Вођа наводно тражи предлог за акцију и политику, али унапред одбија сваки као нереалан. Да му је интроспекција јача страна од демагогије, и сам би схватио да је поручио Косовцима: нећу урадити ништа.
Хроника најављене предаје 19.
После вишенедељног беспризорног насиља Куртијеве полиције над Србима са Севера Косова; насиља омогућеног и бесмисленим скупом „Србија наде“ 26. маја, када су, по запажању једне професорке из Лепосавића, Београд и Срби са Косова кренули у различитим смеровима; морао је да се огласи начелник Генералштаба и каже да је стварно доста.
Неки су критиковали генерала Мојсиловића, сматрајући да није требало да моли КФОР да обузда куртијевце, али ти критичари нису схватили да је војни врх морао да се огласи, јер хистеричне реакције Алфа Вука више нико озбиљан не узима у обзир. Друго је питање да ли је Војска чинила довољно на превенцији ситуације у којој смо се нашли, јер је политика сувише озбиљна ствар да би се препустила политичарима, макар они били и Врховни команданти.
Растерећен интервенцијом Војске, Алфа Вук се појавио у једној „забавној“, по бизарности, карактеристичној за његову медијску политику, и „опуштено“ припремао гледаоце за следећу епизоду: пуштање албанских полицајаца „уз оптужни предлог“. Узгред, изводио је читаву демагошку представу питајући да ли ишта Србија може да уради поводом Косова? Разуме се, одговор је: не постоји никаква другачија политика од сталног попуштања, то је стара премиса његовог тзв. унутрашњег дијалога.
Зачињено живописним етикетирањем противника његове косовске политике, такво аргументовање, може вођи да донесе који бод (изборни круг) код страних „менаџера кризе“, а и прорежимске „националистичке аналитичаре“ и гласаче може да остави у уверењу да „зна Баја шта ради“.
Да је склонији самоувиду него демагошкој импулсивности, сам би вођа схватио да Косовцима поручује: нећу да урадим ништа.
Тако дочекујемо Видовдан, поред Газиместана, са перспективом да Срба на Косову и Метохији остане мање од пописаних сто хиљада Албанаца у Прешеву и Бујановцу.
