Очување пацифичких савеза захтева да Америка потцрта своје обавезе
Још од пораза Јапана у Другом светском рату пре скоро осамдесет година, Сједињене Државе су биле доминантна војна сила у Источној Азији. Данас је Кина на домак тога да буде њихов парњак или да чак превазиђе америчко војно присуство у региону, пошто су устројиле своје новостечено богатство и технолошко умеће тако да прошире и ојачају своје војне снаге.
Војни баланс између Сједињених Држава и Кине у Азији је „врло деликатан и има неповољан тренд у овој деценији за САД и њихове савезнике“, изјавио је за Атлантик Елбриџ Колби, суоснивач Маратонске иницијативе (Marathon Initiative), организације за политичка истраживања и некадашњи заменик помоћника америчког министра одбране. „Требало би да видимо себе као некога ко трчи у финишу жестоке трке против невероватно снажног супарника и не би требало ништа да узимамо здраво за готово“.
Последице по америчку безбедност и глобални утицај су огромне. Сједињене Државе нису се суочиле са потенцијалним противником који је толико близу по војној моћи или индустријском капацитету од пада Совјетског Савеза 1991. године, а нису се заправо бориле против таквог противника још од рата против Сила Осовине у Другом светском рату. Како се продубљује кинески однос са Русијом, Вашингтон такође мора да брине о борби против две нуклеарне силе у исто време на двама супротним странама света.
Пре неколико година, могућност да би САД и Кина могле да се сукобе у блиској будућности деловала је неуверљиво. Ово више није тако, пошто напетости расту око статуса Тајвана. Процурели меморандум недавно је доспео на насловне стране цитатом Мијкла Минихена, генерала америчких ваздухопловних снага, који заступа гледиште да би рат са Кином могао да избије 2025. године. Надајмо се да ће таква предвиђања остати хипотетичка, зато што би рат са Кином био катастрофалан по обе стране, без обзира која победи а која изгуби.
Али рат није једино што изазива забринутост. Америчка војна доминација на западном Пацифику је утемељење америчког економског и безбедносног система у Источној Азији. Промењена равнотежа војне моћи у региону могла би да доведе до тачке пуцања америчке савезе тако што би ставила под сумњу вашингтонску способност или вољност да заштите пацифичке партнере. Вашингтон би онда морао да се бори да заштити либерални поредак у региону против све снажнијег кинеског притиска.
Пекинг можда управо на то и рачуна. Сем Рогивин (Sam Roggeveen), некадашњи виши стратешки аналитичар водеће аустралијске обавештајне агенције, рекао је да кинеско вођство рачуна да ће САД „на крају крајева свести своје обавезе према савезницима у Азији, и у том тренутку Кина ће на располагању имати силу… да експлоатише овај јаз, и на тај начин Кина би постала доминантна сила.“
Кинески успон као војне силе стога је забрињавајући не само због краткорочног ризика који представља сукоб око Тајвана, већ и због постављања фундаменталних питања о америчкој улози у региону и свету. Како расте кинеска војна моћ, Вашингтону ће бити потребно да определи још више снага како би одржавао америчко преимућство [у овом делу света]. Равнотежу моћи у Пацифику ће, на крају, одредити политичка воља барем колико оружани системи. Да ли ће САД имати смелости да сачувају своје вођство у Азији? Или ће изгубити од одлучније Кине?
Чињеница да се Вашингтон суочава са оваквом дилемом је незгодна иронија. Кина је, могло би се заговарати, највећи добитник америчког безбедносног система у Азији, који осигурава регионалну стабилност а због које је могуће сливање трговине и инвестиција због којих расте доходак и које покрећу кинеско економско чудо.
Међутим, сада генерални секретар кинеске комунистичке партије Си Ђинпинг тврди да је кинески модел модернизације алтернатива „вестернизацији“, а не најбољи пример добробити које ова доноси. Кинески лидери су почели да сагледавају ланац америчких база и савезништава у региону као кавез који ограничава легитимни успон Кине као највеће азијске силе. (У извесном смислу, Пекинг се осећа на сличан начин како би се осећао Вашингтон да потенцијални непријатељ има војне снаге размештене у Канади или Мексику.)
То је разлог због чега највиши кинески лидери изнова потврђују достигнућа своје војске „светске класе“ као кључног стуба великог националног „подмлађивања“, илити обнове историјског богатства и моћи. И Кина је много инвестирала у изградњу такве војске. Према Међународном центру за стратешке студије, пекиншки војни буџет достигао је вредност од 219 милијарди долара 2022, што је више него двоструко више у односу на период од пре десет година (иако је и даље мање од 1/3 америчког војног буџета опредељеног за исту годину). Са овим инвестирањем Кина је предузела оно што је Колби означио као „историјски значајно јачање војске које је без преседана, највеће од Хладног рата, и можда чак највеће од Другог светског рата“.
Кинеска морнарица је већ надмашила свог америчког такмаца и сада је највећа према броју расположивих бродова. Према последњој процени Пентагона кинеске војске кинеско ратно ваздухопловство – које је треће према величини на свету – „брзо хвата прикључан са западним ваздухопловним снагама и наставља да се модернизује испорукама авиона домаће производње“ укључујући бомбардере који ће вероватно бити унапређени тако да могу да носе нуклеарно оружје. До 2021. Пекинг је изградио три полигона са најмање триста нових интерконтиненталних балистичких силоса, док његова настојања да унапреди државне нуклеарне капацитете „премашује раније модернизацијске подухвате и по обиму и по својој сложености“, према речима овог извештаја. Пентагон процењује да ће Кина проширити своје залихе бојевих глава од неких 400 са колико данас располаже на 1.500 до 2035. године.
Технолошки, такође, Кинези постојано умањују америчку предност. Ерик Хагинботам (Eric Heginbotham), вoдећи истраживач у Центру за међународне студије на Ми-ај-тију, писао ми је да је Кина одредила као приоритет развијање ракета које могу да делују по бродовима и авионима и које су брже и већег домета од упоредивих америчких оружаних система. Међу њима су балистичке ракете лансиране са копна. Иако је кинеска предност мала, он додаје да „у суштини ми смо укључени у борбу са силом која је веома упоредива [по снази], и мало је вероватно да можемо да доминирамо у свим областима“ ракетних система. Америчка обавештајна заједница била је запањена када је Кина тестирала високо-технолошку хиперсоничну ракету 2021. године.
Кинези нагомилавају ове снаге баш у подручју где је највероватније да ће избити рат – у поморској Источној Азији, вероватно око Тајвана – што није далеко од њихових матичних база. Ова локација даје Пекингу суштински велику предност. Кина (још увек) не пројектује своју војну моћ глобално. Њени интереси, и њене војне снаге, су највећим делом концентрисани у Источној Азији. За разлику од тога, САД, као глобална суперсила са обавезама широм света, држе само део својих војних снага у Азији. У случају рата, каже Џон Кулбар, пензионисани аналитичар ЦИА који је служио и као водећи вашингтонски обавештајни официр у Источној Азији, „за САД, игра се састоји у томе да преместе оно чиме не располажу на потенцијалну ратну позорницу и да оно што пристигне буде релевантно за борбу, док Кина може да отпочне овај хипотетички рат такорећи у свом дворишту“.
САД су се суочиле са сличном ситуацијом на Пацифику током Другог светског рата, када је морнарица морала да пројектује моћ далеко од домовине и дубоко у позадини непријатељске територије. Кинески стратези су се припремали да се супротставе баш оваквој пројекцији силе, или, барем, да повећају њену цену. Кина је развила напредне ракетне системе, на пример, који могу да разоре америчке базе у региону и да циљају америчке носаче авиона који плове широм Пацифика на великој удаљености од кинеског копна, те би потенцијално могли да их избаце из строја пре него што остваре било какав утицај на ток борби.
Наравно, сама оружја, чак и накрцана технологијом, не преводе се аутоматски у војну предност. И заиста је тешко знати колико би ефикасно кинески заповедници и војници изводили операције са овим новим наоружањем. Народна ослободилачка армија није водила рат од када је Кина напала Вијетнам 1979. године (и чак и тада, њен учинак тешко да је био нешто нарочито). Си је отпочео озбиљне реформе војске крајем 2015. када је побољшана њена способност да изводи опсежне операцији садејством различитих родова војске. У теорији, овај програм би створио од Народно ослободилачке армије озбиљну борбену силу. Али Кулвер упозорава да је Пекинг стигао тек на пола пута у остварењу овог процеса, и стога „још увек сте у врло незгодној позицији уколико сте Народно ослободилачка армија“.
Но, кинеска војна ескпанзија је у потпуности изменила ратна правила у Источној Азији. „Уколико се погледа половина деведесетих година прошлог века, када смо имали кризу у Тајванском пролазу, све што је било потребно да урадимо јесте да се појавимо са једном или две групе носача авиона, и Кина на то није могла да одговори“, објаснио ми је Кулвер. „Кина сада располаже великим бројем одговора на тако нешто“.
За сада, САД би још увек могле да имају предност. Центар за стратегијске и међународне студије у Вашингтону недавно је изводио опсежне војне игре и закључио је да у највећем броју случајева, САД, уз помоћ Јапана, могу да одбаце кинеску амфибијску инвазију на Тајван. Али то не би било лако. „Одбрана“, бележи се у овом извештају, „била би остварена по високу цену. САД и њихови савезници губе десетине бродова, стотине авиона и десетине хиљада војника“.
У стварном животу, за замену оваквих губитака могу бити потребне године, рекао је Марк Канкијан, виши сарадник Центра за стратегијске и међународне студије (CSIS) и коаутор споменуте студије. „Током овог времена, Сједињене Државе могу бити ослабљене“, наводи. Рат „би могао да има реперкусије по америчку одбрамбену стратегију и безбедносну стратегију током многих наредних година“.
Нанети пораз Кини у таквом сукобу можда неће постати нимало лакше. Канкијан бележи да „уколико се садашњи трендови наставе, Кинези ће бити у бољој позицији за десет година него што су то сада“.
Доносиоци политичких одлука у Вашингтону јасно виде ову опасност. Бајденова администрација, у својој новој стратегији националне безбедности, означава Кину као „јединог такмаца који истовремено има и намеру да преобликује међународни поредак и, све више, располаже економском, дипломатском, војном и технолошком моћи да то учини“ и обавезује се да „настави да приоритизује улагање у кредибилну војску која може да одврати агресију усмерену против наших савезника и партнера у региону“.
Неки безбедносни аналитичари брину да одговор Вашингтона не одговара ургентности ситуације. „Крећемо се у добром правцу али превише споро и без одговарајућег обима“, изјавио је Колби, „Лично мислим да постоји невероватно потцењивање онога што је Кина способна да уради“. Кулбер каже да „тек сада почињено да инвестирамо онолико колико би заиста требало, и то вероватно неће постићи пун ефекат све до половине 2030-их година па и после тога. Морамо да одржимо предност коју смо уобичајено имали“. Уколико Бајденова администрација не инвестира онако и онолико колико захтева одабрана стратегија „у једном тренутку то ће значити да блефира“, рекао је аутору чланка Канкијан (Cancian).
Ефикасан одговор Кини није само питање буџета и бомби. Како би се одредило коју врсту снага распоредити у региону, амерички лидери морају да дефинишу каква сила САД могу, или желе, да буду у будућности. „Део проблема јесте фраза ‘војна равнотежа’“, наводи Стивен Бидл, специјалиста са одбрамбену политику са Универзитета Колумбија. Не постоји генеричка равнотежа снага из које проистиче нека апсолутна предност. Уместо тога, војна снага зависи од тога колико је расположива сила прилагођена задатој мисији. А о томе каква би требало да буде америчка мисија у Источној Азији Бидл наводи, „Одиграва се велика дебата у САД, и мислим да још увек није разрешена“.
Много зависи од тога колико је Вашингтон вољан да потроши на своју војску у Источној Азији. Како расту и напредују кинески војни капацитети, САД ће морати да определе све веће ресурсе да би им парирале. Политичка корист од одржавања одлучујуће војне предности у односу на Кину мора да се премери у односу на растуће трошкове. Колби, у својој недавној књизи The Strategy of Denial, пише да „економски трошкови могу бити обогаљујући, да озбиљно пренапрегну америчку економију, крајњи извор америчке војне снаге“. Чак и да САД потроше оно што могу, кинеска влада има широк простор да прати подизање улога. Иако је кинески војни буџет растао, он остаје испод глобалног просека на нивоу од 1,2 процента националног производа, према Међународном институту за стратешке студије.
„У Хладном рату, Сједињене Државе су могле да наведу Совјетски Савез да троши до сопствене финансијске пропасти у трци наоружања зато што је наша економија била већа од њихове и расла је брже од њихове, и знали смо да они не могу да одрже темпо“, рекао је Бидл. „То не важи за Кину. Они могу да наставе [да повећавају војне трошкове, прим. прев.] уколико желе“.
И готово је извесно да ће то учинити. Рогевин наводи да постоји „неравнотежа одлучности“ између САД и Кине. Источна Азија је важнија Кини него што је важна САД због различите удаљености, и Кина жели овде да оствари статус „који јој на моменте још увек оспоравају САД“, изјавио је аутору овог чланка Рогевин. „Мислим да ће се Кина борити жешће како би остварила статус него што су САД спремне да се боре да га сачувају“.
Цене и ризици водили су Колбија да закључи у својој књизи да „иако је чврста америчка војна доминација над Кином свакако пожељна, њу једноставно више није могуће постићи“. Уместо тога, препоручује да САД инсистирају на стратегији „онемогућавања“ која „не захтева доминацију, само способност да се непријатељ спречи да оствари своје циљеве“. У овом случају „успех за Кину подразумева потчињавање нациљаних држава: пораз је уколико не успе то да оствари“. Слично, Рогевин предлаже да би САД и њихови савезници требало да се „усредсреде на капацитете којима би се могла поништити кинеска моћ“ и да створе ситуацију „у којој је исувише опасно за велику кинеску површинску флоту да се упусти у поморску Азију“.
Свидело се то некоме или не, промењена војна једначина изгледа да судбоносно води ка стварању Источне Азије која је много другачија од оне која је постојала деценијама. Регион би могао бити подељен у зоне, са „ничијом земљом“ између њих, која би задирала у пацифичке воде.
„Крећемо се ка вероватној будућности у којој је свет подељен на компетитивне сфере утицаја“, наводи Бидл, „ка свету у којем ће Кинези имати своју сферу утицаја и где ће бити врло скупо Сједињеном Државама да кроче“ али „Сједињене Државе ће такође имати своју сферу утицаја у којој је Кинезима неприступачно да ступе на одржив начин. Имаћете издиференцираније обрасце моћи и утицаја у региону у којем неће бити једног хегемона који може да се упути где год хоће и да чини шта год хоће“.
Из америчке перспективе, такав исход не би био идеалан. Сједињене Државе би биле мање способне да користе претњу војном силом да присиле Пекинг да промени своје политичке одлуке или понашање. Али сценарио који подразумева поделу сфера утицаја није нешто неизбежно. Кина може комотно да одржава своју војну експанзију само уколико њена економија настави да јача – а ова путања ни у ком случају није сигурна, зато што земља наилази на озбиљне препреке у свом расту и технолошком напретку. У међувремену, уколико САД остану на постојаном курсу и буду доносиле мудре стратешке одлуке, могу и даље да остваре своје главне циљеве у Источној Азији, међу којима је одвраћање могуће кинеске агресије и одржавање савеза и безбедносног поретка у региону. Чак би и регионално моћна Кина, у том случају, могла бити обуздана.
Оно што у највећој мери потцртава војна ситуација у Азији јесте континуирана транзиција од униполарног ка мултиполарном свету, са свим новим ризицима по америчку моћ и интересе. Ова промена не значи аутоматски да ће америчка моћ опасти. Али захтева нове америчке обавезе.
Мајкл Шуман
Превод за Журнал: Милош Милојевић
Извор: The Atlantic
