Пише: Томислав Сухецки
Познати песник поседовао је богату колекцију књига о алхемији.
Песма је форма састављена од речи, слогова, реченица и пауза међу њима. Свака реч и сваки глас имају своје значење као симболи. Међутим, поред симболичког значења, они поседују и неку скривену енергију – не само звука као музичке логике, већ и нечега што бисмо могли назвати „песмом у песми”, скривеним кодом који делује утолико снажније уколико је песма испуњена уметничким набојем и потенцијалом.
Структура поетског бића, садржана у структури речи као основне грађе, може покренути ум читаоца не само ка доживљају, већ и ка много дубљем промишљању. Таква искуства толико су драгоцена да се понекад износи претпоставка како би, према појединим теоријама епигенетике, могла бити симболично схваћена као дар који се преноси будућим генерацијама. У том смислу уметност постаје механизам давања, оплемењивања и непрекидног усавршавања човека.
Пре педесет година цртао сам портрете за едицију „КОВА – Црвено сазвежђе”. Васко Попа инсистирао је на што слободнијем, експресивнијем цртежу, налик калиграфији. Тада сам сазнао да поседује богату колекцију књига о алхемији. То ме је навело да размишљам о вези између алхемичара и песника.
Даровити алхемичар не ослања се само на спољашња својства супстанци – њихов укус, мирис, боју или тежину – већ настоји да спозна њихову унутрашњу структуру и тако успешније изводи хемијске реакције. Слично томе, песник у сопственом духу, као у својеврсној реторти, меша и испитује гласове, слогове, речи, реченице и паузе. Једини инструменти којима располаже јесу његова интуиција, самоперцепција и осећај за логику и динамику поетике, као и способност да препозна реакције које песма изазива у њему и у читаоцу.
Васко Попа је као песник постигао готово све што се могло постићи – био је цењен и хваљен, али није желео да купује признања одричући се својих уверења. Када уметник достигне врхунац, природно почиње да се пита: колико је он служио поезији, а колико је поезија користила њега као своје средство.
Уметник поседује изузетну способност да барата речима, тоновима, бојама и другим средствима израза, иако не зна у потпуности какве процесе они покрећу у људском уму. Тај механизам и даље остаје делимично недоступан научном објашњењу, али је његово дејство очигледно – песници стварају, људи читају и мењају се.
У једном тренутку даровити уметник може да осети да је постао средство неке више мисије или воље. Зато песник настоји да објективно сагледа механизме поетског стварања којима је посветио живот. Васко Попа све више скраћује песме и стихове, редукује песничку грађу и тежи сажетости, покушавајући да достигне оно духовно стање налик молитви – крајњу понизност, скрушеност и ишчекивање милости која се ретко указује, али понекад у песму унесе зрно милости и истинске уметности.
Извор: Политика Онлајн
