„Брана је читавих четрдесет година био за београдску културу и кафански живот оно што је за бразилски живот био играч фудбала Гаринча: народна радост. Брана је био разлог за пут у Београд многом и даровитом и јуродивом пјеснику, стихоклепцу или звјездознанцу из читаве Југославије. Било је доста таквих који су и једно сједење у кафани близу Бранина стола сматрали дипломом о положеном мајсторском испиту“, писао је Синан Гуџевић о Петровићу

Године 1978. у издању три београдске издавачке куће: Нолита, Просвете, те Завода за уџбенике и наставна средства објављена је „Књига песама млађих југословенских песника“. За „избор, поговор и белешке о песницима“ био је задужен Александар Петров. У књизи је заступљено тачно седамдесет пјесника. Поредани су хронолошки, по години рођења. Девети по реду је Бранислав Петровић. У књизи је заступљен са четири пјесме. Посљедња међу њима бави се „чаролијом УНРИНИХ пакета“. УНРА је Управа Уједињених нација за помоћ и обнову. Њени хуманитарни пакети обиљежили су многе животе послије Другог свјетског рата и ушли једнако у урбану легенду и популарну културу, а један од њихових најтипичних састојака наводи и Петровић у посљедњем стиху прве строфе као „туцана јаја оног Председника“.
У вријеме изласка ове антологије, Бранислав Петровић (1937– 2002) је имао четрдесет и једну годину. Рођен је у селу Бјелуша код Ужица, док је гимназију завршио у Чачку. Оца му му убили нацисти и практично га није упамтио. Понешто типично за епоху, послије гимназије долази да студира у Београд. Мада од омладинских дана усмјерен ка вербалном стваралаштву, испрва се уписује на Правни факултет. Вјероватно је то младалачки уступак упозорењима старијих и искуснијих о непрактичности студија на филолологији или филозофији, а кад неко добро пише, а успут је и врхунски говорник, њему се обично каже да може да буде одличан адвокат.
Ипак, у сусрету с Београдом као великим градом и његовим раскошним умјетничким и медијским животом, Петровић са Правног факултета прелази на Филолошки, гђе ће и дипломирати на групи за југословенску књижевност и српски језик. Већ као двадесетчетворогодишњак објављује пјеснички првенац, запажену књигу под насловом „Моћ говора“, а три године касније стиже још једна сјајна књига – „Градилиште“. Четири године послије, објављује збирку пјесама у чијем наслову је можда и најславнији његов стих, књигу поезије која је у мање од двије године имала два издања, књигу са незаборавним стиховима:
О проклета да си улицо риге од фере
и проклет да је час љубави нагле
после ког те милицајци као звере
угинуло
односе из градског блата
кроз ужасне
светске магле
Тај стих, дакле, стих који је и наслов књиге, „О проклета да си улицо риге од фере“ једна је од оних вербалних шифри коју препознаје скоро сваки писмен говорник српског језика, чак и кад не зна ко је аутор фразе и шта та фраза тачно представља. Да је пјесник могао да добији пословични динар сваки пут кад би се пролазник сјетио тог стиха пролазећи истоименом београдском улицом – обогатио би се. Скоро да би се могло рећи да се улица не зове по грчком револуционару него по стиху Бранислава Петровића.
Није Бранислав Петровић, међутим, био само омиљен и славан пјесник. Био је и врхунски новински аутор, као и уредник у издаваштву. Био је у том смислу парадигма оног боемског архетипа о новинару и писцу карактеристичног за Београд тог времена. Кад је Миодраг Раичевић, годинама послије Петровићеве смрти, прикупио и уредио дио из колумнистичког и фељтонистичког опуса Бранислава Петровића и објавио то у форми књиге под насловом „Не убити птицу дрозда“ у издању београдског Службеног гласника, то је био истински књижевни догађај. О књизи се много говорило, дијелови су се цитирали и препричавали, књигу су многи куповали и себи и драгим особама. Најљепше је о њој писао Синан Гуџевић, а овђе ћемо цитирати фрагмент који описује позицију и улогу Петровићеву у јавном и књижевном животу Београда од краја шездесетих година двадесетог вијека па надаље: „Овом се књигом пресудно употпуњује слика о лику и ђелу пјесника, то јест Бранислава Бране Петровића. Брана је било његово име за усмену употребу, а Бранислав за писмену. Брана је читавих четрдесет година био за београдску културу и кафански живот оно што је за бразилски живот био играч фудбала Гаринча: народна радост. Брана је био разлог за пут у Београд многом и даровитом и јуродивом пјеснику, стихоклепцу или звјездознанцу из читаве Југославије. Било је доста таквих који су и једно сједење у кафани близу Бранина стола сматрали дипломом о положеном мајсторском испиту. О стварним и измишљеним дружењима с Браном могла би се саставити овећа антологија свједочења и приповиједања. Његова разговорљивост и јединствена луцидност учинили су га истинском митском личношћу.“
Ипак, примарно пјесник, Петровић је и послије легендарне књиге „О проклета да си улицо риге од фере“ наставио да објављује тражене и омиљене збирке поезије. Од 1973. до 1990. објавио их је шест, укључујући и „Изабране песме“ у издању Српске књижевне задруге. За своју поезију добио је много значајних награда, између осталог „Исидору Секулић“, „Бранка Миљковића“, те „Змаја“. Умро је 25. септембра 2002. Прошло је отада, дакле, више од двадесет година. Ипак, као писац Бранислав Петровић је живљи, како се то каже, од многих који и даље дишу. Објављују се нова издања његових старих књига, објављује се и прва издања књига из заоставштине, пјесме му се читају и цитирају, анегдоте о његовом животу и његовим кафанским репликама препричавају се на сав глас. Како то често бива код људи његовог животног стила, као да су почели више да га цијене као аутора, сада кад га више нема. По њему је прозвана и основна школа у Слатини код Чачка. Лијеп омаж Петровићу направила је недавно и новинарка Јована Милованчевић у емисији „Око“ Радио-телевизије Србије.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
