Piše: Milutin Stančić
Mi, generacija koja je upropastila toliko toga, i koja potomcima ostavlja neuporedivo manje no što je od predaka primila, tek sada razgrćemo travuljinu i korov i popisujemo groblja heroja na čijim podvizima počivamo.
A tamo, na 2.521 metar iznad mora i sveta, stegne se nešto u čoveku. Odnekud grme reči: „Svim komandantima, komandirima i vojnicima: od brzine vašeg prodiranja zavisi sudbina Otadžbine! Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u Otadžbinu!“
Krećemo se i upinjemo. Na orlovskim visinama. Iz Poreča ka Prilepu, preko uzvišenja, pa silazak u ravnicu Pelagonije. Kao udaranje tuđinskih žigova, kao prećutano simboličko nasilje, u zapuštenim selima centralnog dela današnje Makedonije na sve strane tragovi orijentalnog belega, osvojenih, omeđenih prostora, i s druge strane sablasna, tužna sela hrišćanskog življa. Nove betonske ograde, niču nove džamije. Stari spomenik iz NOB-a sa leve strane: Spomenik palim borcima, iz daljine, obezglavljen, glava spuštena. Kao neka ponovljena slika podneblja, epizoda.
Putujemo sa grupom stručnjaka angažovanih da u ovim krajevima naprave uvid u realno stanje srpskih vojnih memorijala i grobalja iz Prvog svetskog rata – iz vremena kada je ovde, u tadašnjoj Južnoj Srbiji, pre tačno sto godina, probijan Solunski front i rešavan ishod dotad najvećeg ratnog sukoba u istoriji sveta. Taj mali tim predvode arhitekta Aleksa Ciganović i istoričar Nenad Lajbenšpreger, iz beogradskog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zaobilazeći Prilep, stižemo do Bitolja. Tužno i potpuno zapušteno deluje stara kuća nekadašnjeg srpskog konzulata. Ali je prava slika stanja. Otrežnjuje. Budi dodatno.
Noćimo, pa u cik zore krećemo ka planini Nidže, da posetimo srpsku spomen-kapelu i kosturnicu na Kajmakčalanu, najvišem vrhu, ali i ostala obeležja, u podnožju masiva, duž Mariova, uz Crnu Reku, duž najkrvavije linije nekadašnjeg Solunskog fronta.
Svojim džipom vozi nas Tome Apostolski. Iskusan lovac i mudri seljak, odličan poznavalac staza i bogaza na vrletnoj planini. Sa nama je i Rade Knežević iz Planinarskog društva „Kopaonik” iz Leposavića, česti posetilac i zaljubljenik u Kajmakčalan. Zemljani put izrovan i oštećen, skoro da ga nema. Svake godine sve je teže i opasnije ići ovuda. Teren povremeno gotovo neprohodan. Ipak napredujemo ka odredištu Malo Nidže, duboko u planini. Prolazimo pored memorijala u Baču. Nailaze: Skočivir, Gorničevo, Živojno… Odjekuju u nama ta imena, znana sa časova istorije i iz ratnih izveštaja. Ovde je vojvoda Vuk iskočio iz rova i naredio… E, tamo, vidiš onaj oštri usek, tamo je Milunka Savić uspela da… Malo dalje: na onom pristranku, ležeći na leđima priljubljen uz stenu, Stanislav Krakov je… Do poslednjih zaselaka dopratili su nas slivovi dve reke. Još je leto, miriše bilje u svetlom jutru, pod čistim suncem. Obeležje, skoro na samom putu: „Redov drugog Drinskog zavojišta Milisav M. Vasiljević iz sela Bajevca, Tamnav valjevski, postrada u 29. godini, ostavi brata i majku.“
„Obišo sam naša ratnička groblja na terenu sreza namesništva Morihovskog, o čemu mi je čast podneti izveštaj”, piše 1929. sveštenik Milan Panić. Stid nas je da priznamo: to je poslednji precizan službeni zapis sa ovih terena.
Nastavljamo. Sledeće odredište je Vlaška koliba. Tu je nekada bila letnja karaula Jugoslovenske armije u graničnom pojasu sa Grčkom. Odatle se lepo vidi Malo Nidže i linija koja je pre tačno sto godina bila front, najkrvavije poprište. Izgleda blizu, ali prilazimo mu dugo, sporo, zaobilazno. Bože, kako li je tek bilo izbiti tamo pod borbom? Bližimo se mestu gde je noga srpskih ratnika, posle golgote kroz Albaniju, posle Krfa i Soluna, prvi put kročila natrag u Otadžbinu. Dodirnula sveto tlo. Bližimo se Kapiji slobode. – Evo, ovo je to mesto – kaže istoričar Nenad Lajbenšpreger. – Tu istorija udara svom svojom snagom. – Jedno od najslavnijih mesta srpske istorije, znane i neznane. Kota sa Kosturnicom palih srpskih ratnika, onih koji su ovde ostavili sve što su mogli, sve što su još imali, da prag otadžbine bude pređen. Steglo se nešto u čoveku. Najradije bi polegao po ovoj zemlji, po ovom kamenu, i isplakao se. Mi, nedostojni potomci. Predstavnici generacije koja je uspela da upropasti toliko toga.
Ali nekako nalazimo snage da ostanemo pribrani, ćutimo. Odnekud struji vetar, letnji, gorski. Čuju se one reči koje prevazilaze realnost i život, odjekuju stihovi suštine. U prostoru visina, u skutima orlovskih gnezda, pišem najpre spoznajom duše. A, zapravo ‒ nemoćno ćutim. Ne jurim za senzacijom današnjice. Da me ne vitla talas virtuelnih, socijalnih mreža, gde caruje taština. Na toj visokoj koti, na tim linijama nadmorske visine, osećam neki plavi plašt, dodir na licu, na duši. Ne postoji okvir za vreme i prostor. Lebdeći između neba i zemlje, dodirujemo vrhove nebeskog, onostranog prostora, hvatamo talas(e) „nebeske“ prestonice. Bog je postao čovek, ali su ovi div-junaci, srpski seljaci podvigom prošli golgotu i upodobili se Bogu, postali mu satrudnici. Čujemo i ogledamo let ptica. Nadohvat su nam ruku. Tutnje oblaci. I divlji konji. Poput ritma koraka vojske koja je jurišala ‒ samo napred, za nazad se nije znalo. Oni nisu pitali, zašto baš mi?
Bugarska vojska nije ni slutila niti verovala da neko može da se upinje na te visine i vrhove i da juriša na mitraljeze, pod punom ratnom spremom, zato nisu imali rezervnih položaja, i zato je bežanija bila nesnosna… Vetar je blaži, ali duva. Kao da nam mrtvi šalju znakove da znaju da smo tu. Pesme iščitavam, ispisane grudima, od nepismenih i učenih srpskih seljaka. Gedže koji su „nacrtali“ epopeju večnosti. Ostavili nama nedostojnim potomcima biblijske dimenzije poduhvata koji se ne da shvatiti i razumom uobličiti. Ovde, na ovome mestu, gde koleničimo, vodile su se najveće bitke Prvog svetskog rata. Ubiramo cvet „Natalijinu ramondu“ sa staza gde se razornim udarima menjala prirodna slika okoline, a još više, postajemo svesni svog nedostojnog koraka u odavanju počasti precima ovenčanim slavom koji su živote dali na kapiji slobode, krvlju utabali stazu sunca koje se kroz oblake uzdiže na visinama nebeskim. U susretu sa večnošću, apostolima jada prinosom tamjana pojemo zaupokojen tropar, klanjajući se njihovim senima, grešnih usana zborimo. Mucavih duša. Ni pametni nismo, kako su to breme nosili, kako li se tako hrabro borili, kakva su im jutra i noći bile pre 100 godina, kakav su život živeli, pa su snagu imali za tu herojsku epopeju.
Šantić Aleksa je ćutnju tu kroz stihove opisao i dočarao:
Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve
— Srbine, stani! Ovde leže oni!
Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!
Tu, na Kajmakčalanu, naklon herojima i mučenicima, prozbe i sećanja na žrtveniku slobode. Za besmrtne pretke, koji nisu pitali: „Zašto baš mi?“ I nisu virili kroz tarabu da vide šta radi fukara, kako bi našli izgovor da ne ponesu svoje breme. I nisu imali rezervnu veru, rezervnu otadžbinu, rezervnu naciju, rezervnu sudbinu. Nisu pominjali biznis zbog kojeg bi bili „opravdano odsutni“. Prinosimo tamjan sa Svete gore, palimo sveće. Ispred: kap šljivovice na mrki kamen. Mir duši najbolje od svih Srbija u novom veku.
Izvor: Knjige Milutina Stančića: ZAPISI IZ MAKEDONIJE . zbirka tekstova i reportaža, Službeni glasnik, Beograd, 2023, str. 52-55.
