„Срби су недавно извршили своје херојско повлачење пред немачким освајачима, и ја сам желео да добијем од њега извештај из прве руке о овом повлачењу, али он је само желео да изложи своју доктрину да је број тачака у простору коначан и да се може проценити разматрањима изведеним из теорије бројева“, записао је славни енглески филозоф Бертранд Расел сјећајући се сусрета са Петронијевићем, који је био учесник албанске голготе српског народа 1915.
Често се у масовним медијима профил неког писца покушава подићи информацијом да је тај-и-тај, ето, био, тобоже, кандидат за Нобелову награду. То често чак није ни дезинформација. Међутим, већини људи измиче контекст. Кандидатура за Нобелову награду није никаква посебна част, ни почаст. Сваки пристојан универзитет, сваки национални ПЕН клуб, сваки претходни нобеловац има право предложити неког аутора за Нобелову награду и све се то заводи у протокол. У том контексту, постоје разни неостварени потенцијални нобеловци чији утицај није изишао из локалног оквира или тако изгледа кад прођу многе деценије и, што би пјесник рекао, године се слегну. Ми данас знамо ко су били људи који су за вријеме Краљевине Југославије предлагани за Нобелову награду за књижевност, и то вишеструко: једна списатељица је у питању и један писац – Ивана Брлић–Мажуранић и Бранислав Петронијевић.
Петронијевић је рођен 1875. у мјесту Совљак код Уба. Он је, дакле, из Уба или – како, са извјесним разлогом инсистирају локалци, „са Уба“ (као што и Фијумљани нису „из Ријеке“ него су „са Ријеке“). Ђед будућег писца и филозофа био је протојереј Петроније Јеремић, па ће по њему овај огранак породице и добити презиме Петронијевић. Његов син, Браниславов отац, био је богослов. Сам Бранислав након што матурира у ваљевској гимназији одлази у Беч да студира медицину, али тамо врло брзо прелази на филозофију. Након три семестра у Бечу, Петронијевић прелази у Лајпциг. Један од његових професора тамо је Вилхелм Вундт који се данас сматра једним од очева психологије као науке. Неки од првих Петронијевићевих радова спадају у домен експерименталне психологије. Такође, његова службена медицинска „подлога“ биће разлог да ће се он и у будућности бавити, између осталог, и природним наукама.
У Београд се враћа 1898. године, гђе најприје бива професор њемачког у гимназији, а затим је доцент на Великој школи која 1903. постаје универзитет у Београду. У тим годинама уочи Првог свјетског рата пише своје кључно ђело „Принципи метафизике“, чије прво издање излази у Хајделбергу на њемачком језику. Почетком рата бива распоређен у прес-биро. Био је човјек од повјерења Драгутина Димитријевића Аписа. Са српском војском проћи ће 1915. албанску голготу. Из Грчке најприје одлази у Рим, затим у Париз, да би посљедње ратне мјесеце провео у Лондону, скупа са Николом Пашићем, Јованом Цвијићем, Јованом и Павлом Поповићем. Он, несуђени нобеловац, у Лондону се срео са будућим нобеловцем, ваљда и најславнијим енглеским филозофом новијег времена Бертрандом Раселом. Присјећајући се годинама касније тог сусрета, Расел је записао: „Човек који ме је импресионирао, не толико својом способношц́у, колико одлучним уживљавањем у филозофију и у најтежим околностима, био је једини југословенски филозоф нашег времена, који се звао Бранислав Петронијевиц́. Срео сам га само једном, 1917. Једини језик који смо обоје знали био је немачки и зато смо морали да га користимо, иако је то изазивало да нас људи на улицама гледају са сумњом. Срби су недавно извршили своје херојско повлачење пред немачким освајачима, и ја сам желео да добијем од њега извештај из прве руке о овом повлачењу, али он је само желео да изложи своју доктрину да је број тачака у простору коначан и да се може проценити разматрањима изведеним из теорије бројева. (…) Упркос свим мојим напорима, нисам могао ништа даље од њега да добијем о било чему тако тривијалном као што је Велики рат. Дивио сам се његовој способности интелектуалног одвајања од незгода његовог телесног постојања, у коме сам осец́ао да би му мало ко од древних стоика могао да парира.“
Послије рата, Петронијевић се вратио на своју стару професорску позицију Универзитета у Београду. У историји овдашњег феминизма вриједило би барем као фусноту забиљежити да је био ментор Ксенији Атанасијевић. 1927. је пензионисан, али је у цијелом међуратном периоду био доживљаван као важан европски и свјетски филозоф. Отуд вишеструке номинације за Нобелову награду. У пензији је доста био ангажован у Краљевској академији, а такође је скупа са Владимиром Дворниковићем и Јустином Поповићем оснивао Српско филозофско друштво.
Током окупације одржао је неколико предавања на њемачком језику. Послије рата, већ у позним годинама, почео је да пише поезију. Умро је 1954. као седамдесетосмогодишњак. Ускоро ће се навршити седамдесет година од његове смрти. У том смислу је врло индикативно да је његово ђело и даље живо и присутно. Релативно недавно објављена су његова сабрана ђела у издању Завода за уџбенике. У пропратном материјалу тог комплета, између осталог, стоји: „Бранислав Брана Петронијевић (1875-1954) као најистакнутији филозоф у Срба, је најзначајније утицао на профилисање филозофских оријентација и струја, расправа и спорова, и лично веома допринео знатном порасту филозофског живота у нашој средини. Као изузетно свестрана и обдарена личност, Петронијевић је развио велику делатност на популаризацији науке и филозофије, пишући бројне есеје и фељтоне у стручним али и популарним часописима и новинама. (…) Строги аналитичар и у исти мах песнички нежна душа, као национална величина, ипак скончао у беди и сиромаштву. (…) У Ваљеву, где је завршио гимназију, проглашен је за најзначајнију личност тог краја свих времена.“ Ако ништа друго, из данашње перспективе, Бранислав Петронијевић је међународно најрелевантнији српски филозоф прве половине двадесетог вијека.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
