Пише: Андреа Милат
Посљедње, а биолошки најразноликије и културолошки најзанимљивије подручје Еуропе које је постало хит за генетско узорковање је Балкан. Свака наша прича, митска или повијесна, садржи зрно истине, док је остатак идеологија. Балкан је мјесто гдје се сви велики еуропски наративи – од империјалистичких до националистичких – распадају у парампарчад малих скупина које се свађају и мире. Оне су мало уједињене, чешће разједињене. Али увијек у истом, готово кармичком, кругу сукоба и савезништава. Види се то и по грчким, римским и бизантским записима. У периоду сеобе Славена с једне стране шире се наративи застрашујућих, војно моћних барбара са сјевера који непрестано угрожавају границе царстава, а с друге стране описи војних тактика ношења с њима приказују битно друкчију слику: племенска савезништва која се лако склапају и расклапају. Разнолике, а опет сличне заједнице толико се дуго мијешају да можда носе различиту културу и језик, али гени им потјечу од истих предака, у различитим омјерима.
Контрадикције дефиниција етничких припадности с којима смо одрасли, уз стално мијењање назива и граница наших држава, старије су од писмености и покрштавања нашег дијела Балкана. Дапаче, ако на Балкану постоји континуитет нечега, то је лелујање гравитације геополитичке доминације. Чини се да су сви наши преци живјели истим таквим животима. И док се заставе, стране војне силе које нас “чувају”, па чак и језици мијењају, генетика, чини се, остаје стабилна. Ниједна сила која је доминирала овим просторима није заправо генетски покорила Балкан – допринијела је промјенама, али није га покорила. Ма што да се на Балкану мијењало, ма колико међу нама владала реторика мржње, подјеле, опасности и угрозе, или братства и јединства, с обзиром на генетику ми смо заправо сви исти, максимално помијешани.
Нова знанствена истраживања у Хрватској тешко прихваћамо изван постојећих наратива чврсто узиданих у наша увјерења, чак и када знаност што ју особно проводимо даје резултате које поред здравих очију не желимо видјети. Узмимо на примјер изјаву једног члана ХАЗУ-а Јутарњем листу на тему нових истраживања о генетском подријетлу: “Нисмо још сигурни када су кренули на пут, али на источну обалу Јадрана стижу у другој половици 7. стољећа, што не значи да их се дио није доселио и раније… Треба истакнути и то да су Хрвати, за разлику од других сличних заједница, радо примали дошљаке тијеком путовања, а кад су дошли, примали су и старосједиоце, и међу њима нема разлике, већ влада егалитаризам па су тако једни уз друге покапане генетски различите особе.”
Но, могу ли дошљаци примати старосједиоце? Или дошљаци врше инвазију на старосједиоце, а старосједиоци пак евентуално примају дошљаке? Затим, прво што о Хрватима као народу знамо је да су позвани у Далмацију (која као геополитички појам постоји, за разлику од Хрватске) како би спријечили навале Авара на Франке, но вратит ћемо се томе касније. Знанствени рад “Ancient DNA connects large-scale migration with the spread of Slavs” (“Древна ДНА повезује велике миграције са ширењем Славена”), на који се реферира члан ХАЗУ-а, показује да јесте дошло до велике сеобе Славена, у периоду 6.-8. стољећа, али из Бјелорусије у Њемачку и Пољску. И то по строгим индоеуропским правилима које добро познајемо, но за Балкан су вриједила нешто другачија правила.
Најновије археогенетске студије (нпр. у часописима Nature 2025 и Cell 2023) указују да су на појединим раносредњовјековним гробљима на простору сјеверозападног Балкана – примјерице на локалитету Велим поред Бенковца у Далмацији – пронађени костури с великим удјелом славенског генетског наслијеђа. Nature (2025) наводи да су славенски доласци у 6.-8. стољећу довели до замјене више од 80 посто локалног генетског састава од Њемачке до Хрватске. Како су то израчунали? Знанственици су провјеравали археолошка налазишта у источној Њемачкој, Пољској и Хрватској (Велим) те нашли да је на сваком од тих локалитета удио ДНА у гробовима око 70-80 посто славенски, док су остали аутохтони. На темељу тога закључили су да је сеобама Славена дошло до велике замјене становништва. Али само привремено. Такођер, резултати се односе само на споменуте локалитете – ријеч је о појединачним некрополама – и не морају нужно одражавати генетску слику цијелог сувременог становништва Хрватске или Србије. У истом периоду у Србији нема сличних показатеља, за сада, али важно је напоменути да се њихов ДНК тек почео системски истраживати. Такођер треба имати на уму да се до масовног покрштавања посмртни остатци на Балкану кремирају, стога урне не улазе у анализе (још не знамо како из посмртног праха добити ДНК). Аутори рада упозоравају да су њихови резултати пресјеци, а не популације.
Ако пак гледамо данашње популације, сви радови потврђују да су Срби и Хрвати генетски готово идентични. Оба народа чине јужнославенски кластер с мјешавином славенског и старијег балканско-медитеранског насљеђа. У данашњим популацијама Хрвати имају нешто више Р1а (Индоеуропљани), Срби нешто више Е1б1б/Ј2 (јужнобалкански, медитерански сигнал). Види се то донекле и данас, па су Хрвати чак пет посто више Славени од Срба, као што приказује први графикон. Хрвати су 55 посто, а Срби 50 посто Славени. Славени су већ сложеница од Индоеуропљана (Р1а и Р1б) и првих еуропских (анатолских) фармера (И2). Старији балканско-медитерански слој односи се на старије гене (Е, Ј, Г, Х…), све који су икада живјели на Балкану.
Генетика коју добивамо по мајкама (мтДНК) више-мање је једнако разнолика диљем свијета, но мушка линија је пуно хомогенија, поготово у Еуропи. Као што се може видјети из одговарајућег графикона, ми смо јако генетски разнолики, што није случај у Еуропи. Они су сви Р1б1. Али и тај Р1 – у нашем случају Р1а1 (дијелимо га с Иранцима и Индијцима) тек је дио славенског генетског кода. Та хаплогрупа дала нам је језик и културу, али генетски смо остали И2а, а баш као и Е1б1 то су јако посебне генетске групе. Старе су колико и пољопривредна револуција. Оне су специфична мјешавина првих еуропских пољопривредника. Још посебнија од И2 је Е1б1 – то су аутохтони еуропски ловци сакупљачи који су вјеројатно физички наликовали сјеверноамеричким индијанцима. Када се Баски или Сардинци наводе као аутохтони, код њих се ти кодови виде у траговима – данас и тамо влада индоеуропски ген. Но, док су Баски можда задржали језик и неке елементе древне еуропске културе, ми смо задржали већу количину тог ДНК него они.
Балкан је друга прича због своје географије. Коњи наиме не могу баш лако у брда (зато имамо магарце). И ако су Славени као избјеглице пред Аварима побјегли из Бјелорусије и Украјине на низине сјеверно од Дунава, јужно од ове природне границе прича је нешто комплекснија и нама ближа. То је прича о отпору и преживљавању. Било како било, сва генетска истраживања Балкана показују да нема разлике у саставу становништва Хрватске и Србије, али у оба случаја постоји генетски градијент сјевер-југ. То значи да је на сјеверу Србије и Хрватске исти, и то већи, удио славенског становништва, а да се он смањује како се иде према југу. Популације Хрватске и Србије више су славенске на сјеверу, а пуно аутохтоније на југу. Босанску и албанску популацију од надирућих Славена, Авара и других штите брда, стога та подручја чувају још већи удио предславенских и прединдоеуропских генетских кодова.
Ако се планирате којим случајем тестирати, као прво, не шаљите своје узорке америчким компанијама јер исто можете обавити и на Институту Max Planck, за исти новац (око сто еура), а ваши се генетски подаци чувају према законима Еуропске уније, не искориштавају се комерцијално као у САД-у. Такођер, Институт Max Planck ионако има највећу базу еуропских гена, па се овиме надопуњавају карте. Као друго, ако вам резултати покажу да имате у себи Е1б1 групу (“БиХ”), будите поносни, она више нигдје другдје не постоји. Ви сте заиста одувијек ту. И то није једина таква сачувана хаплогрупа, друга је она основна славенска И2.
Балкан је права правцата генетска ризница. У нашим се генима види све, од неандерталаца надаље. Од праеуропских ловаца сакупљача који су вјеројатно наликовали сјеверноамеричким индијанцима, до првих пољопривредника који су дошли из Анатолије, тамне косе и плавих очију, до новог приљева људи с источног Медитерана у Римском Царству (тамни, коврчави), преко спорадичних келтских силовања (коврчава или црвена коса, зелене очи), па Славена који су дошли носећи плаву косу, плаве очи, црвену косу, зелене очи, равну смеђу косу, плаве очи, тамну равну косу, тамне очи. Све ово ми носимо из стољећа у стољеће и ништа се не губи, све ново што дође само се уклопи, а старо, што је постојало раније, и даље опстаје.
Сваки пут када су нове скупине проваљивале на Балкан, оне старе вјеројатно су бјежале у брда, гдје заправо нема пуно разнолике хране, поготово овисно о годишњем добу. Бизантски цареви су се тако носили с “барбарима” на својим лимесима зимским кампањама и сијањем неслоге. Замислите зимску инвазорску кампању која нас потјера у брда, гдје немамо пуно доступне хране. И тако из генерације у генерацију, из стољећа у стољеће, док се не покаже да смо ми Балканци генетски натпросјечно отпорни на глад. Знате како Шерпе у Тибету имају неке нове мутације које омогућавају да им тијело нормално ради на високим надморским висинама и на ријетком зраку. Или оно племе у Полинезији чији припадници могу абнормално дуго ронити или народ Усаина Болта чији чланови трче босоноги и најбољи су тркачи на свијету? Е па наша специфична балканска генетска мутација је отпорност на глад. Било да сте Србин, Хрват, Босанац или Албанац, већина је вјеројатно има.
Неовисно о томе јесу ли Славени стигли у 6. или 8. стољећу, а чини се да је ова прича точна, нису то као у Њемачкој и Пољској биле потпуне замјене популација. На Балкан су, чини се, или дошли коњаници, мушкарци, који су си узимали локалне жене, што је довело до разрјеђивања њиховог ДНК. Или је заиста дошао мали број обитељи, нпр. браћа и сестре Туга (туга), Буга (богатство/божанство), Клукас (гласник?), Лобел (љубљени?), Косенц (“као кос”?), Мухло (магловит?) и Хробатос (Хрват?). Но, проблем с овом идејом је што она долази из 10. стољећа и записа о управљању царством Константина Порфирогенета. По овом наративу, Хрвати су дошли из Бијеле Хрватске, односно из подручја између Лабе и Карпата. Но, постоје и записи старији од овога. Они из града Танаиса на грчком језику из 2.-3. стољећа наше ере спомињу особна имена Χορούαθος (Horouathos) и Χοροάθος (Choroathos). То се узима као најстарији писани траг етнонима Хрват. Они дакле нису “народ”, него појединци којима је ово особно име. У 7. стољећу имамо бизантске изворе – цара Хераклија (610.–641.) и Псеудо-Фредегарову кронику (око 660.) који описују досељавање Славена и спомињу Хрвате у Далмацији. Тада се први пут јављају Хрвати у контексту народа, а не само особних имена. Хераклије је владао у вријеме ратова с Аварима и Перзијанцима. То је период када Славени продиру дубоко у Балкан, скроз до Грчке. Према Псеудо-Фредегаровој кроници, Хераклије је позвао Хрвате (Chroati) да се настане у Далмацији и помогну Бизанту у борби против Авара. Према том тексту, они су прије тога становали “близу Франачке”, одакле их краљ позива да пређу у Далмацију, гдје су побиједили Аваре и заузели земљу. То је први јасан спомен Хрвата као народа. У старту наступају као прва линија обране запада од барбарског истока, што је карма коју до данас дично теглимо. Одмах наступају као војна снага, а не цјеловита заједница.
У оба случаја, митолошком и повијесном, видимо да се успркос великим постотцима на одређеним гробним мјестима, Хрвати на подручје Хрватске досељавају као Славени и као војска. Такођер, ако се у исто вријеме – прије покрштавања – локално становништво и даље кремира, нормално је да ћемо наћи само славенске остатке. Стога треба заиста пажљиво разликовати резултате археолошких налазишта од онога што показују гени. И док су се у Велиму покапали Славени, 40 километара западније, у Задру на примјер, нема “педља” земље без либурнских урни, што можете видјети у Археолошком, Народном и Музеју античког стакла. Контрадикција је стога присутна и у нашем данашњем геному. Анализе сувремених популација потврђују да данашњи Хрвати и Срби носе мјешовиту оставштину разних предака. Популацијски генетичар Ињиго Олалде у часопису Cell (2023) пише да сувремени Срби и Хрвати имају отприлике педесетак посто гена повезаних с раносредњовјековним славенским досељеницима, док остатак потјече из ранијих балканских и медитеранских слојева (нпр. генетска баштина илирско-римских и медитеранских популација). Тај омјер показује да славенски доласци нису довели до потпуне генетске супституције домицилног становништва. Уз то, популације Хрвата и Срба генетски су готово идентичне – обје групе дијеле исти оквирни профил наслијеђа, без изражених разлика везаних уз сувремене границе или етничку припадност. То значи да обје ове скупине сачињавају идентичне генетске групе у минорно различитим омјерима. Повијесно то значи да све што се догађало Србима, догађало се и Хрватима, и обратно.
С обзиром на те податке, у стручној литератури превладава модел масовне миграције Славена на Балкан, али уз значајну интеграцију у локалне заједнице. Генетски резултати указују на то да су славенски мигранти у средњем вијеку утјецали на гене локалних заједница, али да су притом остали видљиви удјели претходних популација. Примјерице, Nature (2025) истиче да промјене у генеалошком саставу “не подржавају тоталну замјену популације” широм источне Еуропе, већ упућују на сложен, интегрирајући процес. Слично, Cell (2023) закључује да су у генетском саставу балканских средњовјековних и сувремених популација задржани значајни трагови старог илирско-римског и медитеранског наслијеђа. Укратко, превладава слика “масовних сеоба уз мијешање”: славенски досељеници пренијели су јак генетски сигнал, али су се њихови гени мијешали с аутохтоним становништвом, што објашњава данас сложени, мјешовити генетски пејзаж Хрвата и Срба. Наративи о празним просторима на које долазе увијек нове културе овдје се потпуно распадају. И док су индоеуропски ДНК готово у потпуности пребрисали старије мушке линије, оне се и у најзападнијој и сјевернијој Еуропи виде у мајчиним линијама. Јужно од Дунава, на Балкану, највећи је постотак патрилинеарног неиндоеуропског ДНК. Важно је знати да је скоро свака свјетска популација створена од барем три до четири знатно различите генетске скупине. То вриједи за било коју популацију у било које вријеме. На Балкану пак имамо три импресивне доминантне хаплогрупе и још импресивније оне мање које нам такођер доприносе, али су мање присутне у нашем генетском коду јер су пуно старије. Најстарије у Еуропи.
Извор: Портал Новости
