Никола Ожеговић: Др Николај (Велимировић) као епископ охридско-битољски, (1. дио)

Пише: Никола Ожеговић

Прелазак у Македонију, на чело Охридске епархије крајем 1920, за епископа жичког др Николаја (Велимировића) (1881–1956) значио је животни преокрет. У наредном периоду дошло је до његовог духовног и интелектуалног преображаја који је обиљежио његов рад и стваралаштво наредних деценија.¹ Григорије Божовић, интелектуалац богословског образовања који је познавао еп. Николаја, упоређујући његов одлазак у Охрид са одласком Растка Немањића у Свету Гору, записао је 1929. године: „Дубоки философ спустио се да проучи ону неупадљиву науку народа и краја, на којој се држи живот, држи снага нације за њено обнављање у свој свеструкости његовој. Од блиставога јерарха, деспота треће и највеће наше патријаршије, Николај Велимировић је постао смирени маћедонски дедо-владика, свој лични Велики Инквизитор а прави светац и беспрекорни властелин маћедонске православне душе и – на крају прави, тек данас, православац…”² Тај унутрашњи преображај дао је печат разноликом дјеловању еп. Николаја на црквеном и широком друштвеном плану у тадашњој „Јужној Србији”.

Крајем 1931. године, престала је да постоји као самостална Охридска епархија, једна од најмањих у Српској православној цркви (СПЦ), док је еп. Николај добио на управу знатно већу епархију. Устав СПЦ, проглашен новембра 1931, донио је преуређење епархија. Македонија је била подијељена на свега три епархије: Злетовско-струмичку (центар у Штипу), Охридско-битољску (Битољ) и Скопљанску (Скопље).³ На основу члана 12 Устава, дотадашњи еп. охридски Николај извршио је спајање Охридске и Битољске епархије, чиме је основана Охридско-битољска епархија са сједиштем у Битољу.⁴ Овој епархији је био прикључен и Поречки округ, који је раније припадао Скопљанској епархији.⁵ Црквена штампа је још јесени 1922. писала о томе да ће мала Охридска епархија бити укинута и придодата Битољској епархији.⁶ Од јула 1934. године еп. Николај је био администратор Жичке епархије, док је за сталног епископа те епархије други пут изабран 21. јуна 1936, остајући администратор Охридско-битољске епархије до марта 1938. године.⁷

Крајем 1935. Охридско-битољска епархија имала је 152 парохије, од којих шест упражњених. У парохијској служби је било пет протојереја, 132 свештеника, седам јеромонаха, два игумана, један капелан и девет ђакона. Монашки ред је обухватао три архимандрита, три игумана, 20 јеромонаха, 22 монаха и 18 монахиња. Умировљених је било пет протојереја, 26 свештеника и један ђакон.⁸ Епархија је истовремено имала 41.913 домова са 237.445 душа, 421 цркву, 160 капела и 35 манастира.⁹ Током 1935/36. године Охридско-битољска епархија остварила је 153.042 динара прихода, а имала је 145.314 динара расхода.¹⁰ Очекивани приход те године остварен је са 64,5%. На дан 31. марта 1936, Епархијски управни одбор располагао је са 5.769.870 динара у депозиту, од чега највише у обвезницама ратне штете (3.622.000).¹¹ Према подацима с почетка 1938, свих 37 манастира Охридско-битољске епархије посједовали су укупно око 5754 хектара земљишних површина (њива ораница, воћњака, винограда, ливада, пашњака и вртова) и 1926 хектара шума.¹² Усљед слабог материјалног стања свештенства Охридско-битољске епархије, на скупштини свештенства ове епархије 3. априла 1935, усвојена су правила Фонда Светог Саве за материјалну помоћ породицама умрлих свештених лица мирског реда. Циљ фонда је било пружање помоћи у вези са покривањем погребних трошкова. Правила је одобрио еп. Николај.¹³ 

Јеромонах Николај Велимировић о страдању Јермена кроз историју – Страдање које траје и даље

Црквени извори указују на различите мјере које је еп. Николај предузимао у циљу јачања дисциплине, вјере и хришћанског морала у епархији. Према сјећању проте Радослава Петковића, за вријеме еп. Николаја у свим битољским црквама, капелама и параклисима морала су се служити јутрења и вечерња, а сриједом и петком и света литургија. На богослужењима су морали присуствовати сви парохијски свештеници, монаси и особље Црквеног суда, а свакога дана епископ је обилазио све цркве ујутру и навече. Сваке суботе и уочи већих празника, епископ је одржавао обавезну заједничку молитву, „Благослов”, за сва свештена лица, у својој трпезарији која се налазила у приземљу митрополије. Осим молитве и проповиједи, том приликом су се разматрала питања од значаја за епархију и цијелу Цркву, а било је и критике појединих свештеника због неких неправилности, нехата, претјераног наплаћивања, пушења на јавним мјестима, сједења пред кафаном, непрописног одијевања. Свакодневно је епископ примао мноштво поште на свим европским језицима, а највише на енглеском. Цијели „рејон” надлежног поштара није примао толико поште дневно колико еп. Николај.¹⁴ Eпископ је крајем 1934. оштро упозорио свештенство због жалби вјерника да се у појединим мјестима „виђају жене свештеничке и ђаконске са остриженом косом и у оделу неприличном”. Упозоравајући да ће убудуће строго судити свештенике и ђаконе чије жене служе на саблазан хришћанској пастви, писао је о достојанству попадије. Напоменуо је да се достојанство попадије у Македонији истицало кроз то што се називала „презвитера” (презвитерова жена).¹⁵

Мисионарска дјелатност еп. Николаја у вријеме управљања Охридско-битољском епархијом добила је нови израз. У периоду 1932–1934. епископ је написао триста мисионарских писама, која је упућивао људима оба пола, свих узраста, друштвених слојева и образовних нивоа. Писма су са држала одговоре на разна духовна и морална питања и дилеме. Касније су објављена и у облику посебне књиге под насловом Мисионарска писма.¹⁶ Улогу мисионарских писама наставио је, са благословом еп. Николаја, мјесечни лист Мисионар, чији је одговорни уредник био др Радоје Арсовић.¹⁷ Почетком 1936. лист је уједињен са Хришћанском заједницом, а уредништво се преселило у Крагујевац.¹⁸ Лист је имао редовни додатак, под називом Мали мисионар, који је излазио у периоду 1934–1938. Еп. Николај је био аутор 50 од 56 бројева овог додатка.¹⁹ Мисионарску дјелатност епископ је вршио и дистрибуцијом својих ранијих дјела, нарочито оних која је писао као епископ охридски (Охридски пролог) као и писањем нових дјела, осим поменутих (Символи и сигнали, Царев завет).²⁰

Епископ и епархијска црквена штампа су реаговали на неке савремене појаве које су мијењале традиционални начин живота. У тексту „Туризам у Охриду”, који је у листу Пастирски глас објавио охридски архијерејски намјесник Фотије Наумовић, пренесено је реаговање еп. Николаја који се у једном говору, у Богородичиној цркви у Охриду, осврнуо на корист и штетност од „многожељеног туризма” за Охрид у моралном смислу. Епископ је том приликом упозоравао на то да ће развој туризма постепено довести до нестајања патријархалног начина живота, „у по гледу чувања морала и образа”. Наумовић је у истом тексту о главној охридској улици написао: „У време робовања под Турцима није се смело проћи овом улицом од насиља Турака, а сада од голотиње. Да ниси спокојан ни у својој кући!” Забиљежен је, уз оштру осуду, захтјев неког туристе од општинске управе да се одреди посебна локација уз језеро за нудистички туризам.²¹ О истом проблему у Охриду је писао и Мисионар.²² Мисионар је средином 1935. писао о лошем успјеху битољских гимназијалаца. За то што више од половине ученика није „на чисто” прешло у старији разред, поред недовољног труда родитеља и наставника, овај лист је сматрао да кривицу сносе и „спортови који убрзавају крвоток и кваре хармонију организма; биокопи који узбуђују младеж скверним и блудним маштањима и онеспособљавају памћење”.²³

Владика Николај (Велимировић): Шекспир-Свечовек

За разумијевање црквеног живота у јужним крајевима и за однос државних власти и цркве значајан је податак о томе да су државни органи настојали да подстакну обнову обичаја крсне славе на том подручју, који је сузбијан од стране бугарске пропаганде и под притиском комитског терора. Министарство унутрашњих дјела је у том смислу упутило распис великим жупанима у Врању, Скопљу, Штипу и Битољу, захтијевајући да се утиче на чиновнике, а посебно учитеље, да раде на обнављању овог обичаја којим се „потстиче и јача национално освештавање”.²⁴ Ова активност је нашла израз и у црквеној штампи. Априла 1936. Мисионар је донио опис некадашњег раскошног и побожног прослављања крсне славе у Охриду, која се славила у свакој кући. Аутор текста љекар Христидис је писао: „Али на жалост некаква пропаганда кроз ових шесдесет година донекле уништи овај лепи хришћански и чисто српски обичај. Пропаганда знајући, да је слава чисто српски обичај уложила је све силе, да се слава у Охриду и у другим јужносрбијанским местима потпуно укине. Употребљавала је разна средства да народ славу не слави. Пропаганда је ширила вест ‘да се не троши новац на славу, већ да се употреби за набавку оружја и муниције за слободу отаџбине од Туракаʼ. Онај који није послушао био је прогоњен. Ова забрана нажалост оставила је трагове, али ипак се није слава у Охриду потпуно угасила. И данас се у Охриду слави, само не онако свечано као пре шесдесет година.” Текст се завршавао позивом да се поведе акција да се на југу обнови крсна слава, „како су је поштовали и славили наши стари дедови”.²⁵

Свештенство намјесништва битољског било је изложено критици због неодазивања на расписе из 1934, 1935. и 1936. за прикупљање прилога за Храм Светог Саве. Неки свештеници нису ни покушали прикупити прилог, а као добар примјер био је истакнут парох маловишки који је на 100 цинцарских кућа сакупио 500 динара прилога.²⁶

Еп. Николај се противио пресељавању и прекопавању гробова који су се налазили уз храмове, у циљу прављења паркова. Због тога је забранио ову праксу уз ријечи: „За православне хришћане од почетка Хришћанства највећа је светиња на земљи на првом месту био храм а после тога одмах гробље. Тако треба да буде и данас. Греше се о гробља они који гробове око храмова прекопавају и пресељавају, да би тобож око цркве направили парк. За цркву су лепши украс унаоколо гробови браће наше и отаца него ли макакав парк. Греше сви о душе оних чија су тела погребена око цркве кад њихове гробове прекопавају и пресељавају. Због тога наређујемо да се [sic!] гробови око храмова остану где су.”²⁷ 

Обнова и ширење монаштва били су важна одлика дјеловања еп. Николаја. Предуслове за то поставио је још епископ битољски Јосиф (Цвијовић) након Првог свјетског рата. До 1912. у Македонији је било мало монаха, а манастирима су управљали тутори сељаци. Еп. Јосиф је урадио много на сређивању манастирског живота, посебно у погледу сређивања посједа.²⁸ Крајем 1924. године Битољска епархија је имала 19, а Охридска само троје монаха, а 11 година касније, број монашких лица Охридско-битољске епархије износио је 66.²⁹ Новинар, дипломата и велики поштовалац еп. Николаја Милан Јовановић Стоимировић, који је у периоду 1930–1934. живио у Македонији, о томе је записао: „Кажу да је Николај Велимировић као епископ био строг према својим монасима, али ја памтим да ниједна наша епархија није имала толико и тако добрих монаха и монахиња као у време кад је он био у Охриду. Монахиње су се у манастиру Калишту на Охридском језеру просто гушиле од тескобе, али је кућа била пуна као кошница.” Било је и оних који су долазили код еп. Николаја са намјером да приме монашки постриг, али их је он враћао.³⁰ Из манастира Калиште, еп. Николај је 1936. превео 14 монахиња у стари запуштени манастир Јовање у Овчарско-кабларској клисури, у Жичкој епархији, створивши тако први женски манастир у читавом том крају. Сестринство је имало неколико врло способних монахиња, а Јовање је почело да служи као узор другим манастирима у околини.³¹ У почетку, монахиње нису биле прихваћене од средине у којој је женско монаштво било новина.³² Као што је то чинио више пута и у другим срединама, еп. Николај је током зиме 1931/32. одржао мисионарски течај у манастиру Св. Наума, намијењен монасима и онима који су осјећали „у себи виши позив за ову свету службу”.³³

Свети владика Николај Жички и Охридски на челу београдске Спасовданске литије

Еп. Николај је од самог почетка учествовао у напорима за оснивање Богословије у Битољу. Идеја о оснивању ове школске установе јавила се непосредно по устоличењу еп. битољског Јосифа, у љето 1921. године. Услови су били неповољни усљед тога што је град био порушен и опустошен, а државним буџетом није било предвиђено оснивање ове школе. Прву, обилну помоћ за школу послала је Америчка мисија за Србију, захваљујући интервенцији еп. Николаја код Михајла Пупина.³⁴ И као епископ охридско-битољски, Николај је био присутан у животу и раду Богословије. На крају школске 1931/32, Богословију су похађала 44 ученика из Охридско-битољске епархије од дру гог до петог разреда.³⁵ Школску 1933/34. годину успјешно је завршило 11 матураната из Охридско-битољске епархије.³⁶ Благословом еп. Николаја, једна од школских зграда била је адаптирана за потребе ученика који су били монаси и тако је настао богословијски манастир Св. Јована Крститеља.³⁷ Јануара 1938. еп. Николај је осветио новоподигнуту цркву Св. Јована Крститеља у дворишту Богословије.³⁸ Богословија је важила за угледну богословску школу, а у њој су предавали и припадници руске емиграције. Један од њих, монах Јован (Максимович) хиротонисан је за епископа шангајског 10. јуна 1934. у београдској руској цркви. У хиротонији је учествовао и еп. Николај, који је новом епископу, у име охридских парохијана, предао епископски жезал.³⁹

Служба еп. Николаја у Битољу, граду великог броја сиромашних, била је праћена социјалним и хуманим ангажманом. Близу митрополије епископ је основао сиротињску кухињу „Пастир” и капелу.⁴⁰ Његовом иницијативом, основано је и црквено-просвјетно братство „Св. Ђорђе” у Битољу.⁴¹ Постојали су захтјеви да се у управу Православног добротворног друштва „Пастир” укључе и представници других вјера, што је управа одлучно одбијала. Било је и покушаја да се оснује и неко друго друштво, што је еп. Николај оцијењивао као покушај да се нашкоди „Пастиру”. Дјелатност овог друштва је попримила велике размјере, одзив Битољчана је био „силан и срдачан”, а епископ је истицао да је оно учинило више за битољску сиротињу него „сва остала друштва и други фактори”. Друштво је радило за све вријеме управљања епархијом еп. Николаја.⁴² Преко Братства Св. Климента, основаног са благословом еп. Николаја у Охриду, примане су наруџбе за израду разних предмета за црквене и свјетовне потребе у Мушкој занатској школи у Охриду, а ученицима је ишло 70% зараде. Школа се налазила у манастиру Св. Климента, средином 1935. године имала је 50 ученика, углавном Охриђана, и представљала је прву и једину умјетничку дуборезачку школу у Југославији.⁴³ Значајан дан у животу Охрида био је 8. јун 1932, када је у присуству бројних званичника и грађана, освећен Дом Женског друштва „Св. Климент”, „највећа и најлепша палата у Охриду”, која је коштала 1.000.000 динара. Освећење је извршио еп. Николај са свештенством. Велике заслуге за подизање ове установе имала је учитељица и протиница Драга Петровић, предсједница поменутог друштва и истакнута сарадница еп. Николаја, која је у Охриду радила као просвјетни, хуманитарни и културни радник од 1921. до упокојења, 1938. године. Неуморно је пет година прикупљала средства за изградњу дома широм земље.⁴⁴ Једном приликом, еп. Николај се залагао код замјеника бана Вардарске бановине да се крушевској сиротињи додијели обрадива земља у Прилепском пољу код Битоља.⁴⁵

Како би учинио нешто за сиромашну и остављену битољску дјецу, еп. Николај је купио једну напуштену турску кућу ради отварања сиротишта. За управницу ове установе епископ је позвао Надежду Аџић, која је радила у Београду као наставница и хуманитарни радник. Дечије хранилиште Св. Николе „Богдај”, отворено је 1. децембра 1935. и у почетку је имало 33, а након двије године већ 100 хришћанске и муслиманске дјеце. У установи је радило шест сестара. Првенство приликом пријема имала су дјеца без оба родитеља. Да би се добио већи простор за двориште, купљена су још два сусједна имања. Хранилиште је било екстернатског типа. Недјељом и празницима хришћанску дјецу сестре су водиле у цркву, а муслиманску, великим муслиманским празницима, у џамију. Хранилиште су помагали манастири Охридско-битољске епархије, Црвени крст, Фонд Краља Александра I, као и друге установе, али и поједини грађани. Пашин конак, који се налазио у близини „Богдаја”, преуређен је у Дом ученица „Богдај”, за гимназијалке. Хранилиште је било активно све до бугарске окупације 1941. године. Сестра Надежда Аџић је била укључена и у рад сестринства при цркви Св. Благовештења у Битољу, обилазећи сиромашне и болесне.⁴⁶ Сачувана преписка свједочи о посебној везаности и бризи еп. Николаја о дјеци у „Богдају”.⁴⁷

Извор: Живот Цркве

1. Радован Биговић, Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића (Београд: Друштво Рашка школа, 1998), 10; Богдан Лубардић, „Николај Велимировић”, у: Срби 1903–1914: историја идеја, приређивач Милош Ковић (Београд: Clio, 2015), 328; Dragan Šljivić, „The Orthodox Nevercoming Land: St. Nikolaj of Ohrid and Žiča on Democracy”, Bishop Nikolaj Velimirović: old controversies in historical and theological context, edited by Vladimir Cvetković and Dragan Bakić (Belgrade: Institute for Balkan Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts; Los Angeles: St. Sebastian Press, 2022), 326; Зоран Милутиновић, Преболевање Европе: конструкција Европе у српској култури (Београд: Геопоетика издаваштво, 2023), 163–164; Никола Ожеговић, „Др Николај (Велимировић) као епископ охридски (1920–1931)”, Црквене студије, 22/2025, 457–459.
2. Гр. Божовић, „По јужној Србији. Православско гнездо”, Политика, 18. 6. 1929, 2
3. „Устав Српске православне цркве”, Гласник: службени лист Српске православне патријаршије, 15. (28) 12. 1931, 340–341.
4. „Епархија Охридскобитољска”, Гласник: службени лист Српске православне патријаршије, 1. (14) 5. 1932, 132; Александар Трајановски, без икаквих доказа, овако о јашњава укидање самосталне Охридске епархије: „На иницијативу охридског владике Николаја Велимировића, а са циљем да се у цјелини уништи сјећање и име некадашње аутокефалне Охридске архиепископије, исто као што су поступили фанариоти прије неколико вијекова, била је укинута Охридска епархија, чије су територије биле прикључене Битољској епархији на чијем је челу остао исти.” У истом контексту се каже да су „српске окупаторске власти” именовале „вардарски дио Македоније” Вардарском бановином. Књига је штампана са предговором „архиепископа охридског и македонског” Стефана. Александар Трајановски, Возобновување на Охридската архиепископија како Македонска православна црква и нејзиниот шематизам (50 години од возобновувањето на Охридската архиепископија како Македонска православна црква 1958–2008) (Скопје: Институт за национална историја – Скопје, 2008), 204. Драги Костадиновски оцјењује да је СПЦ између два свјетска рата у Македонији имала „националистичку улогу”, те да је била „послушно оруђе монархије и великосрпске политике”, Драги Костадиновски, Вардарскиот дел од Македонија под јурисдикција на Српската православна црква (1919–1941) (Скопје: Менора 2003), 121. Биљана Петковска, у књизи о битољској Богословији, понавља исте оцјене доказа еп. Николаја, као мјеродавну, наводи оцјену академика Петра Илиевског који је рекао да „у то вријеме није било рјечитијег човјека од Николаја, али треба да нагласимо да је он био прво Србин, а онда хришћанин”. Билјана Петковска, Битолската богословија „Свети Јован Богослов” (1922–1941) (Скопје: Култура, 2014), 28. Видимо који су основни ставови историографије која је настала на тлу данашње Републике Сјеверне Македоније. У овој литератури, богато књижевно и богословско стваралаштво еп. Николаја се, у најбољем случају, само успутно спомиње, али се не анализира. Створена је врло једнострана, крајње негативна слика о његовој личности, као и уопште о цјелокупном дјеловању СПЦ у Македонији за вријеме Краљевине СХС/Југославије. Тако Драги Костадиновски, у наведеном дјелу, као илустрацију „денационализаторске и хегемонистичке мисије” СПЦ у Македонији наводи наметање „мита о светосављу” који су касније прихватили „српски четничко-фашистички покрети”. При томе, некритички се позива на став комунистичког функционера Петра Стамболића који је написао да је „мит о светосављу пред рат створио Николај Велимировић за потребе мрачних сила љотићевског покрета”. Костадиновски, Вардарскиот дел од Македонија, 88.
5. Костадиновски, Вардарскиот дел од Македонија, 54.
6. Ожеговић, „Др Николај (Велимировић) као епископ охридски (1920–1931)”, 459.
7. „Избор епископа господина Николаја”, „Други избор епископа Г. Николаја на Жичку Епархију”, Преглед Цркве Епархије жичке, бр. 7 и 8, јули 1936, 2, 10–12; Архива Светог архијерејског синода Српске православне цркве (АСАССПЦ), фасцикла 7 (Епископ жички Николај), Православни Епископ Епархије жичке, ЕБр. 632, 14/27. марта 1938 год, у Краљеву. Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, Београд.
8. Архијерејски намјесници су били: протојереј Петар Карановић (в. д. битољског), све штеник Гаврило Адамовић (в. д. мориховског), протојереј Александар Јевтимовић (преспански), протојереј Павле Наумовић (прилепски), протојереј Трајко Милоше вић (в. д. кичевског), свештеник Фотије Наумовић (охридски), игуман Пимен Кнеже вић (в. д. струшког), свештеник Спира Тимотијевић (в. д. дебарског), свештеник Да нило Ћућић (в. д. крушевског), јеромонах Антоније Вучетић (в. д. поречког). Државен архив на Република Северна Македонија – Одделение Битола (ДАРСМ – ОБ), фонд Епархиски духовен суд – Битола (ЕДСБ), фасцикла 2, Годишњи извештај Црквеног суда православне епархије Охридско-Битољске о раду у току 1935. године, 4.
9. Исто, 11.
10. ДАРСМ – ОБ, ЕДСБ, 2, Записник седнице Епархијског Савета Српске Православне Епархије Охридско-Битољске држане 8/21 априла 1936 године у Битољу.
11. ДАРСМ – ОБ, ЕДСБ, 2, Годишњи извештај о раду Управног Одбора Српско-Право славне Епархије Охридско-Битољске за 1936/37. годину.
12. ДАРСМ – ОБ, ЕДСБ, 2, Управни одбор српско православне епархије Охридско-битољ ске, УО Бр. 596, 29. I 1938. год, Битољ. Списак података о имовном стању манастира епархије Охридско-Битољске састављен на основу акта Патр. Управ. Одбора бр. 3807/37 од 10. I 1938. год.
13. ДАРСМ – ОБ, ЕДСБ, 2,
14. Правила за помоћ свештенству у Епархији Охридско-би тољској. „Још један сведок о генију”, у: Милан Д. Јанковић, Епископ Николај: живот, мисао и дело. Књига II (Шабац: Епархија шабачко-ваљевска, 2002), 389–391.
15. „Свештенству Епархије Охридско-битољске. Охрид, 24. 12. 1934”, Николај Велимировић, Сабрана дела. Књ. 9 (Шабац: Манастир Светог Николаја Соко 2016), 696.
16. Николај Велимировић, : Сабрана дела. Књ. 1. Владичина дела и био-библиографија 1880–1941, приређивач Милисав Д. Протић (Шабац: Манастир Светог Николаја Соко 2016), 282.
17. Мисионар, јануар 1935.
18. Мисионар: орган савеза православних братстава нар. хришћанске заједнице, Кра гујевац, јануар 1936.
19. Велимировић, Сабрана дела. Књ. 1, 282, 298, 304, 321.
20. Мисионар, фебруар 1935.
21. Фотије Наумовић, „Туризам у Охриду”, Пастирски глас: лист за верско-моралну обнову Српскога народа: орган Удружења свршених и бивших богослова Српске православне цркве, 15. 9. 1939, 4.
22. „Једно сведочанство о моди”, Мисионар, октобар 1935, 151–152.
23. А., „Спортови и биоскопи пропасте омладину”, Мисионар, јуни 1935.
24. Архив Југославије (АЈ), фонд Министарство вера Краљевине Југославије 1919–1929 (69), фасцикла 264, Министарство унутрашњих дела, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Одељење јавне безбедности, Пов. Ј. Б. Бр. 1701, 2. априла 1928. године, у Београду. Министарству вера. 8
25. Др. А. Христидис, „Слава у Охриду пре двадесет година”, Мисионар: орган савеза православних братстава нар. хришћанске заједнице, мај 1936, 145–146; Иван Степанович Јастребов, дугогодишњи руски конзул у Старој Србији и историчар, етнограф и археолог, записао је да ниједан обичај код Срба у Турској није оставио такав утисак на њега као крсно име или слава. Писао је да тај обичај славе сви Срби, укљу чујући и оне „у Скопском, Велеском, Прилепском, Битољском и Охридском округу, исто као и у Дебру и у Тетовском округу”. То су чинили сви становници поменутих крајева који су говорили „славено-српским нарјечјем”, изузев Цинцара и погрчених Влаха. Јастребов је закључио да, ако је тачно да тај обичај постоји само код Срба, то је већ довољно да се словенско становништво ових крајева приброји „чисто српској народности”. Писао је и о покушајима грчких владика да искоријене овај обичај и наставио: „О томе се сада брину бугарски агенти са бугароманима свуда у поменутим крајевима насељеним Славено-Србима заједно са Цинцарима, Арнаутима и Грцима. Они желе да искоријене овај предивни обичај такође и политичким средствима и спроводе то лукавије него Грци. У многим мјестима су успјели у својој намјери”. Иван Степанович Ястребов, Обычаи и пѣсни турецкихъ сербовъ (въ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ): Изъ путевыхъ записокъ И.С. Ястребова (Санкт-Петербургъ: типографiя. В.С. Балашева, 1886), 1–3.
26. ДАРСМ – ОБ, фонд Српска православна црквена општина Битола (СПЦОБ), фа сцикла 1, Српско православно архијер. намесништво града Битоља и ср. Битољског, к. бр. 1619, 20. јуна 1936, Битољ.
27. ДАРСМ – ОБ, ЕДСБ, 2, Православни епископ Охридско-битољске епархије, Е. Бр. 813, 12/25. VII. 1935, у Битољу. Црквеном суду Битољ.
28. Јеромонах Мирон, старешина св. Спаса, „Манастири у Битољској Епархији”, Гласник: службени лист Српске православне патријаршије, 15. (28) 4. 1925, 124.
29. Александар Д. Средојевић, Српски патријарх Димитрије Павловић (1920–1930) (Београд: Хришћанска мисао, 2017), 375–376.
30. Милан Јовановић Стоимировић, Портрети према живим моделима (Нови Сад: Матица српска, 1998), 51.
31. „Обнављање и оживљавање манастира Јовања”, Гласник: службени орган Српске православне патријаршије, 11. (24) 8. 1936, 509; Синиша Пауновић, „Монахиње мана стира Јовања у много чему су измениле изглед ове запуштене богомоље и њеног имања”, Политика, 3. 8. 1936, 9.
32. Милош Тимотијевић, Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008 (Чачак: Легенда К. Д. и Народни Музеј Чачак, 2009), 121–122.
33. „Из живота наших манастира”, Духовна стража: часопис за духовну просвету, монашки и црквени живот, бр. 4, 1931, 308–309.
34. Будимир Кокотовић, „Свети Владика Николај Велимировић и Битољска богословија”, Nicholai Studies, 4/2022, 370–372.
35. Исто, 373.
36. Исто, 378.
37. Исто, 381.
38. Исто, 385; Кокан Грчев, Црковното градителство во Македонија меѓу двете свет ски војни 1918–1940 (Скопје: Институт за фолклор „Марко Цепенков”, 1998), 130.
39. „Битољски професор постаје епископ Шангаја”, Политика, 11. 6. 1934, 8; „Хиротонија Шангајског епископа”, Светосавље: орган студената Православног богословског факултета у Београду, 2/1934, 145–146.
40. Лазар Тркља, „Пастир”, Светосавље: орган студената Православног богословског факултета у Београду, 1/1934, 62; „Сећања еп. Јована Велимировића на епископа Николаја”, у: Велимировић, Сабрана дела. Књ. 1, 637–639.
41. Костадиновски, Вардарскиот дел од Македонија, 97.
42. „Опроштај од Православног добротворног друштва ‘Пастирʼ”, Николај Велимировић, Сабрана дела. Књ. 13 (Шабац: Манастир Светог Николаја Соко 2016), 105–106.
43. Б. Антић, „У манастиру Св. Климента обнавља се наше копаничарство и средњеве ковни живопис”, Политика, 3. 7. 1935, 9.
44. Милан Бозољац, „Охрид, 8. јуна 1932 год.”, Духовни живот: лист за духовне појаве, бр. 7 и 8, јули–август 1932, 14–16; „Драга С. Петровић”, Велимировић, Сабрана дела. Књ. 9, 413–414; ДАРСМ – ОБ, ЕДСБ, 1, Апел.
45. Владан Јовановић, Вардарска бановина: 1929–1941 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2011), 149.
46. Љиљана Станков, „Свети посао, са пуно љубави и душе – добротворни рад Надежде Аџић у Београду и Битољу”, у: Игуманија Ана (Аџић) – оличење посвећености. Зборник радова поводом 120 година од рођења и 70 година од примања монашког чина, уредници Илијана Р. Чутура и Оливер Ђорђевић (Јагодина: Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу и Историјски архив „Средње Поморавље”, 2019), 52–56; Ивица Камберовић, „Благоделање сестре Надежде Аџић у Битољу и Трст нику”, у: Игуманија Ана (Аџић) – оличење посвећености, 114–117.
47. „Богдај” Битољ (Горњи Милановац: Манастир Враћевшница, 2019).