Тако су европски савезници били принуђени да, де факто, признају немогућност одржавања иранског нуклеарног споразума без учешћа САД и неспособност да ефикасно заштите своје интересе, што није одговарало америчком приступу
Уочи годишњице руског покретања „специјалне војне операције“ у Украјини, трансатлантски савезници су на заједничким догађајима јасно истицали кохезију и јединство алијансе. Генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, посетио је Вашингтон од 7. до 9. фебруара, где је разговарао са државним секретаром САД Ентонијем Блинкеном, америчким саветником за националну безбедност Џејком Саливаном и америчким секретаром за одбрану Лојдом Остином.
Током састанка, Блинкен је приметио да „НАТО никад није био тако јак и јединствен“, на шта је генерални секретар НАТО изразио захвалност за „непоколебљиво“ вођство Сједињених Држава у алијанси.
У седишту НАТО у Бриселу 14. и 15. фебруара одржан је састанак министара одбране земаља учесница, чије су главне теме биле војна и политичка подршка Украјини, јачање одвраћања и одбране, могућност повећања индустријске производње оружја и муниције, и утврђивање нових обавеза за улагања у одбрану.
Од 17. до 19. фебруара одржана је годишња Минхенска безбедносна конференција, која је представљена као прилика да се оцени кохезија и политичка посвећеност алијансе „поретку заснованом на правилима“. Главни лајтмотив овогодишњих дискусија било је тражење опција за ревизију и реконцептуализацију основа светског поретка, пољуљаног као резултат борбе демократија и аутократија, како се то чини западној заједници.
Врхунац савезничке комуникације у овом периоду свакако је била посета америчког председника Џозефа Бајдена Кијеву и Варшави 20. и 21. фебруара, где је држао ентузијастичне говоре о слободи, јединству и отпорности савезника, називајући НАТО „најјачим одбрамбеним савезом у светској историји“.
Значајно проширење НАТО
Више од свега јесте коначно свођење рачуна о дуго расправљаној теми америчког присуства у Европи. После краја Хладног рата, створиле су се могућности да Американци повуку своје снаге, а да Европа почне изградњу независног концепта безбедности. Ново проширење НАТО до кога је дошло у прошли уторак, дефинитивни је доказ да Американци не иду, нити ће отићи из Европе, која ће, тако, постати амерички протекторат, како су дуго тврдили водећи амерички спољнополитички мислиоци, као резултат неуспеха да изгради своју спољну и одбрамбену политику.
Претпостављало се да ће Финска ступити у редове Северноатлантске алијансе заједно са суседом Шведском, али се Стокхолм на путу ка жељеном циљу досад саплитао о непопустљивост Анкаре. Касније ће се, наравно, придружити и Шведска. Ово проширење није прво (НАТО се удвостручио од Хладног рата), али је значајно.
Математички гледано, копнена граница између земаља НАТО и Русије удвостручила се на 2.600 километара. Тридесет и прва чланица НАТО, Финска, дели 1.300 км границе с Русијом. Од Баренцовог мора на северу до Финског залива на југу, граница углавном пролази кроз шуме, скоро да у близини нема већих насеља и углавном је неасфалтирана.
Према стручњацима у седишту НАТО, финска војска тренутно може сама обезбедити ову границу. Сматра се да су оружане снаге на новом североисточном крилу савеза добро увежбане и мотивисане. Финска никад није укинула служење војног рока за мушкарце и има 24.000 активних војника и више од 900.000 обучених резервиста. У случају одбране, копнена војска, морнарица и авијација могли би се повећати на 280.000 жена и мушкараца. За популацију од 5,5 милона то је релативно велика војска.
Шведска и Финска су пример држава које су се, из принципијелних разлога, држале линије неутралности, или, да употребимо концепт све чешћи последњих деценија, неучествовања у савезима. Позадина је била другачија, али је посвећеност званичном дистанцирању од војних блокова остала чврста деценијама (Финска) па чак и вековима (Шведска).
Позиционирање обе земље било је одређено њиховим односима са Русијом и разумевањем у том погледу суштине сопствене безбедности. Просто речено, ако живите поред џина, онда боље немојте да радите оно што га нервира. Убудуће се ситуација бити управо обрнута: мораће да се јасно и чврсто конфронтирају са Русијом, будући да су на „првој линији додира“.
Повратак ратне реалности
Шведска неутралност је последица демонтаже велике европске силе почетком 19. века. У Финској се овај статус везује за резултате Другог светског рата. Познати су тешки, најблаже речено, односи између Финске и Совјетског Савеза 1930-их и 1940-их година, као и изузетна сналажљивост руководства суседне земље.
Пристала је на извесно ограничење слободе деловања – неутралан статус у војном и делимично у политичком смислу. Заузврат, Финска је себи обезбедила не само суверенитет, очување тржишта и демократског система, већ и посебне, изузетно корисне економске везе са Москвом. Од краја 1940-их до почетка 1990-их година совјетско-фински односи служили су као пример плодног компромиса између држава различитих друштвено-политичких формација. Иако су на Западу презирали концепт финландизације, уступања суверених права јачем суседу, у пракси је статус кво свима одговарао. Финска је, иначе, полтички, остала део запада.
Распад СССР окончао је период специјалних односа који је у првој половини 1990-их у Финској изазвао дубоку економску кризу, али је омогућио да се отарасе политичких ограничења. Земља је престала да се осврће на реакцију Москве и придружила се Европској унији. Сама Русија је настојала да изгради посебне односе са „великом Европом“, а Финска је постала природни партнер.
Густина економске и хуманитарне интеракције остварена у другој половини 2010-их послужила је као модел за прекограничну сарадњу. У Финској је одувек била присутна тема напуштања политике неутралности, као и друштвено-политички консензус о нецелисходности тога. У ствари, тридесет година идеја о могућности нове војне конфронтације у Европи остала је судбина најнефлексибилнијих ратника Хладног рата, а чак је и ширење НАТО представљено првенствено не војно, већ на политички и идеолошки начин.
Повратак ратне реалности шокирао је Европу. У Шведској и Финској су одмах одлучили да одустану од неутралности и уђу у НАТО, јавно мњење се окренуло наглавачке. Важно је напоменути да се готово није отварала расправа о томе да ли неутрални статус није поузданији начин да се обезбеди национална безбедност, већ се чланство у војном блоку сматрало једином опцијом.
Али пре тога, дуго времена, неучествовање се сматрало најразумнијим приступом. Без сумње, поред чисто функционалних задатака прошлих састанака и изјава, било је важно и симболично забележити и демонстрирати снагу јединства и спремност савезника на узајамну помоћ. На политичком и стратешком нивоу, сврха оваквих догађаја је слање недвосмислених сигнала земљама чланицама алијансе о валидности међусобних обавеза, а противницима о њиховој спремности за сразмеран одговор у случају актуализације претња и ескалација сукоба.
Строго говорећи, одржавање савезничких односа претпоставља примену дуалистичког приступа – регулисање понашања држава чланица војно-политичког савеза и одвраћање непријатеља.
У неким случајевима, сама структура организације америчко-европског партнерства потискује могућност неусклађеног понашања партнера. Тако су се Европљани успротивили одлуци САД да се повуку из Заједничког свеобухватног акционог плана о иранском нуклеарном програму, па су чак покушали да створе посебне финансијске инструменте како би заобишли америчке екстериторијалне санкције.
Међутим, ЕУ, Велика Британија, Француска и Немачка нису успеле да спрече егзодус европског бизниса из Ирана, који се плашио америчких ограничења. Земље европског трија (Велика Британија, Француска и Немачка) су 9. марта 2023. објавиле ликвидацију ИНСТЕКС-а, компаније створене да настави трговину са Ираном под америчким санкцијама.
Тако су европски савезници били принуђени да, де факто, признају немогућност одржавања иранског нуклеарног споразума без учешћа САД и неспособност да ефикасно заштите своје интересе, што није одговарало америчком приступу.
Повећање производње оружја
Други пример је везан за сврсисходну политичку и дипломатску активност америчких политичара и званичника да убеде Европљане да одбију да сарађују са Хуавејем и од њега купе опрему за успостављање 5Г мобилне мреже у европским земљама у периоду 2019-2020.
Методични план Сједињених Држава, методично договаран са сваком европском земљом појединачно на склапању заједничких 5Г безбедносних споразума, осмишљен је да делегитимизује присуство кинеских технолошких компанија у Европи.
Са своје стране, Сједињене Државе су, да би смириле савезнике и послале сигнал потенцијалним противницима, од 2022. у Европу распоредиле додатних 20.000 војника, чији број сада износи 100.000. На самиту НАТО 2022. објављено је истурено командно место петог корпуса америчке војске; одржавање у Румунији додатног ротационог бригадног борбеног тима у Европи; повећање ротационог присуства у балтичким државама.
Поред тога, 21. марта 2023. у граду Познању је најављено распоређивање првог сталног гарнизона америчке војске у Пољској. Током церемоније отварања, амерички амбасадор у Пољској, иначе син Збигњева Бжежинског, Марк Бжежински рекао је: „Ово шаље поруку свету да су Сједињене Државе посвећене Пољској и НАТО.“
Повећање броја држава чланица које испуњавају утврђене војне одбрамбене показатеље може послужити као један од критеријума придржавања циљева и задатака трансатлантске алијансе, а само индиректан показатељ јачања савезничког јединства. Конкретно, повећана улагања у главну опрему међу европским земљама могу имплицирати повећане куповине од Сједињених Држава, као и већу интероперабилност оружаних снага земаља чланица.
Према Стокхолмском институту за истраживање мира (СИПРИ), између 2014. и 2021. земље централне и источне Европе склопиле су неколико великих уговора са САД за набавку оружја.
Међу њима се могу приметити споразуми између Сједињених Држава и Пољске, о испорукама 2022-2025. четири противваздушна ракетна система Патриот (2022-25); закључивање уговора од 414 милиона долара за набавку 20 ракетних система за више лансирања Хајмар (2019); уговор о набавци 32 ловца-бомбардера Ф35 Молнија II (2020); споразум о набавци 250 борбених тенкова Абрамс (2021). Заузврат, 2018. године, САД и Румунија су потписале споразум о испоруци седам противваздушних ракетних система Патриот у периоду 2020-2026.
Након заоштравања сукоба у Украјини, вероватно је да ће планирани датуми за испоруку оружја бити изнуђени, укључујући и у циљу накнадног пружања војне помоћи Кијеву, и, како се може судити из последњег састанка министара одбране НАТО, планирано је даље повећање производних капацитета и стварање залиха опреме и наоружања. Не мање важно, то ће бити урађено кроз појачану сарадњу и даљу интеграцију војноиндустријских комплекса САД и Европе. Али, јасно је да ће то све да зависи од америчке европске стратегије и да бити подређено њој.
Драган Бисенић
Извор: Данас
