Piše: Žikica Simić
Prijateljstvo između Velje i mene ličilo je na ono između Bena Gazare i Denholma Eliota u filmu Pitera Bogdanoviča „Saint Jack“. Nismo se često viđali. Nismo pripadali istom serklu. Ali kad god bi se sreli bili smo prijateljski raspoloženi, željni druženja i razgovora.
Velja je bio javna ličnost, poznati novinar, šarmantan i komunikativan lik sa aurom svetskog čoveka. Ja sam sa svoje strane bio mrzovoljni, svakodnevni čovek, uz to introvertan, anksiozno i mizantropski nastrojen.
Mizantropiju sam pokupio usput. Bavio sam se kliničkom psihologijom. Imao sam tešku klijentelu. Shvatio sam da izjava jedne moje drugarice – „Ljudi su najveće džukele“ – ima uporište u psihološkom materijalu koji mi je tokom višedecenijske prakse bio dostupan.
Iza pojavne različitosti Veljine i moje ličnosti krila se jedna zajednička osobina koje nas je povezala. I Velja i ja smo, tako mi se čini, krstarili ulicama ovog grada tragajući za sopstvenim identitetom. Orijentiri su nam bili lažni, busole pogrešno baždarene, ali želja je bila plemenita i iskrena. Tražili smo sebe u koncertnim dvoranama, na pozorišnim predstavama, bioskopskim projekcijama, među knjigama i rok pesmama, u galerijama i izložbenim salonima, pred mikrofonima nezavisnih radijskih kuća.
U efemerijama popularne kulture otkrivali smo zrnca razuma i istine. Taj materijal smo ugrađivali u sopstveni personalni identitet. Naše dečačke duše bile su otvorene za nove utiske, nova znanja. U svetu brkatih, namrštenih i sveznajućih bili smo stranci. Takav sled stvari je činio da naša povremena i kratka druženja budu intenzivna i nezaboravna.
Ovde bi dobro došao Bob Dilan. Njegova „živa“ verzija pesme „He was friend of mine“ kazuje više od hiljadu reči:
„He was a friend of mine
Everytime I think of him now
Lord, I just can’t keep from cryin’
Cause he was a friend of mine“
***
Velja i ja smo sreli u Studiju B. Sećam se kao da je juče bilo. Došao sam na svoju redovnu šihtu muzičkog saradnika. Prolazio sam pored stola dežurnog novinara. Tu je stajao neki lik. Izgledao je kao Brajan Džons. Moderno obučen, kao da se teleportovao iz londonskog Karnabi strita. Kad me je video, osmehnuo se, pružio ruku i rekao: „Ja sam Velja Pavlović“.
To je bio naš prvi susret. Tako se sećam. Možda konfabuliram. Često mi se to dešava u poslednje vreme. Uostalom, to nije ni važno. Ionako je prošlo pole veka otada.
Bio je to Studio B Duška Radovića, Ljerke Draženović, Đoka Vještice, Slobe Konjovića, Dragana Jelića, Marka Jankovića. Velja je subotom od 5 do 6 imao emisiju iz kulture. Ja sam tu radio kao muzički saradnik. Birao sam dobru muziku koja je bila u skladu sa sadržajima koji su se tretirali.
Ako me sećanje ne vara, pisao sam i najave za prvu pesmu. Velja bi to pročitao na početku emisije. U jednom tekstu sam upotrebio reč „vehementan“. Teška i retka reč, nema šta. Velji se to dopalo. Često me je kasnije oslovljavao sa „Vehementni“.
Posle emisije bi Velja i ja bi odlazili u „Polet“ ili „Arilje“. Bile su to sjajne sedeljke. U „Poletu“ uz škarpine i plavac, u „Arilju“ uz hladno pivo. Tu bi raspredali beskrajne priče o rok muzici, umetnosti, filmu, ljudima, gradskim zbivanjima. Za susednim stolovima u „Poletu“ su bili glumci i reditelji iz JDP-a. Tu su našli utočište posle napornih proba. U „Arilju“ za susednim stolom bi sedeo legendarni Miško Brada. Mrzovoljan i namršten mislio je svoje misli. Ponekad bi nas pogledao i prekorno vrteo glavom.
Za to vreme smo Velja i ja pričali, upadali jedan drugom u reč, smejali se ili zaverenički šaputali. Znali smo sve šta se dešava u gradu, u kulturi i umetnosti. Razmenjivali smo informacije, tumačili ih, tražili skrivene konotacije, vrednovali i sistematizovali.
I tračali smo. Što jeste – jeste. Ali ne da bi nekom naškodili, već da bi crno-beli i dosadan svet oko nas učinili živopisnijim i zanimljivijim.
***
Jedna televizijska scena predstavlja vrhunac Veljinog i mog druženja. Velja je jednom snimio reportažu o meni. Nije to bila emisija „Nivo 23“ već nešto drugo. Uzgred budi rečno bio sam gost u „Nivou 23“ tri-četiri puta. Veljin lagani, nonšalantni voditeljski stil mi je odgovarao. Bilo mi je lako da se izrazim i kažem ono što sam hteo. Velja je uvek bio dobro pripremljen, ali diskretan i nenapadan.
Elem, da se vratim na onu reportažu. Snimali smo je na više lokacija po gradu. Poslednju scenu smo snimali u podzemnom prolazu, gde Južni bulevar udara na Autokomandu.
Prolaz je u to vreme bio ukrašen muralima i grafitima. Izgledao je ultra urbano. Kao iz filma Voltera Hila „Ratnici podzemlja“.
Trebalo je da prođem kroz njega i da preko stepenica izađem na Južni bulevar… I tu se desila filmska magija.
Bilo je veče, na ogradi stepenica je sedela jedna devojčica, desetak godina. Jedna od onih što peru šoferšajbne na semaforu.
Ja sam se peo uz stepenice, Velja je režirao, snimatelj je snimao, Hau Gelb je pevao „Torque (Tango De La Tongue)“. Odjednom, kad sam se približio vrhu stepenica i izlasku iz tunela, ona devojčica skoči sa ograde, prođe ispred mene i kamere i ode u noć.
To je na ekranu izgledalo savršeno. Kao scena iz nekog francuskog, novotalasnog filma. „Do poslednjeg daha“ i „400 udaraca“ u jednoj sceni.
Ta sekvenca sublimira Veljin i moj odnos. Ništa stvarno ni opipljivo. Samo neki fluid, magija, varka, var… I odlazak u noć.
***
Velja i ja smo se poslednji put videli 22. maja 2021. godine u kafeu „Harizma“ na Cvetnom trgu. Bio je to još jedan uobičajen susret. Napravili smo i fotografiju. Okačio sam je na Fajsbuk. Napisao sam „Tajanstveni voz i Nivo 23“. Nekoliko dana kasnije javio mi se Velja iz bolnice. Vodili smo težak i nervozan razgovor. Posle toga smo se još nekoliko puta čuli telefonom. Ne mogu o tome. Zapravo neću o tome.
Bolje od bilo koga ovaj tekst će završti Bard sa Ejvona, koga u jednoj priči Entonija Bardžisa Servantes zove Ćekspir:
„Veseo budi. Naša zabava
Svršena je sada. Naši su igrači,
Kao što sam ti već i rekao,
Duhovi bili, i iščezli su sad
U nevidljivi vazduh.“
Izvor: RTS OKO
