Невероватан проценат наставка епског научнофантастичног филма Дениса Вилнева Дина 2 посвећен је огромним црвима који вратоломном брзином јуре кроз пустињу.
Они то чине толико често, у толико много кључних сцена, да на крају почнете да се питате како је то уопште могуће. Шта тачно покреће та огромна чудовишта без ногу и очију? Они се не мигоље као змије, а црви обично нису познати по брзини – како онда створења велика као брзи возови успевају и да се крећу брзо као брзи возови? Одговор је да само морате да слегнете раменима и препустите се свему. Исто важи и за скоро све друго у Дини 2. После око сат времена, постаје јасно да су филмаџије одустале од логике и јасноће, али чим прихватите да неће много шта имати смисла, можете да престанете да се бринете и уживате у једном од необичније уврнутих психоделичних „артхаус“ филмова који су икада изашли из великог студија.
Заснован на другом делу Дине, утицајног дела Френка Херберта из 1965. године, филм почиње тамо где се прошли завршио 2021. године: у пустињи. Тимоти Шаламе се враћа као Пол Атреид, међузвездани аристократа чију су фамилију масакрирали зли Харконени: Стелан Скарсгард је марлонбрандовски Барон, а Дејв Баутиста је свирепа десна рука која убија толико властитих намештеника да поред њега Дарт Вејдер изгледа као Деда Мраз. Пол и његова мајка (Ребека Фергусон) сада се крију код Фремена, домородачког племена са планете Аракис, њиховог срчаног вође (Хавијер Бардем, који уноси мало преко потребног приземног весеља) и младе ратнице Чани (Зендаја, која се стално нешто мршти).
Велике су шансе да ће Фремени помоћи Полу да узврати Харконенима, али прво мора да стекне њихово поверење. А то, као што сте могли да претпоставите, подразумева учење јахања на леђима џиновског црва, попут илегалног сурфера на возовима. Један чудни аспект Дине 2 је да је Полово путовање у пустињу главни заплет филма, мада садржи сасвим довољно подзаплета који то надокнађују.
Има збуњујућих разговора о плавој „води живота“, која изгледа као средство за чишћење тоалета, мистичних визија и секвенци сна, али и политичких и верских расправа о томе да ли је Пол заправо Месија, као што је обећано у древним фременским пророчанствима.
За то време, на другој планети, Кристофер Вокен и Флоренс Пју воде неколико разговора као галактички император и његова ћерка, са Лео Сејду као њиховом грациозном компањонком. На трећој планети (мислим), Остин Батлер се појављује као нови злоћа из лозе Харконена.
Дина 2
- Режисер: Денис Вилнев;
- Улоге: Тимоти Шаламе, Зендаја, Ребека Фергусон, Џош Бролин, Остин Батлер, Флоренс Пју
- Трајање: 2 сата и 46 минута
Свакако се много тога дешава у Дини 2, али сам Пол не ради много тога сем што се дружи са Фременима, тако да гледаоци врло брзо схвате зашто је Лук Скајвокер напустио Татуину у првом сату Рата звезда: испоставља се да постоји граница колико дуго можете да зурите у песак. У глумачкој постави препуној апсурдним бројем најбољих глумаца савремене кинематографије, Батлер је тај који засењује све остале као вампирски садиста са извесном дозом нехајног рокенрол сексепила који је овековечио у Елвису – и на неколико начина, он је више протагониста од самог Пола. Нажалост, нико други не успева да импресионира.
Тачније, сви остављају неки утисак, у визуелном смислу, зато што су прелепи а костими су им гиздаво украшени – у будућности, чини се, сви ће се облачити као Џанел Моне на Мет Гали – али нико у Дини 2 није препознатљива нити заокружена јединка.
Вилнев и његов косценариста Џон Спејтс просто не дају ниједном од ликова довољно занимљивих реплика или дела, упркос томе што на располагању имају 166 минута филма. Срце и душа филма наводно је љубавна прича између Пола и Чани, али она је толико неразрађена да је немогуће да марите да ли ће они живети срећно до краја живота или неће. А ко уопште зна да ли ће живети срећно до краја живота? Дина 2 над води све до краја Хербертовог првог романа о Дини, али бројни рукавци заплета остају недовршени, уз мало среће у нади да ће бити заокружени у Дини 3. Можда сте очекивали да вас високобуџетна свемирска опера усхити и дирне, али у том смислу Вилнеова раскошна, претенциозна шарена лажа мора да се сматра неуспехом.
Али ако желите да осетите страхопоштовање, то је нешто сасвим друго. Поносно суморан и злокобан, филм има толико много грандиозних тема и толико моћне сабласне атмосфере да више него оправдава цену биоскопске карте. Ванземаљски ритуали и језик су толико детаљни, а онострани дизајн толико осмишљен, да повремено заиста делује као да гледате производ неке далеке цивилизације.
Неки гледаоци ће од муке почети да се пењу уза зид и беже из биоскопа, док ће други бити омађијани. Сви ће се сложити да је филм светлосним годинама удаљен од просечног холивудског блокбастера. Седамдесетих је визионар Алехандро Жодоровски планирао да направи властиту филмску верзију Дине, а један од људи које је ангажовао били су Х.Р. Гигер, швајцарски уметник који ће касније дизајнирати Туђина. Њихов пројекат је пропао али делови Дине 2 изгледају једнако монументално, раскошно бизарно и директно узнемирујуће као било шта што су могли да смисле Жодоровски и Гигер.
Николас Барбер
Извор: ББЦ
