Пише: Соња Томовић Шундић
“Црногорац, то није варварин, иако због политичког и економског стања у земљи има све услове да то постане, већ борац за слободу попут Ахила и Хектора”, записује Кол.
У политичким коментарима о приликама у земљи Кол подвлачи: Турска је у њему и његовим поданицима види бунтовника које непрестано треба дисциплиновати а повремено подјармити. Она је увијек спремна да искористи и најмању прилику и зграби га својим чељустима – Аустрија, пак, види у Црногорцима добродошлог савезника у борби против Турака, отприлике онако као што су то раније чинили Млечићи. Међутим, Аустрија зна да на морске заливе Боку, Ластву, Будву, Котор који леже у подножју Црне Горе, Црногорци полажу природно право, да су православни хришћани који би оружјем увијек могли да подрже припаднике православне вјероисповијести који живе на аустријској територији, што отежава међусобне односе велике царевине и Црне Горе. Због тога се Аустрија труди да на Његушима истакне своју заставу како би онда могла да држи на узди овај непоуздани народ. То природно води до сукоба интереса око Његуша, између Аустрије и Црне Горе, јер око оних узвисина и поготово Његуша, Црногорци би се, нема никакве сумње, упустили у борби на живот и смрт. Аутор путописа перципира једно неприкосновено патриотско осјећање Црногораца, спремност на жртву, родољубље према отачество за које се гине, слободу која је у хијерархији вриједности на најистакнутијем мјесту. Све им се може приписати, и примитивизам у односу на цивилизоване европске народе, сиромаштво и немаштина, застарјела друштвена структура, необразовање, недостатак манира, али не и непоколебљива вјера ратника у одбрани земље, непоткупљивост важна за сваког Црногорца оличена у одбрани отачества до последње капи крви. Аустрија добро зна да Црногорци у сваком часу могу да потегну оружје на њихове војнике у Боки Которској коју сматрају интегралним дијелом своје територије.
У односу на Русију имамо такође занимљиве опсервације да се Русија приближила Црној Гори, нарочито од времена Петра Великог која је подржавала њихову борбу за независност и обезбјеђивала одређену финансијску подршку. У вријеме догађаја у Боки которској1806. предузет је значајни руско – црногорски војни подухват против Француза у Дубровнику, а владике се у овом стољећу умјесто у Србији, рукоположене и освећене у Русији и тек су у најновије вријеме руски цареви почели владикама да издају дипломе или повеље о звању митрополита и уједно да им шаљу финансијску помоћ, примјећује аутор списа Путовање у Црну Гору. Затим закључује: Отуда у Црној Гори често може да се види слика Петра Великог, али и Николаја И, али нигдје нисам видио слику аустријског цара. Но, напослетку се Кол опредјељује за један универзалнији закључак да су заправо све три царевине, Турска, Аустрија и Русија, о чему он пише ипак само у наговјештајима намјерне да прошире само сопствени утицај, слиједећи искључиво своје потребе и стратешке политичке циљеве. Усљед ове чињенице ниједна од империјалних велесила не руководи се никаквим сентиментима, нити пријатељством, већ прагматичним интересима: Русија је савезник мале Црне Горе, али се она њоме служи као добродошлим средством, па је отуда то пријатељство колико драгоцјено толико и неугодно и опасно. У прилици смо да добијемо занимљиве политичке оцјене везане за шири историјски контекст, слику Црне Горе, заробљене у њеном каменом пејзажу, просторно и географски сужене на негостољубивом терену, уметнуте између политичких аспирација велесила са истока и запада.
Црна Гора – хомерска земља (2.) – Хеленски дух горштачке заједнице
То појачава неугодну позицију владичину, изоштрава његову политичку мудрост и трезвеност: Владика мора да има у виду, на безброј опасних хриди и стијена између којих мора да проведе свој државни брод. Као владар који је изложен великим искушењима Његошу је потребно доста владарског умијећа да избјегне све опасности које вребају иза сваког угла. О успјеху његове политике свједочи сљедеће, он је за вријеме своје двадесетогодишње владавине добијао од Русије ордење и новац, а при томе је успио да сачува добре односе са Аустријом. Истовремено су за све ово вријеме његови људи предузимали нападе на Турке, али само у мјери у којој је то било потребно у циљу одбране земље, па самим тиме ни Турци нијесу морали да пођу на њих са великом војском. За све то вријеме успио и код Аустријанаца да сачува респект и углед. Према мишљењу њемачког путописца, Његош је изузетно спретно водио државне послове у неповољним историјским приликама. Он паметно руководи земљом, доноси политички промишљене одлуке, показује виспрени политички таленат, предводи неопходне војне операције, и надасве добро маневрише између интереса Турске, Аустрије и Русије.
Кол је стекао утисак да без обзира што Његошу недостаје предвођење у великим бојевима, што је било карактеристично за његовог стрица Петра Првог Петровића Његоша, ратника срећне руке: Међу Црногорцима као и код оних који познају црногорске прилике влада увјерење да у земљи нема тог човјека који би Владики могао да стане уз бок. Црногорци високо поштују Владику, не само због његових владарских врлина и митрополитског чина, већ као умног човјека, чија интелектуалност, премда они само назиру њене дубине, ипак по неком урођеном инстинкту препознају да се ради о изузетном човјеку, обдареном филозофским, књижевним и пјесничким стваралаштвом. Његов ауторитет међу овим невиним синовима природе је природан. Кад њега више не буде било много тога би се могло измијенити у Црној Гори, и што је најгоре, могло би да наступи тужно вријеме раскола међу Црногорцима. У сваком случају, Његош је доминантна личност, огромне духовне и свјетовне моћи, проницљив и луцидан, поштован од свих сународника као стожерна тачка која осигурава народно јединство.
Интересовање за Црну Гору Јохана Кола имало је прије свега циљ да у њемачком културном простору на другачији начин гледања од увријежених предрасуда, представи Црну Гору. Његова посјета Црној Гори након оне Хајнриха Штиглица чија се Посјета Црној Гори појавила 1841. године у Штутгарту, оставила је значајан траг у њемачкој путописној прози о Црној Гори. Поред записа Вилхелма Ебела, ботаничара који је руковођен намјером да опише биљни свијет, те прилога Феликса Филипа Каница, значајног балканолога, свједочанстава Курта Хасерта, Сигфрида Капера, Густава Раша, путопис Јохана Георга Кола (1808 – 1878) има и данас неспорно значење. За Кола је Црна Гора неисцрпни резервоар значења, вулкан који повремено избацује лаву и спаљује све око себе, земља хеленског духа, коју предводи владика и пјесник. Због тога је његов запис којим се покушавала отклонити негативна представа у њемачкој јавности, тако значајан. Сам путописац је ступио на терен Црне Горе са одређеним стереотипима и неповољним мишљењем уобичајеним за његове сународнике, о народу разбојничком и хајдучком, а оставио нам завјештање о хомерској земљи у којој владају херојски обичаји древних античких цивилизација, Атине и старог Рима.
У књизи Путовање у Црну Гору, избор из двотомног путописа под називом Путовање у Истру, Далмацију и Црну Гору, објављеном 1851, Јохан писац даје слику Црне Горе, настоји да упореди своја запажања са претходним путописима, упућује на сличности Црногораца и хеленских јунака, онако како нам их у предаји оставља Хомер. Живост и бујност живота у Боки, расцвјетале и раскошне ботаничке баште, смјењује опис црногорског пејзажа, с којим су срасле карактерне црте Црногораца. Њих краси изванредна мушка љепота, снага и храброст али и отвореност за разговор, радозналост и уљудан однос према странцима, а њихове етичке врлине тјерају писца да од једне негативне слике све више скреће у правцу идеализоване представе о народу који се крајњим напорима бори за очување самосталности и слободе. Црногорац, то није варварин, иако због политичког и економског стања у земљи има све услове да то постане, већ борац за слободу попут Ахила и Хектора, истрајан у намјери да се одбрани од спољашњих непријатеља. Једноставност обичаја и друштвена организација импресионирају аутора до мјере да им се могу приписати очување оних вриједности које су поштоване у давна времена још паганских култура у којима су блистали племенити јунаци бранећи породицу, част, и столовала дужност према очувању заједнице, а при томе постојала је суштинска једнакост сваког њеног припадника. По мишљењу аутора, импонује урођено господство Црногораца, њихов труд да покажу уљудност и беспрекоран језик у коме нема мјеста за погрде, псовке или увредљиве ријечи.
У портретисању Црне Горе као митске оазе, којој се примјећује њена повезаност за извориштем европске цивилизације Кол настоји да створи цјеловиту слику у свијести читаоца, подстакне нашу машту, улије повјерење према горштачкој популацији, искаже своје дивљење према Његошу чија га фигура интригира на више начина. Код владара народа који је увијек приправан на борбу, са руком на обарачу, привлачно је његово настојање да ту борбену енергију скрене у правцу просвијећености и образовања. У пишчевој приповијести искрсава нам пред очи живи лик Његошев и његов искрени напор да се одржи на балканској вјетрометини, пред изазовима пред којима би пале и веће земље од малене Црне Горе.
Није чудно да путописац XIX вијека, образовани познавалац класичних цивилизација у првом реду хеленске, на једну Његошеву опаску да је дошао у земљу Хомера, реагује читавим низом логичних веза између садашњости и прошлости, проналази сличне ритуале, светковине и симболе, начин живота који их обједињује, и тако успоставља интелектуални дијалог међу различитим културама.
Кол располаже великим опсегом класичног знања везано за Рим и Грчку, вјерује да је Балканско полуострво њихов природни насљедник у чијем се окриљу још увијек могу пронаћи, као на неком прометном споменику њихови невидљиви знакови уписани у историјско памћење. Он помно прати све одлике црногорске обичајне свијести, њене разноврсности оличене у крвној освети, обичај тужења и осветољубивост, начин кажњавања, дивљење према херојским дјелима ових горштака, покушавајући да нађе адекватан примјер – пандан у древним цивилизацијама. Препричава познату причу о томе како је Творац стварајући свијет џак камења који се приликом његове диобе, отворио, просуо по Црној Гори и она је зато стјеновита пустош у контрасту са њеним морем и савршеном сликом Скадарског језера.
Соња Томовић Шундић: Црна Гора – хомерска земља: Мит који као да је изронио из Илијаде
Црна Гора је побуђивала велико занимање образованих људи својом изолованом позицијом у оквиру европске породице народа, историјским усудом, географским одликама, специфичностима друштвених односа, обичајном традицијом. То је узроковало различите ставове од реалистичко грубих до идеализованих визија, величања и глорификације у портретисању културе живљења. Но, свакако да су путописци доприносили новим увидима јер су из непосредне близине посматрали и доносили закључке, не на основу теоријских апстракција, већ конкретног понашања, живог контакта који им је послужио за конструисање новог погледа на Црну Гору. Од примјетног омаловажавања у јавном мњењу Европе оног доба до дубљег разумијевања, направљен је велики корак коме су доприносили бројни извањци који су пропутовали земљом и проналазили ведрију страну у њеним стјеновитим предјелима и још више тегобном животу њених становника, осуђених на посни и аскетски живот.
Због тога је сваки критички тон, њемачки географ Јохан Георг Кол, покушавао да релативизује објашњењима која су упоредним анализама требало да покажу сродност између црногорског традиционалног обичаја и Хелена, успостави мост према прастарим формама херојског доба древних Грка. Уколико знамо да је Његош користио Платоново филозофско учење за дуални концепт, Луче микрокозма, подјелу на пролазни физички свијет и непролазну метафизичку реалност, поређење, чини се има смисао, дубљи разлог заснован на унутрашњим сродностима патријархалног уређења, али и идејама које су произилазиле из грчког културног наслеђа.
Путовање у Црну Гору је путовање у срж њене морално – обичајне свијести, испитивање је ратничке културе у којој мушкарци имају најзначајнију улогу заштитника домаћег поретка и спољашње одбране. На који начин митови, магија, обичаји дјелују на свијест појединца и служе одржавању колективног живота, важност проучавања ових односа је темељна за схватање претполитичког црногорског друштва. У томе се можемо сложити са њемачким путописцем да политичка култура као и обреди, вјеровања и ритуали, типологија разних улога, раздвајање јавне и приватне сфере, те односа јавног и приватног, племенског и колективног били су подешени за стварање идеја, и појмова који су били нужни да би црногорско друштво током вјекова опстало, очувало идентитет и самосталност, створило претпоставку заједништва кроз прихватање специфичних друштвених вриједности.
У том контексту дугујемо Јохану Георгу Колу допринос за једно другачије разумијевање Црне Горе, компарацију са старим Грцима, модус да се пређе од омаловажавања и ниподаштавања, супериорне Европе на нови облик поштовања слободарског народа који је по цијену смрти вјековима бранио своју независност и слободу. Треба завршити овај кратак оглед Хомерска земља стихом из Шћепана Малог, јединог спјева који у свом путопису помиње њемачки писац, да су Црногорци посебни: рашта љубе ка душу слободу/јер се смрћу смију и ругају.
Извор: Вијести
