Патријарх Павле: Болест нас подсећа да нећемо овде вековати
Двије каже о Светом Патријарху Павлу. Прва говори о његовом односу према увођењу вјеронауке у школе, а друга према титулама и људској природи. Обје повезује исти датум, Лучиндан 2001. године, и мјесто збивања – Специјална болница за цереброваскуларне болести Свети Сава у Београду.
Неколико дана пред Лучиндан те године, преузео сам поподневно дежурство у болници и, по протоколу, почео да прегледам новопримљене пацијенте. Први међу њима био је смјештен на одјељењу са тешким болесницима, у кревету поред собе која је тек била окречена и из које је долазила јака промаја. Прегледах га и установих да је покретан и лакши пацијент и одмах га пребацих на одељење намјењено таквим болесницима. Умирих га, говорећи му да има, истина непријатне, али пролазне тегобе и да ће се са лакшим пацијентима психолошки брже опоравити. Ништа неуобичајено, исто би урадио сваки дежурни љекар, деси се неки пут у тријажи пацијената да клиничка слика изгледа много драматичније и да се претпоставља да је обољење теже него што је стварно. Дежурни љекари, између осталог, служе да отклоне тај ненамјерни пропуст колега из хитног пријема.
Било је, међутим, нешто код тог пацијента што га је издвајало. Радило се о дугогодишњем управнику једне националне културне установе, који је тих дана био смијењен са положаја. Својевремено, још крајем осамдесетих, дошао је на ту функцију са мјеста извршног секретара ЦК СК Србије, било је то једно од првих Милошевићевих постављења, критиковано од стране, тада једино опозиционе, омладинске штампе. Са мјеста управника није се истицао у пропагирању власти, није вршио политички притисак на запослене, то сам знао од другова који су радили у тој институцији, а од пацијената који су код њега радили на заштити културног наслијеђа знао сам да је подржавао тај рад. Признајем, помислио сам: да је остала претходна власт, већ би „радили“ сви могући телефонски позиви, вјероватно би одмах био смјештен у апартман; овако, тек што је изгубио социјални положај, а не само да му је нарушено здравље, него је стицајем несрећних околности усамљен и на јаком вјетру. Ослових га са „Господине Управниче“, у њему се пробуди нека нада и јави сјај у очима, и тако ћу га звати до краја ове приче.
Прошло је неколико дана и стигао је Свети Лука, слава наше болничке капеле, прве такве врсте у послијератној Србији. Свјатејшиј патријарх Павле долазио је да обави славски обред. У болници је владало велико узбуђење, нарочито међу медицинским сестрама, које су патријарха знале као великог аскету, најскромнијег пацијента и светог човјека.
Послије резања славског колача, патријарх Павле одржа кратку поучну бесједу. Увијек се држао светоотачког правила да слушалац не може да прими више од три поуке у једном обраћању. (Ово правило поткрепљују и савремена неуропсихолошка истраживања – в. књигу водећег неуропсихолога, Алана Бедлија, „Људско памћење: теорија и пракса“, Завод за уџбенике, 2004, превод: др Дејан Лаловић – а требало би да га имају на уму благоглагољиви свештеници и, посебно, љекари, чија обраћања, по резултатима истих истраживања, не разумије 70% пацијената.)
На опште изненађење, минут послије бесједе и отпусног благослова, патријарх Павле удари жезлом о под и по други пут узе ријеч: „Ево, чули сте да је одскора уведена веронаука у школе. Многи су, истина, слушали веронауку у школи, али од тога није било велике користи. И онај (мислио је на Тита) је слушао веронауку у основној школи, да ли је средњу школу завршио не знамо…“. Ту патријарха прекиде општи смијех. Он је остао миран и спремао се да прође кроз мноштво које је прилазило по благослов.
Поред мене се нађе, већ сасвим опорављен, „Господин Управник“, који је, са покретним пацијентима који су то жељели, дошао да поздрави патријарха.
Послије дужег времена, патријарх је стигао и до нас двојице. Његов секретар, службеним тоном патријархових секретара, представи: „Ваша Светости, ово је Господин Управник (име институције), сада пацијент у болници.“
Патријарх Павле као да није чуо ни „Господин Управник“, ни име институције, већ, склопљених очију, одговори: „И ја сам био пацијент ове болнице. Болест нас подсећа да нећемо овде вековати.“
На Свете бессребрнике Козму и Дамјана, 2014. г.
др Александар Живковић
