Крајем прошле године, у вријеме кад рана јесен прелази у зрелу, кад Сајам књига у Франкфурту већ бива прошлост, Сајам књига у Београду почиње, а Сајам књига у Загребу је у фази финалних припрема, водећа хрватска издавачка кућа актуелне епохе, “Фрактура” из Запрешића, у саиздавачкој дјелатности са загребачким Српским културним друштвом “Просвјета”, објавила је књигу Дејана Јовића под карактеристичним насловом “Увод у Југославију”.
Како стоји у пригодној биографији, објављеној на првој страници књиге, Јовић је “професор политологије на Факултету политичких знаности у Загребу и насловни професор Факултета политичких наука у Београду”. Генерално гледано, Јовић је један од ријетких јавних интелектуалаца са високо виђеним профилом и у Загребу и у Београду.
Понешто парадоксално, управо јединственост те позиције можда је разлог бизарне фиксације каква се спрам њега посљедњих година развила у извјесним сарајевским и подгоричким круговима. Као човјек са докторатом из хуманистике на угледном британском универзитету, човјек са снажном репутацијом на Западу, али истовремено и човјек који одбија да прихвати уобичајене монтенегринско-сарајевске мантре да су Срби најкривљи за све што се десило деведесетих, као уосталом и за све остало у историји, Јовић је идеална мета за проглашавање парекселансним “четником”. Наведена екипа у то се већ увелико упустила, али Јовића, срећом, нису уплашили.
Изузетан пех
Изузмемо ли предговор, индекс и садржај, књига је састављена из девет дијелова. Мото је преузет из композиције Ђорђа Балашевића с краја седамдесетих година прошлог вијека: “Понеки морнар можда остане без лађе,/ али без мора – то је изузетан пех”. Свако макар и само формално рођен у СФРЈ лако ће се препознати у тој паралели. Људи, је ли, по правилу остану без младости, али не пречесто и без земље у којој су ту младост провели. Први есеј у књизи зове се “Што је била и што је хтјела бити Југославија”.
Овај текст је добар узорак Јовићевог писања. Он је с једне стране академски аутор у смислу да суверено влада методологијом, али с друге стилски пише више као врхунски журналиста: јасно, сугестивно, без клишеа. Исто тако, Јовић је аутор оштрог погледа који ефектно детектује неке ствари које, барем у јавном дискурсу, нико прије њега чини се није примијетио. Људи су склони симболизму, а важан фактор у симболици јесу округле годишњице. Примјера ради, примијећено је много пута да је Југославија нестала у крви таман негдје у вријеме стоте годишњице Титовог рођења.
А опет, рекао бих, да нико прије Јовића није регистровао да је “југословенско име опстало у имену једне државе пуних сто година од оснивања прве југословенске државе”. Он, наравно, мисли на дотадашњу (службено називану) “Бившу Југословенску Републику Македонију” која је 2018. постала (службено) “Сјеверна Македонија”. Тек тада је, ето, нестао посљедњи “политички” остатак Југославије. Наравно, југословенска баштина у свим је постјугословенским државама много већа; примјера ради, а Јовићевим ријечима: “Југославија је иза себе оставила републиканизам, а одредила је и границе које је потврдила такозвана Бадинтерова комисија, која их је прихватила и учинила непромјењивима, осим у случају договора између република – нових држава – којих се таква промјена тиче. Једно од насљеђа/постигнућа Југославије је и признање статуса народа у случају шест јединица/субјеката”.
Четири Југославије
Још је у свом докторату Јовић ефектно показао да нису постојале само двије, него заправо четири Југославије. Већ уобичајену периодизацију на Краљевину и Федерацију, односно Александрову и Титову Југославију, Јовић је додатно усложнио показујући да Југославија између два свјетска рата није све вријеме била Александрова, као што ни Југославија иза Другог свјетског рата није била само Титова.
Нема то везе само са смрћу ових лидера 1934. односно 1980. На неки начин, Александрова визија је једно вријеме надживјела његову смрт, док је, насупрот томе, Тито надживио своју визију Југославије.
Пет година након Александрове смрти Југославија је постала Павлова Југославија, односно земља у којој се одустало од народног јединства, а у корист српско-хрватског споразума. Такође, још шест година прије Титове смрти његова Југославија је постала Кардељева, односно једна (ипак) јединствена савезна држава, постала је (суштински) конфедерација.
Писма другу Титу
Има у овом првом тексту у књизи још занимљивих детаља (примјера ради, увид како је “Тито (…) био први бијели европски лидер кога су владари новоформираних држава Африке и Азије, али и народ у тим државама, доживљавали као истинског пријатеља и савезника”), али ако их све издвојимо овдје, неће нам остати простора за било шта друго.
А вриједи потенцирати још неке текстове из књиге, примјера ради онај под насловом “Друже Тито, ти си крив: писма грађана Југославије Јосипу Брозу Титу”.
Текст је истовремено и научан и трилерски узбудљив. Текст нам такође разоткрива неку врсту практичне немоћи човјека који се често, нарочито на Западу, сматра диктатором, а у који је у пракси, очито, у неком тренутку више постао маскота у златном кавезу, него прави владар у свакодневном животу. То је мала “студија случаја” у којој се показује да Тито не може да среди да извјесни грађанин Краљева добије посао, мада заиста жели да дотичном грађанину изађе у сусрет.
Страх од мањинства
Изузетно су интересантни и текстови о позицији социјалистичке Хрватске унутар СФРЈ, односно о узроцима, значају и интерпретацијама Осме сједнице. Један од најдужих текстова у књизи јесте онај претпосљедњи, под насловом “Разлози распада Југославије”. Читаоцима раније Јовићеве књиге “Југославија, држава која је одумрла” основне тезе овог текста ће бити познате, али убрзо ће примијетити да је овдје аутор заправо надопунио своју ранију анализу увидима из касније објављене литературе. Напосљетку, књига завршава текстом “Страх од постајања мањином и сукоби у постјугословенским земљама”.
Њега отварају три карактеристична цитата који функционишу као мото. Аутори наведених цитата су Едвард Кардељ, Слободан Милошевић и Милан Кучан. Јовић луцидно примјећује да су у Југославији сви на неки начин били мањине, пошто ниједан народ није чинио натполовичну већину становништва, а ријеч “мањина” је практично била политички некоректна па смо у јавном дискурсу имали бизаран термин “народност”.
У коријену практично свих ратова при распаду важну улогу је имао “страх од мањинства”, а свака анализа ратова и распада непотпуна је без читања књига Дејана Јовића, како ранијих, тако и ове.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
