Пише: Александар Живковић
Релативно је лако, чак у историјским сукобима оптерећеној Црној Гори, пописати списак центрифугалних сила, опасних по њен друштвени напредак, а тако згодних да их у ембахадама користе за рутинско дисциплиновање домаћих политичара. Довољно је поменути горући проблем Сјевера и Југа државе, за који још нема озбиљног плана отклањања, па видјети колико је центрифугалност код нас проблем. Када се томе додају националне, друге регионалне, партијске и остале међусобице, тзв. идентитетска питања и остало из тог багажа, добијамо стање у којем смо. Институције државе тек се занављају, послије дугог периода у којем се на њих гледало искључиво као на плијен. Таквих погледа, дабоме, има и данас. Мултикултурализам као званична политика, сваки дан се суочава са изазовима пребројавања само „наших“ жртава, о којима брину, такође „наши“ кадрови и медији. Спољна политика, па и инвестициона, како је то показао примјер Улциња, увелико је зависна од такве праксе „мултикултурализма“.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
И то је један показатељ посвемашње центрифугалности. Покушаји да се промоцијом „грађанског друштва“ и „уставног патриотизма“ ријеши бар дио ових питања такође су завршили као плијен партијских и НВО политичара. Они су имали и једну мање-више нескривену ману – жељу да се потисну несумњиви српски коријени црногорске државности.
Дјелимично се у томе и успјело код једног дијела народа, опасно приближавајући земљу украјинизацији.
Са сада већ постојеће историјске дистанце, може се рећи да је, упркос зарицањима „никад више 1918“, Југославија била добар оквир за сламање центрифугалних сила у Црној Гори. Можда је зато код „обичног свијета“ југоносталгија највише присутна баш овдје. Ако се из тога може извући неки наук, Црној Гори је за центрипеталност потребна и добро уравнотежена и агилна политика у ономе што данас називамо регионом. Ту се не смију слиједити само западне директиве, већ треба покушати да се обнови суверенитет спољне политике. Тако би спољна политика, налик на ону књаза, краља Николе, помогла у отклањању изражене центрифугалности у земљи, умјесто да као сада буде њен талац.
