Орион би требало да обиђе око Месеца на минималној удаљености од свега око 100 км од површине, користећи гравитацију нашег природног сателита да буде избачен у ретроградну орбиту. Након тога ће бити извршена још једна корекција курса коришчењем ракетних мотора саме капсуле, што ће је довести до оптималне путање за повратак на Земљу, ако све буде по плану у Тихи океан у близини обале Сан Дијега у Калифорнији.
Скептичка позиција је веома често лагодна (исувише?), јер ентропија универзума непрекидно расте и разне лоши исходи који се могу десити ће се свакако десити, пре или касније. Наравно, наши извори сазнања никада нису савршено објективни, тако да се ефекат „Касандриног пророчанства“ овим селекционим ефектом значајно појачава. Актуелна илустрација тога јесте след догађаја везан за отказивање прва два покушаја лансирања Насиног нове ракете СЛС, у оквиру пројекта Артемис, крајем августа и почетком септембра ове године.
Програм Артемис је, да се подсетимо, део плана за повратак на Месец, о чему смо у овој рубрици детаљније писали. Овај текст из фебруара 2021. године (дакле има томе 19+ месеци) критиковао је – испоставља се врло оправдано – поједине технолошке и логистичке аспекте овог програма. У међувремену се „десио“ и извештај Насиног генералног инспектора који је не само потврдио сумње да су цене различитих аспеката програма пренадуване, већ је упозорио и на нереалне временске рокове који су постављани из политичких разлога.
Нажалост, скорашњи текст о водоничној економији ставио се такође као „пророчански“ у овом погледу. Мада је у том тексту ракетни мотор РС-25 који је конструисан за потребе свемирског шатла, али се сада користи и у оквиру СЛС-а био истакнут као пример поузданости, испоставља се да је коришћење течног водоника увек и изнова коцкање, макар и са пола века искуства са моторима ове врсте. „Логистичка ноћна мора“ коришћења течног водоника потврдила се као фатална са становишта Насиних планова да у овом лансирном прозору отпочне са програмом Артемис. Управо оно што је било апострофирано као један од највећих проблема у тексту, наиме способност малих атома/молекула водоника да продиру и кроз најквалитетније израђене вентиле и заптивке, показало се проблематичним за два неуспела покушаја лансирања.
Шта се тачно десило? Адекватан извор информација за најновије догађаје (мада, наравно, оријентисан умерено про-НАСА) јесте званични блог пројекта. Артемис 1 је требало лансира капсулу Орион на орбиту око Месеца, без људске посаде, али са луткама-манекенима опремљеним свом силом астромедицинских сензора и других уређаја за тестирање читавог система. Према програму, већ Артемис 2 би требало да буде лансиран са људском посадом (мада додуше још не опремљен за спуштање на Месечеву површину).
Орион би требало да обиђе око Месеца на минималној удаљености од свега око 100 км од површине, користећи гравитацију нашег природног сателита да буде избачен у ретроградну орбиту. Након тога ће бити извршена још једна корекција курса коришчењем ракетних мотора саме капсуле, што ће је довести до оптималне путање за повратак на Земљу, ако све буде по плану у Тихи океан у близини обале Сан Дијега у Калифорнији.
Предвиђено лансирање Артемиса 1 у понедељак 29. августа 2022. било је од почетка предвиђено као типичан државно-медијски спектакл, са све доласком потпредседнице Камале Херис, селебритијима попут Криса Еванса и сличних, чак је и сироти Херби Хенкок био извучен да (у 83. години живота!) изводи државну химну. Али, како то већ бива кад лоши студенти излазе на испите па им „западне“ баш оно питање на које не знају одговор, тако и НАСА наиђе на проблем баш у оном делу целог процеса који није претходно тестиран. То је у овом случају био водонични „ударни старт“ (енгл. kickstart).
Што би рекао бесмртни Курт Вонегат, тако му је то.
Од 4 мотора првог степена, 3 су успешно охлађена до планиране температуре од око –235 степени Целзијуса, док четврти, који носи ознаку #3 то није учинио. Да ли је то заиста био случај или се ради о квару сензора температуре, остало је отворено питање. Инжењери су претпоставили да мотор није заиста охлађен због тога што до њега није стизало довољно течног водоника, па су предузете мере да се појача проток кроз мотор #3, укључујући и затварање протока кроз друга три мотора. Ово није довело до жељених резултата, а појавили су се и додатни проблеми са вентилима. Након дугачког и непланираног задржавања на Т минус 40 минута, менаџери мисије су одлучили да одложе лансирање, управо у време када се лансирни прозор отворио.
Већ следећег дана, у уторак 30. августа, закључено је да проблем заправо није са мотором #3, већ са сензором температуре. СЛС менаџер Џон Ханикат је изјавио како се сензор не понаша сагласно физичкој ситуацији у мотору, те да је проблем очигледно у неадекватној калибрацији сензора. Овој званичној линији додата је још једна, да временски услови „ионако“ нису били повољни за лансирање у понедељак; ово је само делимично било истинито, пошто су метеоролози најавили поправљање временских услова током лансирног прозора, што се и обистинило у последњих пола сата трајања истог.
Следећи лансирни прозор био је у суботу, 3. септембра. Док се припремао утовар течног водоника и течног кисеоника у први степен СЛС-а, утврђена су два проблема. Један је био мањи проблем са цевима за оксидант (течни кисеоник), који је брзо решен. У исто време, аларм који означава превелики притисак зауставио је накратко утовар горива (течног водоника), али је и то брзо разрешено – чинило се – омогућујући да течни водоник почне да пуни резервоар у првом степену ракете. Први степен, узгред буди речено, садржи преко два милиона литара (!) течног водоника, што довољно говори о значају логистике овог горива.
Али тада је, неочекивано, утврђено цурење. Испрва се чинило да је ствар неважна, јер су на пробама, као и приликом првог покушаја у понедељак, забележена слична цурења. Она се решавају тако што се омогући брзи прекид (QД, од енгл. qуицк-дисцоннецт) дотока течног водоника праћен подизањем температуре цеви, након чега се проток обнавља – промена температуре обично запечати угрожени спој цеви или вентил.
Овај пут то, међутим, није функционисало. Цурење се настављало, како се испоставило касније, из непоуздане заптивке на 20-центиметарској цеви која је управо одговорна за QД систем. Након неколико сати и вишеструких покушаја да се цурење заустави, лансирање је одложено тачно 3 часа пре отварања лансирног прозора. Треба запазити да је ово корак уназад, јер за разлику од претходног покушаја у понедељак, у суботу се није ни стигло до фазе утоваривања горива чак ни у први степен ракете, да не говоримо о горњем (другом) степену који се пуни касније.
Како ствари стоје, изгледа да се неће ни покушавати ново лансирање Артемиса 1 пре средине октобра, како је напоменуо администратор Насе, бивши астронаут и сенатор Бил Нелсон, кога је на ту функцију поставила Бајденова администрација. Многи сматрају чак и да ће цела ствар бити одложена за наредну годину, додатно нагомилавајући већ огромна кашњења програма Артемис у односу на усвојени план.
Постоје различите спекулације – укључујући оне које су понудили званичници Насе – око узрока оштећења заптивке. Највероватнија идеја јесте да је „узводни“ вентил погрешно отворен, могуће људском грешком током оног првог аларма, што је изазвало краткотрајни али драматични скок притиска до око 4,2 бара у цеви чија је херметичност сертификована до свега око 1,5 бара.
Иако званична пропагандна линија инсистира на томе да је СЛС најсавременије космичко возило, чињеница је да су најновија одлагања резултат дизајнерских одлука старих више од пола века. Коришћење мотора РС-25 повлачи са собом коришћење течног водоника као горива, са свим кошмарима које он са собом носи. На конференцији за штампу након другог одлагања, званичници су експлицитно поменули скандалозне догађаје из 1990. године, када су скоро читаве године сви шатлови били приземљени због вишеструких проблема са цурењем течног водоника. 32 године (!) касније, као да се и није баш много тога променило у државном сектору.
На брифингу 27. августа, уочи првог покушаја лансирања, Нелсон је успео да покаже како добро влада општим местима, отклонивши питање о честим одлагањима и померањима временског распореда речима: „Једноставно ћу вам одговорити да је свемирско путовање тешко.“ Толико од човека који је сам, као сенатор, 2010. године написао закон којим је Наси издат налог да СЛС буде оперативан до 2016. године; али шта је 6 година кашњења наспрам вечности или чак „само“ астрономских временских скала?
Чак и ако прихватимо да у његовом одговору нема цинизма, ваља уочити да је, за разлику од данашњих политиканата, његов страначки колега од пре 6 деценија, председник Џон Ф. Кенеди у славном говору нагласио да неке ствари радимо не зато што су лаке, него баш зато што су тешке. Али миленијалски и постмиленијалски лакоћемо дух се очигледно инфилтрирао на разна места, па је зато сад тешкоћа постала изговор за све, укључујући коришћење пола века старе технологије по ненормално високим ценама које заударају на корупцију.
Наравно, када је требало мењати имена небеским телима (Ultima Thule) да би се задовољила наметљива политичка коректност, онда то, гле чуда, није било тешко. Звати разне селебритије да наводно увеличају лансирање, гле чуда, није било тешко. Интонирати државну химну да би се скренула пажња са реалних проблема, гле чуда, никад није тешко. Али је конструисати поуздану заптивку за 20 центиметара дугачку цев са течним водоником тешко. Наградно питање за размишљање: колико инжењера који су правили заптивку има заменице у својим профилима на друштвеним мрежама?
Извор: Талас
