Piše: Nebojša Jevrić
U „Ludu kuću“ dolaze svi koji me traže. I poznati i nepoznati. I su sretnici iz ratnih dana i prijatelji. Ovaj je došao izdaleka. I dugo me tražio.
Pije lozu iz dva puta i, dok sedimo u ćošku, priča:
„Ti si bio momak iz čaršije. Stariji od mene. Ti u četvrtom, ja u prvom. Znam da me se ne sećaš“, kaže. „Ispričaću ti ono što nisam nikom.“
Dok priča oči mu menjaju boju. Priča polako. Kao da se to što se njemu desilo desilo nekom drugom.
„Snaha Mara je donijela koscima ručak na livadu. Pasulj sa suvom svinjetinom. Donela i činkane tanjire, a ja sam donio vodu sa izvora Zmajevac.
Đed i ja smo sedeli pod orahom na vrhu livade.
Koševina puna skakavaca. Jedan povelik upade đedu u pasulj.
’Skupi noge, skako!’, reče đed i sa punom kašikom pasulja proguta skakavca.
Bio sam dečak, nisam imao više od deset godina.
Drugi skakavac meni u pasulj.
Zatvorim oči i zahvatim kašikom pasulj i skakavca.
Kad sam uspio da ga progutam, ponosno, glasno, da svi kosci čuju: ’Skupi noge, skako!’
Kosci se nasmejaše, snaha prekrsti, a đed me pomilova po kosi.
Posle ručka pod orahom ostasmo đed i ja.
I poče kaža: ’Ja mnim da nisam bio veći no ti sad kad me je otac Đoko Miljanov poveo prvi put u Arnautluk. Taj prolaz kroz planinu i danas zovu Đokov prolaz. Bio se nameračio na kobilu nekog bega. Na vratima štale spavao je stražar. Otac nategne oroz i ostavi me kod stražara. ’Ako se pomjeri – okini.’ Odriješio je kobilu i preveo je preko zaspalog. Konj nikad neće nagazit čovjeka. Nismo prošli više od kilometra, začu se topot konja.
Sklonimo se u šibljik misleći da je poćera, a ono dva pastuha krenula za kobilom. Sa tri konja, pred zoru, stignemo u Brskut. Onaj Labud što ga jašem, od tijeh je konja.’
Slušao sam ga otvorenih usta. A đed je pričao o kralju kojeg je poznavao i na čijem je dvoru bio, o Ivu Vrani, ’Lokandi’…
Jedne godine Đoko Miljanov sa još jednim iz družine uvati nekoga Turčina zulumćara. Čitav dan ih je vodao kroz šumu da im pokaže gde mu je zlato i glavu otkupi. Od bukve do bukve. Dok se Đoku nije dosadilo. Potegne ljevor i Turčina u babinu rupu.
’Ja ubi čojeka, Pero!?’
’Ubi, bogumi, Đoko!’
’A poznaje li mi se šta?’
’Ne, bogumi, Đoko!’
(Babina rupa je udubljenje gde počinje glava, a prestaje vrat.)
Đed je pušio čibuk i gledao u vrhove Bjelasice još pod snijegom.
Najveća njegova kletva je bila: ’Izdiri mi iz familije, ne kvari mi familiju!’
Sa tom pričom sam krenuo na put.
Negde u zimu devedeset druge naručio sam kod dobra majstora da mi napravi ’mlin za kafu’.
’Mlinom za kafu’ smo zvali prigušivač.
Dao sam dvesta evra za njega. Učinio mi cijenu. Znao je da ga od dobra ne tražim.
U rancu sam imao četiri litre rakije, tri boksa cigara, preobuku i prigušivač, kada sam prelazio Drinu. Škorpion sa dva okvira čekao me u Bijeljini kod Lala Četnika.
Krenuo sam linijom fronta da tražim gnjidu. Gmaza. Čoveka koji mi je upropastio život.
Gmaz nije znao da ga tražim. Nisu znali ni oni koje sam kući ostavio.
Nikom se nisam javljao. Rat za mene nije bio avantura.
’Nije dovoljno staviti kao zalogu život ili smrt u igri krajcera da bismo od te igre napravili avanturu. Rat nije avantura. Rat je bolest. Kao i tifus’, pisao je autor ’Malog princa’, ratni pilot Antoan de Sent Egziperi.
Rat je smrdio. Svi su smrdeli. Smrdeli su zamrzivači u kućama bez struje, smrdele nadute lešine svinja koje je za sobom ostavljala Alahova vojska, ’Hamze’ i ’Gazije’. I ja sam smrdio i nisam hteo da se kupam čak i kad je moglo.
Gmaza sam našao pored vatre. On nije znao da ja znam. I niko nije znao.
Odavno sam bio otupio. I odavno mi je postalo svejedno. Majka je viđela na televiziji leš jednog mrtvaca koji je imao isti džemper kao onaj koji mi je ona isplela. Nisam mogao da se javim.
Pili smo pored vatre, Gmaz i ja.
Frfljao je, brzo ga je uhvatilo i ušao je u bajtu da spava.
Vatra je dogorevala. Izvadio sam škorpion, stavio prigušivač.
Kroz niska vrata uvukao sam se u bajtu.
Ležao je pijan na trbuhu.
Svetlo od vatre padalo mu je na babinu rupu.
’Ja ubi čoveka, Pero!’
’Ubi, bogumi, Đoko!’
’A poznaje li mi se šta?’, čuo sam u polumraku, u svitanje.
Bio je bespomoćan. Sad kad sam mogao to da uradim pljunuo sam i izašao iz bajte. Pred zoru sam stigao do Drine. ’Mlin’ i škorpion sam bacio u reku!“
U polumraku zadimljene kafane zovem kelnera Gagija i naručujem duplu lozu. Za njega.
Izvor: Ekspres.net
