Унук редова Радоње Николића из Великог рата, на прамцу брода говори Бојићеву „Плаву гробницу“. Кад тихо и промукло интонира:
„Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.“
…и кад му глас препукне, а лице му је Шотра бескрајно деликатно покрио кадром морске пучине и једним вијенцем на површини – ми смо плакали, не знајући једни за друге, на свим цртама глобуса и у нашим земљама. И ако дотад нисмо, тад смо знали коме и чему припадамо, одакле год били.
На томе ти, Шоле, хвала. Уза све друго.
Вјечна памјат.
Извор: П-Портал
