Драган Николић одиграо је на филму све што се могло одиграти. У свачију се кожу тај могао завући. Ипак, најбоље су му пристајале улоге њежних карактера, оне које лошији међу нама описују као јунаке такозваних малих људи или обичног човјека из пука.
Као дјеца, ми мушки, играли смо се, иза школе, на Нијемце и партизане, а иза куће, на Индијанце и каубоје. Оточка је то средина, у мојем случају Селца су на Брачу, гдје у руралности села центар мјеста представља локус урбане средине, док је онај по периферијама насеља – а у малим оточким мјестима периферија је свака кућа иза оне чије прочеље чини визуру назови главнога трга илити пијаце – разасут посвуда около по „њивицама“ иза кућа. Што су разреди у мојем дјетињству били нижи, тамо 80-их година покојнога вијека, то смо, ми мушки иза школе, били жешћи партизани и све то мртвији Нијемци. Мало касније, преоријентирали смо се на Индијанце и каубоје; јербо, не само наши оци и ноноти, него и матере и ноне, сви одреда скрушено и побожно гледали су колективно у кућном колегију на каучу вестерне на телевизији.
Ипак, нама дјеци „Битка на Неретви“ или „Сутјеска“ били су филмови које смо гледали као додатни стимуланс ионако обилним адреналинским надражајима којих смо у тим својим „њежним“ годинама бивали све то свјеснијима; али, руку на срце, тек с накнадном памећу, будући смо доживљавали те импулсе ни мање ни више доли као оне већ уграђене у нас сновима о нама сутрашњим пилотима.
То су били паушални наши сентименти, такорећи, маштани на колективним ћутилностима: у шуми као непрегледном простору слободе, гдје се сватко може скрити, притајити, одати само према властитој жељи. Онако, примордијално органски, елементарно… Међутим, оно тинејџерски-пубертетско драшкање у нама, нама младим мужјацима, досезало је оргазмичке врхунце у амбијенту који нам је био иманентан, који је подражавао наша млада ега и будуће нарцисе међу нама јасном акцијом у којој смо се могли приближити дјевојкама и наметнути се њиховој пажњи и дивљењу. Да, само међу кућама у насељу, по калама и пијацама гдје су се цуре окупљале и дружиле, ми мушки, могли смо на се сврнути женски поглед или другаричину знатижељу…
Зато смо се и „палили“ на серију „Отписани“… Ми мушки. Ама, и женске!Сви смо хтјели бити урбани фрајери без страха и пуни неке добродушне надмености и добродошле охолости. Пувандери какви смо у тим годинама били – а, јамачно, нисмо били у томе сами – соколили смо се гледајући вратоломне сцене и подвиге достојне каскадерске лудости, док смо пратили авантуре кроз које пролазе наши тадашњи јунаци Тихи и Прле, који су у форшпану серије били легитимирани именима Драгана Николића и Војислава Брајовића. Наравно, нама дрчнијим међу мужјацима-дркаџијама кудикамо је био приљепчивији мангупски лик Прлета у изведби Гаге Николића, неголи пристојан, тих и миран онај убави илегалац у изведби Воје Брајовића. Ми мушки уфатили смо се на јешку: јешка је била – Драган Гага Николић.
Та серија „Отписани“ (1974.) није само обиљежила наша одрастања – премда нам је такорекућ вршњакиња, говорим о својој генерацији, и, гледали смо је у репризи мало након премијере – означила је и једну епоху бивше државе кад су, практички усве у једном десетљећу, настале најпопуларније до данас ТВ-серије: „Наше мало мисто“, „Просјаци и синови“, „Грунтовчани“, „Грлом у јагоде“, „Камионџије“, „Врућ ветар“, „Вело мисто“… Све је стало у декади између 1970. и 1980. године.
Драган Николић био је доиста господин глумац, али оно баш. Пандан умивеној господштини у нас у Хрватској коју је репрезентирао, рецимо, каризматични аграмерски заводник Реља Башић. Драган Николић, бит ће, одиграо је на филму све што се могло одиграти. У свачију се кожу тај могао завући, а да пођеднако буде добар. Ипак, најбоље су му пристајале улоге њежних карактера, оне које лошији међу нама списатељи описују као јунаке такозваних малих људи или обичног човјека из пука. И, нека га и данданас доживљавамо онако младоликог какав нам је у памћењу међу можданим браздама остао заглављен као наш вршњак, Драган Николић 20. коловоза напунио би округли свој 80. рођендан. Овако, већ је седму годину дух, откако је преминуо 11. ожујка 2016.
Гага Николић, узмимо, није био у подјели ни у Булајићевој „Неретви“ ни у Делићевој „Сутјески“ (као његова жена и све његово: глумачка баронеса Милена Дравић), али га је међу партизане био довукао редатељ Миомир Мики Стаменковић у филму „Девојачки мост“ (1976.), неамбициозној ратној епизоди с темом размјене заробљеника, као и понешто интимнијој борачкој причи лишеној помпозних драмских фресака или сценских платоа. Овдје је Драган Николић одиграо улогу скупнога главног лика, заједно с Марком Николићем и Жарком Радићем: једну од оних улога које се снагом талента одиграју рутински, али и не баш ослобођену од елементарног нагона за ангажирану филмску игру.
Иако је дебитирао у филму „Право стање ствари“ (1964.), као прво његово памтљивије остварење био је наступ у комаду „Кад будем мртав и бео“ (1967.) Живојина Павловића, гдје је оставио добар дојам као симпатични антислухист, нека врста антиципације будућега лика што ће му обиљежити каријеру: шлагер-пјевача из Шијановог филма „Ко то тамо пева“ (1980.). У оном клаустрофобичном расклиманом бусу фирме „Крстић“ Николић се врло вјешто био наметнуо уз галерију незаборавних ликова чије реплике сви знамо напамет.
Годину дана раније приказан је филм „Национална класа“ (1979.) Горана Марковића, који је ангажирао углавном младе и у „Отписанима“ афирмиране глумце. Овај ће наслов остати једним од Николићевих носивих колона у ранијем раздобљу каријере. Два филма снимљена 1981. године, „Сезона мира у Паризу“ и „Идемо даље“, као да ће постати двјема етидама из којих ће доскора настати два његова ремек-дјела: „Балкан експрес“ и „Бановић Страхиња“ (1983.). У првом ће Гага остварити и једну од својих најупечатљивијих филмских рола по којој ће га препознавати и с њом се идентифицирати непрегледан вијенац и обожаватеља и обичних пратитеља. Бит ће то улога Попаја коју ће му повјерити Бранко Балетић, која улога ињектират ће га попут колца у многа од сјећања наших сувременика што чувају успомену на искуства од гледања домаћих плодова властите нам кинематографије.
Готово као оживљени лик из цртаног филма, Драган Николић створио је одиста оригиналног протагониста с оном сасвим анимираном танком лулицом међу зубима и пубертетски шпицастом брадом: обријаном доњом чељусти заправо. А Ватрослав Мимица пружит ће му прилику за остварити Златну арену у Пули, коју ће заслужити маестралним играњем Страхиње. У том хисторијском филму Гага ће сасвим ненадмашно креирати негативца од формата, гдје ће у дебелој сјени остати и један Раде Шербеџија, односно Франко Неро.
Као и у свакој сличној прилици, јасно, далеко би нас одвело навођење макар и оних видљивијих натукница из његове филмографије, али ваља споменути Булајићеву „Обећану земљу“ (1986.), те „Госпођу министарку“ Здравка Шотре по Браниславу Нушићу и „Сабирни центар“ Горана Марковића по Душану Ковачевићу.
Исте 1989. године снимит ће и филм „Последњи круг у Монзи“ Александра Бошковића, који некако као да је у истој интонацији као и деценију старија „Национална класа“. Вријеме је то кад игра и у популарним серијама „Сиви дом“ и „Бољи живот“.
И распадом Југославије Драган Николић низат ће улоге несмањеним ритмом и у сурадњи с прекаљеним редатељима. Горан Паскаљевић позват ће га у своје „Буре барута“ (1998.), док ће Горан Марковић окупити заиста импресивну глумачку ружу солиста у својој успјешници „Турнеја“ (2008.), ингениозној антиратној драми с елементима комедије што се одвија у срцу бојишта у сјеверној БиХ међу војницима свију нација… Наравно да је Гага играо и у казалишту, с нагласком на београдски Атеље 212 гдје је провео десетљећа и нанизао такођер импресиван број улога; и, наравно да почива недалеко одатле, у Алеји заслужних грађана, у крилу своје предраге Милене.
Синиша Вуковић
Извор: Портал Новости
