Piše: Branko Milanović
Masovna primena veštačke inteligencije (VI) dovodi ekonomiste u možda jedinstvenu situaciju u poslednjih pet ili šest decenija. Veštačka inteligencija je tehnologija opšte namene, a njene efekte je, iz trenutne perspektive, prilično teško ili čak nemoguće predvideti.
Ako se pitamo da li će uvođenje veštačke inteligencije dovesti do veće nezaposlenosti, nema mnogo smisla obraćati se ekonomistima koji se bave tržištem rada. Oni bi možda mogli da odgovore na pitanja poput toga da li će neka određena tehnologija dovesti do nezaposlenosti ili da li će povećanje minimalne zarade učiniti neke ljude viškom radne snage, ali ne mogu da odgovore na pitanje o efektima nove tehnologije opšte namene, jer su i obim primene takve tehnologije i njen uticaj na potražnju za radnom snagom jednostavno nepoznati.
Nova tehnologija opšte namene bi mogla, poput električne energije, da bude primenjena u 90 odsto svih delatnosti, ili bi mogla i da doživi neuspeh, pri čemu bi se nade – kao i strahovi – koje danas vezujemo za veštačku inteligenciju mogli pokazati neosnovanim.
To, dakle, zahteva ne da tražimo konkretne odgovore – za koje smatram da ih je u ovoj fazi nemoguće dati – već da formulišemo smislen skup pitanja o mogućim posledicama veštačke inteligencije i da skiciramo novi svet koji bi ona mogla da stvori.
Prvo smisleno pitanje jeste da li će VI dovesti do povećanja ukupne proizvodnje ili će ona ostati manje-više ista, ali će se promeniti uloge mašina (uključujući i samu veštačku inteligenciju, koja se takođe može smatrati mašinom) i živog rada. Drugim rečima, da li će VI biti tehnologija koja povećava obim proizvodnje ili tehnologija koja preraspodeljuje odnos proizvodnih faktora – odnosno zamenjuje živi rad kapitalom, ali ne dovodi do stvaranja velikog broja novih dobara i usluga, niti do povećanja proizvodnje već postojećih dobara i usluga.
Veći deo ovog teksta sam izdiktirao; nisam ga pisao u programu Word kao što to inače činim, niti sam ga pisao rukom kao što sam to radio pre dvadeset godina. Ali u ovom primeru ni programi za obradu teksta ni tehnologija pretvaranja govora u tekst nisu doveli do toga da napišem više tekstova. Verovatno je došlo do određenog poboljšanja produktivnosti, u smislu da je čitljiv tekst nastao za kraće vreme, ali ne mnogo više od toga.
Pa ipak, tehnologija opšte namene proistekla iz informacione revolucije učinila je ovaj tekst dostupnim mnogo većem broju ljudi. U tom smislu, došlo je do povećanja opšteg blagostanja (pod pretpostavkom da čitanje ovog teksta ne izaziva bes i nezadovoljstvo kod mnogih čitalaca).
Drugo, s tim povezano pitanje, jeste da li će veštačka inteligencija dovesti do povećanja produktivnosti, definisane kao proizvodnja po jedinici živog rada. I tu nam i zdrav razum, koji ukazuje na to da veštačka inteligencija zamenjuje ljudski rad, i prethodni primer govore da možemo s priličnom sigurnošću pretpostaviti da će ona povećati proizvodnju po jedinici živog rada. U nekim slučajevima to povećanje moglo bi biti i veoma veliko.
Da bismo došli do suprotnog zaključka, morali bismo da pretpostavimo da će se ukupna proizvodnja, usled primene veštačke inteligencije, smanjiti u istoj meri u kojoj se očekuje smanjenje upotrebe živog rada. To deluje krajnje malo verovatno. Stoga možemo s priličnom sigurnošću predvideti da će odnos između ukupne proizvodnje i ukupne količine živog rada – odnosno produktivnost rada – porasti.
Treće pitanje jeste da li će veštačka inteligencija stvoriti značajnu suvišnu populaciju. Više volim izraz suvišna populacija nego neutralniji izraz veća nezaposlenost, jer on bolje odražava moguće posledice tehnologije opšte namene.
Ona bi mogla da stvori ljude koji su u suštini nezapošljivi i čija znanja i veštine pripadaju jednom prošlom dobu. To mogu biti ljudi čije su veštine i znanja u potpunosti učinjeni suvišnim primenom veštačke inteligencije, ili oni čije veštine zahtevaju temeljno prekvalifikovanje za potrebe nove privrede, što bi moglo da potraje pet ili više godina. U oba slučaja, takvi ljudi tokom srednjeg, pa i dužeg perioda predstavljaju suvišnu populaciju.
Ako bi suvišna populacija postala brojna – na primer, dostigla 15 ili 20 odsto radne snage – to bi stvorilo ozbiljne političke probleme. Pitanje će tada biti kako rešiti ovaj politički problem. Jedna mogućnost bila bi da se on rešava u okviru postojećeg sistema naknada za nezaposlene, s tim što bi, u slučaju suvišne populacije, te naknade morale da se isplaćuju godinama, a ne šest ili devet meseci, kao što je danas uobičajeno. Druga mogućnost je, kako mnogi predlažu, uvođenje univerzalnog garantovanog dohotka.
Oba rešenja zahtevala bi promenu načina na koji je organizovan i finansiran sistem socijalne zaštite. Morali bismo da prihvatimo mogućnost da će postojati ljudi koji tokom čitavog radnog veka nikada neće raditi ili će raditi veoma kratko vreme, i to na slabo plaćenim i podređenim poslovima.
Međutim, novčani transferi sami po sebi ne otklanjaju politički problem velike suvišne populacije. Bilo bi naivno verovati da će ljude jednostavno usrećiti to što će dobijati dovoljno novca za preživljavanje. Suvišna populacija mogla bi da stvori trajan sloj nezadovoljnika kojima bi bilo teško politički upravljati – masu ljudi podložnu manipulaciji i zloupotrebi od strane političkih operativaca. Samo postojanje velike grupe ljudi koji nemaju šta da rade i koji raspolažu obiljem slobodnog vremena da planiraju pobune bilo bi samo po sebi politički destabilizirajuće.
Sledeće pitanje odnosi se na profite. Malo ko sumnja da će se, sa širom primenom veštačke inteligencije, ukupan iznos profita povećati. Veštačka inteligencija je, kao i svaki drugi oblik kapitala, sredstvo koje donosi prihod, pa će oni koji je poseduju, naravno, zarađivati novac. Postaće bogatiji. U nekim slučajevima mogli bi postati izuzetno bogati i steći ogroman politički uticaj.
Takva ogromna koncentracija bogatstva i političke moći u rukama malobrojnih, u kombinaciji sa postojanjem brojne suvišne populacije, stvorila bi izuzetno opasan politički koktel.
Nije, međutim, nužno da će novi tehnolordovi uvek delovati kao jedinstvena klasa. Neki među njima mogli bi imati ambiciju da stanu na čelo vojske nezadovoljnika i potisnu druge tehnolordove sa njihovih položaja. Pad Rimske republike predstavlja jedan istorijski primer za takvu vrstu sukoba, a borbe između različitih oligarhijskih klanova u postkomunističkoj Rusiji drugi.
Međutim, moje pitanje je da li će profitna stopa porasti ili ne. Veća masa profita zahvaljujući veštačkoj inteligenciji ne mora nužno značiti i višu opštu profitnu stopu, jer bi iznos novog kapitala uloženog u veštačku inteligenciju mogao biti toliko veliki da nadmaši rast ukupne mase profita. Drugim rečima, odnos profita i kapitala (π/K) mogao bi pasti. Tako bismo mogli da se suočimo sa situacijom koja na prvi pogled deluje paradoksalno: prosečna profitna stopa u privredi u kojoj je veštačka inteligencija široko primenjena mogla bi da opadne.
Međutim, postoje i suprotstavljene sile. Šumpeterovska stvaralačka destrukcija (izraz potiče od ekonomiste Džozefa Šumpetera i označava proces u kojem inovacije stvaraju nove proizvode, tehnologije i poslovne modele, dok istovremeno potiskuju ili uništavaju stare, prim. prev.) podstaknuta veštačkom inteligencijom, mogla bi da uništi vrednost velikog dela kapitala koji više ne bi bio upotrebljiv.
Veštačka inteligencija bi, prema tome, za kapital učinila isto što i za rad: stvorila bi suvišan kapital, kao što je stvorila i suvišan rad. Takav suvišan kapital više ne ulazi u obračun prosečne profitne stope; imenilac K u formuli za profitnu stopu bio bi smanjen, pa bi prosečna profitna stopa mogla da poraste.
Treba, međutim, imati u vidu da kreativna destrukcija koja održava stopu profita na visokom nivou istovremeno podrazumeva velike kapitalne gubitke za vlasnike „pogrešnog“ kapitala, odnosno kapitala koji je postao zastareo i ekonomski bezvredan.
Zbog toga nezadovoljnici ne moraju biti samo radnici koji više ne mogu da se zaposle, već i nekadašnji kapitalisti koji su u međuvremenu osiromašili.
Šta dobijamo kada sve ovo spojimo? Gotovo sigurno bi došlo do povećanja udela nacionalnog dohotka koji ide vlasnicima kapitala, jer bi se količina uloženog kapitala povećala, a prosečna stopa profita bi ostala manje-više ista. Nasuprot tome, udeo rada u nacionalnom dohotku će se smanjiti.
Pošto većinu kapitala, kao što empirijski znamo, drže ljudi koji se nalaze u gornjim slojevima raspodele prihoda, povećanje udela kapitala dodatno će povećati nejednakost u dohotku i bogatstvu. To je vrlo verovatan, ali ne i izvesan ishod.
Tehnološke promene ovakvih razmera mogle bi, naime, da povećaju prihode od kapitala ne samo najbogatijih, odnosno sadašnjih vlasnika kapitala, već i ljudi koji se nalaze u sredini raspodele bogatstva. U tom slučaju bilo bi manje izvesno da će rast udela kapitala sam po sebi nužno dovesti do povećanja nejednakosti u dohotku.
Ali postoji i drugi činilac koji će sasvim izvesno povećati nejednakost. To je suvišna populacija, čija će nova primanja, koja bi država garantovala, biti znatno niža od zarada koje su nekada ostvarivali.
Konačno, dolazimo do ključnog pitanja koje je u suštini društveno pitanje: kako će izgledati nova raspodela dohotka? To će biti četvoroklasno (tetra) društvo, odnosno društvo sastavljeno od četiri klase.
Na samom dnu nalaziće se suvišna populacija – lumpenproletarijat, ili besposleni heloti, ljudi bez posla koji nemaju šta da rade. Njih će biti neophodno držati mirnim i pokornim pomoću savremene verzije politike „hleba i igara“. U današnjim uslovima to, naravno, znači neku vrstu doživotne minimalne naknade za nezaposlene i neprekidno emitovanje jeftine zabave, dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji.
Zatim bi sledila brojna radnička klasa zaposlena u uslužnom sektoru, u delatnostima koje (bar za sada) ne mogu biti zamenjene veštačkom inteligencijom. Njeni pripadnici živeli bi od niskih do umerenih zarada i bili bi trajno izloženi pretnji da će ih veštačka inteligencija zameniti, što bi ih gurnulo u redove lumpenproletarijata.
Treću klasu činili bi ljudi koji bi, kao i danas, istovremeno ostvarivali visoke prihode od kapitala i visoke prihode od rada. To je ono što sam nazvao homoplutskom klasom, koja danas čini oko 3 odsto stanovništva Sjedinjenih Država: ljudi koji istovremeno spadaju u 10 odsto najbogatijih po prihodima od kapitala i u 10 odsto najbogatijih po prihodima od rada.
Ta grupa bi mogla da se poveća. Čak i ako trenutno ne poseduju akcije novoosnovanih kompanija, njihovi visoki prihodi od rada i visoki prihodi od kapitala omogućavaju im da povećavaju svoje vlasničke udele u najprofitabilnijim sektorima. Tako ne samo da bi zadržali svoj povlašćeni položaj, već bi ga dodatno učvrstili i proširili krug ljudi koji pripadaju homoplutskoj klasi.
Na samom vrhu piramide dohotka nalazili bi se izuzetno bogati ljudi, kakve već danas možemo da vidimo. To ne bi moralo da bude samo pet, šest ili deset ekstremno bogatih plutokrata; moglo bi ih biti i na hiljade – ljudi koji raspolažu izuzetnim bogatstvom.
Takva društvena piramida, i po naglom rastu prihoda kako se približavamo njenom vrhu i po ujednačeno niskim prihodima velikog broja ljudi pri dnu, ličila bi na piramide predindustrijskih društava koja nisu uspela da stvore dovoljno brojnu srednju klasu.
Skica se, naravno, odnosi samo na najrazvijenija i najbogatija društva. Druga društva – koja nisu toliko odmakla u primeni veštačke inteligencije – mogla bi da zadrže poznatu društvenu i klasnu strukturu.
Zanimljivo je to što bi upravo razvijenija i bogatija društva mogla ostati bez srednje klase i postati politički nestabilnija od manje razvijenih društava. Jedna od dogmi dvadesetog veka bila je da ekonomski razvoj (odnosno veći ukupni dohodak) i obrazovanje stvaraju snažnu srednju klasu, koja je zatim garant političke stabilnosti.
Ali možda je ta dogma važila samo za jedan određeni tip industrijskih, fordističkih društava, a ne i za sva društva sa visokim nivoom dohotka.
Ono što bi se u društvima sa široko rasprostranjenom veštačkom inteligencijom uslovno moglo nazvati srednjom klasom činili bi radnici u uslužnom sektoru, koje veštačka inteligencija još nije potisnula. Ipak, oni se ne mogu u potpunosti smatrati srednjom klasom, jer su njihovi prihodi relativno niski u poređenju sa prihodima pripadnika dve najviše klase – homoplutske elite i tehnolordova. Pored toga, njihov položaj je nesiguran, pošto su stalno izloženi opasnosti da izgube posao i padnu u redove lumpenproletarijata.
Nema sumnje da bi tako društvo, kakvo smo ovde skicirali, imalo izrazito distopijska obeležja. Utopijsko obećanje da će mašine preuzeti veliki deo poslova koje danas obavljaju ljudi i tako nam omogućiti više slobodnog vremena i dokolice, u stvarnosti bi se moglo pretvoriti u društvo sa mnogo većim socijalnim nejednakostima i znatno većom političkom nestabilnošću nego što nas na to navode današnji zagovornici doba izobilja koje bi, navodno, trebalo da donese veštačka inteligencija.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
