Педесет познатих личности доводи у питање неутралност Аустрије. Али, за разлику од Шведске и Норвешке, у тој земљи нема вецћине за улазак у НАТО. Зашто је то тако?
Две европске земље, Шведска и Финска, одлучиле су да одустану од своје вишедеценијске неутралности. Аустријски канцелар Карл Нехамер одбацује ту могућност. Он је то поновио и у априлу, непосредно пре него што је отпутовао у Москву с циљем – између осталог – да убеди руског председника Владимира Путина да прекине напад на Украјину: „Аустрија је била неутрална, Аустрија је неутрална и Аустрија ће остати неутрална“, рекао је канцелар.
То питање је међутим сада поново поставило 50 познатих личности из Аустрије. У отвореном писму они су позвали председника Александра ван дер Белена да спроведе „независну проверу“ како би се утврдило да ли је неутралност земље и даље актуелна.
„Увек је било покушаја с различитих страна да се одустане од неутралности, али су они увек били неуспешни“, каже бечки политиколог Хајнц Гертнер. „Не постоји странка која то жели, а то не жели ни становништво.“ У анкетама се више од 75 одсто Аустријанаца редовно изјашњава за неутралност.
С тим би та дебата заправо могла и да се скине с дневног реда. Па ипак, остаје питање: зашто се неутралност Аустрије чини тако непобитном, поготово што та земља води активнију спољну политику од Шведске, Финске или Швајцарске?
Зашто је Аустрија уопште неутрална?
Аустрија је вековима била велика сила која је постављала цара у Светом римском царству. Била је, дакле, све само не неутрална. У 19. веку формирано је Аустријско царство, које је 1867. године постало царска и краљевска двојна монархија, Аустроугарска. Она је обухватала велике делове Балкана, али и данашње Украјине.
После пораза у Првом светском рату, Аустрија је Версајским уговором сведена на данашње границе. Међутим, земља је постала неутрална тек десет година после још једног пораза – оног у Другом светском рату. То се догодило 26. октобра 1955. године на основу тзв. Бечког државног уговора.
У то време су Аустрију, као и Немачку, окупирале четири силе победнице, Русија, САД, Велика Британија и Француска. „Неутралност је за Аустрију била једини начин да натера савезничке трупе да се повуку“, објашњава Гертнер. „Аустрији је у то време чак претила трајна подела, слична оној у Немачкој. Та опасност је отклоњена консензусом сила победница о неутралности, пре свега Совјетског Савеза и САД.“
Колико је Аустрија неутрална?
Иако је Совјетски Савез у то време пристао на њену неутралност, нема сумње да је Аустрија, како тада, тако и сада, нагињала култури и демократском, тржишно-економском канону вредности Запада. То се огледа и у чињеници да је Беч 1961. био један од оснивача Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД).
Истовремено, од 1960-их, главни град Аустрије постао је и седиште неколико важних међународних организација које се не могу приписати ниједној страни у Хладном рату. Реч је пре свега о Међународној агенцији за атомску енергију (ИАЕА) и Организацији земаља извозница нафте (ОПЕК), као и о читавом низу организација Уједињених нација. Бруно Крајски, аустријски канцелар од 1970. до 1983, сматрао је да је то боље за безбедносну политику Аустрије од некаквог јачања војске.
Политиколог Гертнер објашњава: „Није у питању неутралност, већ војна неутралност“. Државни уговор искључује пре свега три ствари: војно мешање у сукобе других земаља, стално стационирање страних трупа у Аустрији и приступање неком војном савезу.
Ипак, Совјетски Савез се, као и Велика Британија, дуго противио приступању Аустрије Европској заједници, организацији која је претходила Европској унији. То је оправдано пасусом у државном уговору који је искључивао „унију са Немачком“ – чак и економску. Коначно, и то непосредно пре пада Берлинског зида, Аустрија је поднела захтев за чланство, које је и добила 1995. године.
Разлике између Швајцарске и Аустрије
У случају Шведске и Финске, деценије неутралности нису биле ништа друго до добровољна спољнополитичка доктрина. Аустрија и Швајцарска су, с друге стране, обавезане на неутралност међународним уговорима. Ипак оне своју неутралност тумаче на различите начине: „Швајцарска се држи пасивније неутралности од Аустрије“, каже Гертнер.
Традиционално, Швајцарска се не прикључује никаквим економским санкцијама, а није ни чланица ЕУ, па зато и не учествује у њеној заједничкој спољној и безбедносној политици. Аустрија је много активнија као посредник у међународним сукобима и учествује у далеко већој мери у мисијама „Плавих шлемова“ УН, него Швајцарска.
Све у свему, с обзиром на расположење међу становништвом и политичарима, питање да ли Аустрија одустаје од неутралности се у суштини уопште и не поставља, каже политиколог Гертнер: „Било би много интересантније расправљати о томе како ће Аустрија тумачити своју неутралност у будућности.“
Извор: Дојче Веле
