Мајкл Пич , први уредник романа ,,Бескрајна лакрдија“ Д. Ф. Воласа, присетио се искустава, анегдота и изазова током сарадње са овим култним америчким књижевником
Када је Дејвид Фостер Волас након књиге Девојчица необичне косе одлучио да промени издавача, рукопис на којем је тада радио – Бескрајна лакрдија – стигао је у руке Мајкла Пича, тадашњег уредника у издавачкој кући Little, Brown and Company. Схвативши какав вансеријски текст има пред собом, одлучио је да се у уредничком, али и маркетиншком смислу, посвети Воласовом делу са највећом могућом пажњом. Према његовом мишљењу, овај роман је „изнад свих других америчких прозних дела из неколико последњих деценија у погледу своје амбиције, оригиналности, инвентивности, филозофске озбиљности и храбрости.“ Задовољан сарадњом, Дејвид Фостер Волас је одредио да након његове смрти, Мајкл Пич доврши рад на његовом постхумно објављеном роману Бледи краљ. У овом ексклузивном интервјуу за Глиф, а поводом првог превода Бескрајне лакрдије на српски, Пич је поделио са нама искуства, анегдоте и изазове у раду на овом роману који већ спада у савремене класике. Питања је постављао преводилац Бескрајне лакрдије Игор Цвијановић.
Игор Цвијановић: Како сте почели да радите с Дејвидом Фостером Воласом и шта вам је нарочито привукло пажњу код њега и његовог писања?
Мајкл Пич: Прочитао сам његове приче у књижевном часопису, а онда и његов роман Метла система и одушевио сам се количином инвентивности, оригиналности, емоција и идеја у њима. Његов агенткиња Бони Надел нас је упознала. Пошто је објавио збирку прича Девојчица необичне косе и започео рад на Бескрајној лакрдији, Дејвид је одлучио да потражи новог издавача. На основу неколико првих страна, био сам решен да дам све од себе да роман изађе у кући Little, Brown and Company, где сам радио као уредник, а имао сам срећу да су ме у томе подржали у врху компаније.
ИЦ: Како је изгледала сарадња с њим, уопште и у раду на Бескрајној лакрдији? Колико је био захтеван или отворен, или заузимао одбрамбен став, у погледу ваших сугестија и корекција?
МП: Дејвид је рекао да жели да ради са мном јер је сматрао да ће озбиљно схватити моје сугестије и зато што је знао да ће Бескрајна лакрдија бити застрашујуће обимна. Имали смо дуге писмене преписке, засноване на деловима рукописа како их је предавао, а онда и на основу целог рукописа. Циљ нам је био да из романа избацимо све што може да се избаци, а да се не наруши његова суштина. Последња реч је у сваком случају у потпуности била само његова. У неким приликама је говорио: „Важи, нема проблема“, док је у неким другима знао да каже: „Искезио сам све зубе“! Била је то пријатељска, пријатна преписка.
ИЦ: Да ли сте одмах били свесни да ће се Бескрајна лакрдија испоставити као велики роман? Какви су вам били први утисци?
МП: Први утисак ми је био да се ради о монументалном делу, које је управо одговара свом тренутку. Али знао сам да ће бити потребно много труда да се јавност заинтересује и да се дужина књиге представи као њена предност, а не као мана. Кампању смо осмислили тако да изазовемо читаоце и да их суштински питамо: Да ли сте читалац који може да прочита Бескрајну лакрдију? Срећом, други писци су ревносно пратили шта Дејвид ради и агитовали да се тај роман прочита и разговара о њему.
ИЦ: Како видите Бескрајну лакрдију данас, 27 година касније, у смислу релевантности и њеног места у америчкој и светској књижевности?
МП: Бескрајна лакрдија је истовремено била и производ свог доба и ванвремена. Она је изнад свих других америчких прозних дела из неколико последњих деценија у погледу своје амбиције, оригиналности, инвентивности, филозофске озбиљности и храбрости. Она је била и далековида због описа Америке као адолесцентске нације – размажене, арогантне, наивне, у којој је највећа вредност пажња појединца. Џони Џентл је наговестио Доналда Трампа. Успон и пад видео-телефоније у роману могао би бити сценарио који описује данашњу културу Зоом комуницирања. Уверен сам да се ради о једном од ретких романа који ће се и даље читати, ценити и тумачити сто година пошто је написан.
ИЦ: Где видите утицаје Бескрајне лакрдије и Дејвида Фостера Воласа у америчкој књижевности данас? Можете ли навести неке писце који баштине његово наслеђе?
МП: Дејвидов стил и глас били су апсолутно јединствени и зато не сматрам да је утицао на друге писце у том смислу. Али јесте одувао са сцене минималистички стил који је дотад доминирао америчком прозом, као и академско дивљење невеселом експериментализму. Дејвид је подсетио читаоце да роман може бити написан у било којој форми, а да су емоционално откровење и забава суштина књижевне уметности. Његов најдуговечнији утицај би се могао огледати напросто у амбициозности и замисли да роман може да обухвати свако искуство, сваку форму.
ИЦ: Изузев романа Метла система, били сте уредник свих његових дела. Које вам је представљало највећи изазов?
МП: Његове збирке прича и есеја су сачињавали текстови објављени у часописима који су били пажљиво уређени у оквиру тог процеса, те је уређивање тих књига била једноставно. Бескрајна лакрдија је једини роман на којем сам радио с њим и представљала је далеко највећи изазов – и у погледу проналажења уредничких савета који би Дејвиду значили и у погледу сарадње с нашим тимовима за продају, публицитет и маркетинг како би њено издавање било успешно.
ИЦ: Такође сте сабрали и уредили рукопис романа Бледи краљ. Можете ли нам рећи нешто и о том послу? И где бисте га сместили у Воласовом опусу?
МП: Писао сам о том искуству у предговору Бледом краљу. Тај посао је био изузетно тужан, али сам био и фасциниран кад сам видео докле је Дејвид стигао с тим незавршеним романом. Моје је мишљење да је Бледи краљ, поред Бескрајне лакрдије, његово најважније дело будући да се Дејвид у њему бави највећим животним питањима на само њему особен начин – у овом случају, како се можемо повезати с другима и како можемо пронаћи сврху у животу и помирити обичност и узвишеност живота.
ИЦ: Кад сте последњи пут прочитали Бескрајну лакрдију? Да ли је она већ класик, односно књига којој се враћа?
МП: Поново сам прочитао Бескрајну лакрдију прошлог лета, први пут пошто је издата и поново ме је одушевила. Кад сам је читао први пут, док је настајала, деловала ми је некако као део обичног света. С данашње дистанце, након свих ових година, немогуће је не видети феноменалну генијалност преточену у њу – ту изузетну дубину грађења ликова, те невероватне ситуације – и колико њено преиспитивање туге и очаја усред обиља и даље представља једну од највећих тема нашег доба.
ИЦ: Данас постоје преводи Бескрајне лакрдије на неколико језика широм света. Као један од великих америчких романа, како мислите да он комуницира са страним читаоцима? Да ли сте икад имали неке нарочито занимљиве повратне информације у том погледу?
МП: Задесио сам се у Немачкој кад је тамо објављен превод Бескрајне лакрдије и остао задивљен кад сам видео да је њено објављивање сместа постало главни књижевни догађај, а сама књига бестселер. Једва чекам да видим како ће ваше издање бити дочекано!
ИЦ: Како приступате уређивању књиге? Да ли је уска сарадња са аутором увек кључна за успешно обављен посао? Кад се усуђујете да значајније интервенишете у рукопису?
МП: Уска сарадња с писцима док они припремају објављивање своје књиге представља једно од највећих задовољстава које свет издаваштва нуди! Неким књигама није потребна ниједна измена док неке профитирају од значајних ревизија. Уредников посао је да увек прочита дато дело што помније и промишљеније, тако може и да аутору понуди корисне сугестије како би аутор евентуално што потпуније остварио оно што уредник сматра да је он наумио да оствари. А аутор увек у потпуности има право да прихвати или занемари уредникове предлоге. Ако аутор прихвати сугестију, та измена постаје ауторова.
Извор: Глиф
