Kада се неки лудак залети чекићем на Микеланђелову скулптуру и одломи јој прст на нози, или када се неки лудак с кантом фарбе обруши на Леонардову слику, онда обично заврши у затвору или душевној болници. Код нас „интелектуални онанисти“, како их назива Андреј Кончаловски, за наступе иживљавања путем вербалног насиља, шовинизма и бласфемије добијају државне награде
Први симптоми једне болести чији би пригодан назив могао бити „монтенегринска пнеумопатологија“ – уз напомену да је израз „пнеумопатологија“ сковао гласовити њемачки философ Фридрих Вилхелм Јозеф фон Шелинг – почели су да се појављују у вријеме разарања Његошеве цркве и гроба на Ловћену.
Нулти пацијент пошасти монтенегринске пнеумопатологије могао би се сматрати некадашњи црногорски функционер Блажо Јовановић, који је у наступу идеолошког бунила изјавио: „Дати право тумачење Његоша значи исто тако одлучно одстранити све оне вјештачке наслаге митске и национално-романтичарске апотеозе“. Ова изјава која је имала снагу директиве, убрзо је постала у дословном смислу „вирална“, речено савременим језиком. Након нешто дужег периода инкубације, по дух летална инфекција монтенегринске пнеумопатологије почела је да се шири у виду „нових читања“ Његоша.
Анамнезом историје наведене болести утврђено је да су њеном ширењу погодовали социо-политички услови настали са почетком распада социјалистичке Југославије. Прво жариште појавило се почетком осамдесетих година прошлог вијека, тачније орвеловске 1984. године када је сарајевска учитељица Мубера Мујагић, на скупу у организацији писаца Сарајева на ком се расправљало о измјенама школског програма, изнијела предлог да се Његошев Горски вијенац и Мажуранићева Смрт Смаил-аге Ченгића одстране из наставног плана и програма. Према њеној арументацији, та дјела би могла „изазвати националну нетрпељивост“.
Након крвавог распада Југославије, колонијални намјесник у Босни и Херцеговини, Карлос Вестендорп, 1998. године „прекраћује“ расправу о Његошевој подобности и доноси одлуку о истрази Његошевих дјела из школских уџбеника у новонасталој колонији. У сарајвском (де)формативном контексту је и поникао потоњи добитник Тринаестојулске награде за „књижевност“ који је у свом наступу пнеумопатологије – са симптоматологијом rabies virusa који изазива болест у народу познату као „бјеснило“ – за највећег пјесника српског језика и највећег пјесника српства (и још приде Ива Андрића), написао све оне гадости, настојећи да разбије „монолит“ Његошеве величине канонског пјесника и мислиоца, на шта треба да будемо „толерантни“ у име „плурализма“, како ових дана грозничаво апелује Министарка (хм, mini starlet) културе и медија.
Узгред, иако то није узгред, када се неки лудак залети чекићем на Микеланђелову скулптуру и одломи јој прст на нози, или када се неки лудак с кантом фарбе обруши на Леонардову слику, онда обично заврши у затвору или душевној болници. Код нас „интелектуални онанисти“, како их назива Андреј Кончаловски, за наступе иживљавања путем вербалног насиља, шовинизма и бласфемије добијају државне награде.
У истом том (де)формативном контексту који је погодовао развоју монтенегринске пнеумопатологије, настаје и одиграва се бласфемични позоришни комад „Секс у Горском вијенцу“, аутора Михаила Радојичића, званог Шок, на чије еротопатско „ново читање“ Његоша као да се надовезао поменути „тринаестојулац“, а прије њега и поједини универзитетски професори из Никшића.
Након ове кратке анамнезе и дијагнозе монтенегринске пнеумопатологије, слиједи прогноза. Али, прогноза је незахвална. Истини за вољу, процес ширења овог патолошког стања је заустављен и изолован на спорадичне појединачне случајеве, добрим дијелом и проглашењем 13. новембра, Његошевог рођендана, државним празником културе, „Његошевим даном“.
Но, Црној Гори неће синути Његошев дан прије него што на Ловћену поново не осване Његошева завјетна црквица (било испред или изнад маузолеја „маестра из Хрватске“ као споменик из тоталитарног времена), када бисмо о црногорском друштвеном, политичком, медијском и културном простору могли чути и оно sine morbo.
др Душан Крцуновић
