Пише: Александар Новачић
Спектакуларну војну параду на тргу Тјен Анмен обичан човек посматрао је широм отворених очију, затечен прецизним, готово роботски усклађеним покретима војника међу тонама најсавременије ратне технике. Био је то каталог оружја – ракета које могу погодити сваку тачку планете, дигитализованих јединица и свемирских система.
Само је један лик све то надгледао осмехом Мона Лизе и изразом који никада не одаје шта заправо мисли. Огроман портрет Мао Цедунга доминирао је над парадом са зидина Забрањеног града. Као да је Велики кормилар и даље присутан. Можда и јесте – не као живи вођа, већ као фигура коју власт цитира по потреби, раме уз раме с Конфучијем. Кина се од њега удаљила, али га није заборавила.
Политичка власт извире из врха пушке
Мао је умро 9. септембра 1976. године. Вест је саопштена тек после 14 сати. Био сам у Пекингу и гледао како је живот стао у огромној земљи. Људи су плакали на улицама, а плакали су и војници испред хотела “Пекинг”.
Носили су већ припремљене беле траке, везивали их на рукаве испраних, зелених блуза. Тада у војсци није било чинова, само неписана хијерархија. Милиони војника марширали су у платненим патикама док су официри носили кожне ципеле. Број је био импресиван – око 4,3 милиона припадника. Али армија је била више идеолошка него техничка сила. “Партија командује пушком”, говорио је Мао, а војници су из Мале црвене књиге учили да “политичка власт извире из цеви пушке”. Идеологија је била на првом месту, а обука прожета марксизмом–лењинизмом и Маовом мишљу. Официри су пре свега били политички кадрови, а тек потом професионални војници. Пола века касније, то је друга земља и друга армија. Мао је оставио Кину са бруто националним дохотком од 154 милијарде долара, док је 60 одсто становништва живело са мање од једног долара дневно. Данас је национални доходак близу 20 хиљада милијарди долара. Разлика се јасно видела на паради.
Њен смисао није био најава рата, већ потврда легитимитета партије и лидера, демонстрација моћи пред страним ривалима и подсећање да је Кина сила – модерна, снажна и спремна да брани своје интересе. Позив и распоред страних делегација откривали су дипломатске поруке: ко седи у првим редовима, ко на маргини, а ко недостаје.
Данашња Народноослободилачка армија броји око два милиона војника и пола милиона у резерви. Још увек је највећа на свету, али не више сељачка и сиромашна, већ професионална и дигитализована. Студенти су најпожељнији регрути, војници имају уговоре, плате и могућност повратка у цивилни живот. Армија живи у времену кад има мање идеологије, а више технологије. Мао је армију обликовао као политичку школу, а Си Ђинпинг је претворио у технолошки лабораториј – али уз стару поруку да војска мора да слуша партију. Она је стуб режима, гарант унутрашње стабилности и личне власти председника. Зато је војна пирамида строго централизована, а врх се редовно претреса.
Чистке у врху армије
Корупција је хронична бољка Кине. Још у Маово време говорило се да би поједини команданти “за две пакле цигарета и флашу ракије дали и рођену ћерку”. Данас су улози далеко већи. Армија располаже готово неограниченим средствима, а научно-технолошки изазови нису несавладиви. Али људи на врху могу да падну – нису имуни на искушења богатства.
Од 2012. године, под Сијем, смењени су и осуђени неки од највиших генерала:
Си Цаихоу – потпредседник Централне војне комисије, оптужен за трговину чиновима, умро пре пресуде;
Гуо Босианг – такође потпредседник, осуђен на доживотни затвор;
Фанг Фенгхуи – начелник Генералштаба, доживотни затвор;
Џанг Јанг – политички комесар, извршио самоубиство током истраге;
Гу Јунсхан – заменик начелника логистике, смртна казна преиначена у доживотни затвор;
Чен Ћијанг – заменик команданта ракетних снага, доживотни затвор;
Веи Фенгхе – министар одбране, смењен због оптужби за корупцију;
Ли Схангфу – такође министар одбране, уклоњен и још под истрагом.
Према западним изворима осуђени генерали примали су појединачно између 12 и 100 милиона долара, а конфискована имовина код неких процењена је и на више стотина милиона долара.
Чистке су биле неопходне. Прво – да би се војска очистила од корупције која долази са врха. Друго – да би Кина могла озбиљно да пројектује своју глобалну моћ. И треће – можда најважније – да би Си Ђинпинг лично учврстио контролу над оружаном силом, оном која чува и режим и његову власт.
Такав тренд ће се свакако наставити. У кинеском систему чистке нису само борба против корупције – оне су и механизам да се спречи стварање фракција и превише самосталних генерала.
“Нико неће бити поштеђен”, понавља Си и то није празна реч.
Велика парада је, макар привремено, прекрила сенком те скандале. Али главни правац остаје: ко командује толиком снагом мора да има чисте руке.
Кад је почео II св. рат
Британија рачуна да је Други светски рат почео 1939, када је Немачка напала Пољску. СССР сматра од 1941. године, када су немачке трупе ушле на његову територију. Кина почетак Другог светског рата види 1937. када је Јапан извршио масовну офанзиву на Кину. Јапански фажизам држао је до 1945. године у Кини више од три милиона својих војника. Погинуло је око четири милиона кинеских војника и чак 20 милиона цивила.
За 80 година – два кинеска рата
Кинески војник кроз историју ретко је прелазио границу своје земље. Од 1945. Кина је ратовала само двапут: у Кореји (1950–1953), где је погинуло око 300 хиљада, међу њима и син Мао Цетунга и, у граничном рату са Вијетнамом 1979. године, када је живот изгубило око 30 хиљада војника.
Кина воли да подсећа да су САД од 1945. имале више од 100 већих и око 200 мањих војних интервенција у другим државама.
Извор: Време
