Razgovarao i preveo: Bojan Savić Ostojić
Početkom godine izdavačka kuća “Zepter Bookworld” objavila je knjigu Žena na telefonu francuske autorke Karol Fiv, u prevodu Bojana Savića Ostojića. Karol Fiv (1971) objavila je, između ostalog, i sledeće romane: Que nos vies aient l’air d’un film parfait (Nek naši životi liče na savršen film, 2012), C’est dimanche et je n’y suis pour rien (Nedelja je i šta ja tu mogu, 2015), Une femme au téléphone (Žena na telefonu, 2017), Tenir jusqu’à l’aube (Izdržati do zore, 2018), Térébenthine (Terebentin, 2020), zatim Quelque chose à te dire (Imam nešto da ti kažem, 2022) i Le jour et l’heure (Dan i sat, 2023), većinom u izdanju Galimara. Nedavno je objavljen i nastavak romana Žena na telefonu, pod nazivom Appel manqué (Propušten poziv, 2026). Prilikom njenog gostovanja na festivalu “Molijerovi dani”, koji je u maju organizovao Francuski institut u Beogradu, za “Vreme” je napravljen razgovor o Ženi na telefonu.
“VREME”: Snaga vašeg romana počiva na jedinstvenom glasu glavnog lika, šezdesettrogodišnje Šarlen. Taj glas se nameće bez posrednika i nekako, između redova, uspeva da ispripoveda priču. Kako ste došli do forme u kojoj sve stoji na intonaciji tog glasa?
KAROL FIV: I pre te knjige pisala sam romane. Ali kad sam počela da pišem Ženu na telefonu, mojoj majci je konstatovan rak. Poželela sam da zabeležim njene telefonske poruke, čisto da ostane trag. To su stvarno izgovorene rečenice koje sam čula pa zapisala, otprilike kao redimejd.
Pošto sam se, sticajem okolnosti, time bavila nekoliko godina, sama od sebe mi se ukazala dramaturgija. Htela sam da prikažem kako se odnos između majke i ćerke razvija s vremenom, kako majke stare, ali i ćerke s njima. U knjizi se čuje samo Šarlenin glas i može se naslutiti šta joj ćerka odgovara. Ja tu formu ne bih nazvala monologom već jednosmernim dijalogom.
Šarlen je original. Ona se nameće od svoje prve reči i odmah postaje prepoznatljiva, bliska. Vaš je prevodilac imao utisak da u njenom glasu čuje glas svoje majke ili babe. “Kada dolaziš? Kad je to uskoro?”
Mnogo sam se smejala pišući. Činjenica da je tekst zasnovan direktno na porukama na telefonskoj sekretarici, bez didaskalija, omogućava čitaocu da se projektuje i da postigne osećaj snažne bliskosti. Mnogi čitaoci i čitateljke prepoznaju u Šarlen svoju majku, oca ili nekoga iz porodice. A ja sam u tome svemu pre svega htela da prikažem ambivalentnost odnosa između roditelja i dece. Čak i kad su nepodnošljivi, simpatični su nam. Šarlen manipuliše, ume da bude naporna, često vam dođe da joj zalupite slušalicu u pola reči. Ali ona je istovremeno veoma zabavna, dirljiva. Ima jezičinu. U njoj se otelotvoruje generacija koju u Francuskoj nazivaju bumerima. Međutim, ona je bumerka, a bumerke su često finansijski nestabilnije od muškaraca. Zato govore slobodnije, bez filtera, nemaju mnogo toga da izgube i bez zazora glasno iznose ono što mnogi drže za zubima.
Otvorena trodnevna manifestacija „Strip i dokumentarni film“
Šarlen izneverava uloge rezervisane za starije žene: ona je srećno razvedena, puši, psuje, neumorno traži ljubavnika. To nije žena koja ćuti ili koja se nečega stidi.
Šarlen zaista traži ljubavnika na sajtovima za upoznavanje. Čita te oglase ćerki koja, što brzo uviđamo, ne želi da ima ništa s tim. Zatim, svađa se sa drugaricama i ne želi nikako da se bavi unučićima. Ona ne pristaje na ustaljene uske okvire koji su rezervisani za žene. Šarlen je u stvari žena koja se rano udala i koja neprekidno proživljava svoje propuštene tinejdžerske godine. Ima, osim toga, mnogo žena koje se više osećaju kao žene nego kao majke – Šarlen je jedna od njih. Njena starost (ona ima 63 godine) takođe je svojevrsno oslobođenje: ona nije zatrpana kućnim obavezama. Imaće epizodu sa obolevanjem od raka. Ali i ta epizoda će nakratko naglasiti intenzitet njenog života, kao da ju je, maltene, snašla neka pustolovina.
Uloga žene koja se seksualno ostvaruje u najboljim godinama podseća na Ani Erno, naravno, na Jednostavnu strast. U pitanju je status žene koja se “odužila društvu”. U Ženi na telefonu pokazuje se i to da Šarlen nije majka za primer. Na jednom mestu ona izgovara: “Glupo je što si mi ćerka, više bih volela da si mi majka. Život nije fer.”
Šarlen se nije ostvarila kao majka. Ali u to vreme ženama nije padalo na pamet da bi mogle da zaobiđu materinstvo. To je tabu tog doba. Postoji, takođe, njena težnja da se, što usled starosti, što usled bolesti, prepusti deci, upravo kao da su joj roditelji. Ali Šarlen uvek varira između autoritarnih ispada i detinjastog tona. U pitanju je generacija žena koja nije uvek uspevala da se oslobodi, iako je ostavila nekoliko feminističkih pobeda. Činjenica da sam pisala o bumerkama navela me je da im pristupim s više ljubavi.
Dok se ispoveda, Šarlen nam nudi i portret svoje ćerke. Sukob između dve generacije pun je neželjene komike. Šarlen kritikuje mlađu generaciju žena zaglupljenih poslom, koje bi radije otišle kod psihijatra nego što bi izašle na ulicu da se bore za svoja prava. Da li je uopšte moguć razgovor između ta dva različita koda?
Tako je. Šarlenina ćerka mnogo liči na mene, sama podiže svog sina i jasno je da joj Šarlenini telefonski saveti nisu mnogo od koristi. Šarlen joj sugeriše da bude autoritarnija, kaže joj da blagonaklono vaspitanje ne funkcioniše, da joj je sin nevaspitan… Istovremeno, osećamo da Šarlenine reči postepeno oslobađaju ćerku. Moja generacija nosi pretežak roditeljski teret. Svi hoćemo da se prema deci ponesemo najbolje, često preterujemo, iscrpljujemo se… Šarlenini saveti – koji se otprilike svode na ovo: pusti ga da sam radi domaće zadatke, pusti ga nakratko da gleda seriju – uspevaju da olabave atmosferu upravo time što su neumesni. A Šarlen uopšte ne greši kada kaže da se revolucija ne diže u ćaskanju sa psihijatrima.
Slikar svjetlosti, Dado Đurić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem
Osim Ani Erno, u Ženi na telefonu nailazimo i na druge autorke, pre svega Natali Sarot i Valeri Mrežen, čiji su odlomci navedeni kao moto knjige. “Zepter Bookworld” je objavio i Sve je dobro prošlo Emanuele Bernem, autorke i scenaristkinje koja je takođe veoma važna za vas.
Najpre, veoma mi je drago što ste vi preveli Ženu na telefonu, budući da ste već prevodili Valeri Mrežen, Brižit Žiro i Emanuelu Bernem, autorke koje su mi veoma bitne. Sarot je takođe bila izuzetno važna: njeni tekstovi “Za jedno da ili jedno ne” ili “Ti sebe ne voliš” za mene su bili polazište. Snaga Natali Sarot jeste u njenoj radikalnosti, u radu na jeziku: ona pomoću “tropizama” obnavlja unutrašnji monolog. Što se tiče Valeri Mrežen, i ona je završila Akademiju lepih umetnosti i ima veoma originalan pristup književnosti. Rekla bih da ona na svoj način ponovo osmišljava ulipoovski eksperiment. Beleženje onoga što ljudi govore omogućava nam da književnost pojmimo i kao rezonanantnu kutiju stvarnosti, što je slučaj u Agrumu. Valeri je takođe prikazivala neobične likove, ali moje je mišljenje da, ako obratimo pažnju na pravi način, svako u sebi nosi roman. Dovoljno je da ga pustimo da govori, da poslušamo šta ima da nam kaže. A kad su u pitanju Emanuela Bernem i Brižit Žiro, volim njihove kratke, koncizne i intenzivne romane.
Porodična istorija i danas je važna tematika u francuskom književnom pejzažu. Ali za razliku od Karera ili Movinjijea, koji se koriste epskim sredstvima i koji su opširni, vi se radije suočavate s tom tematikom na lapidaran način.
Studirala sam filozofiju, zatim likovne umetnosti, i godinama sam se, pre nego što ću početi da pišem, bavila slikarstvom. Ali već sam kao čitateljka volela kratke, radikalne romane. Nisam luda za romanima-rekama. Ako se nešto može reći na stotinu strana, zašto onda trošiti petsto? Što se tiče sklonosti ka porodičnim romanima, iako nas savremeno doba uverava u individualnu slobodu, važno je iskoristiti porodični milje za rekontekstualizaciju, kako trauma, tako i sociološko-istorijskih determinizama… S druge strane, mi kao žene previše smo čitale romane koje su pisali muškarci. Za čitateljke je važno da mogu da se promišljaju čitajući upravo dela autorki. Porodični romani su ujedno i politički.
Saga se ipak nastavlja. Nedavno ste objavili nastavak, Propušten poziv, u kojem se Šarlen pokazuje kao još nepredvidljivija i svojeglavija.
Šarlenin život je u suštini “saga” koja se na svakih deset godina rezimira na sto stranica, rekla bih rekla da je to ipak sažeto. Ali u budućnosti bih volela da ovu seriju romana organizujem kao triptih: prvi tom je prikazuje u šezdesetim, drugi u sedamdesetim, a treći, ako budem imala sreće da je dotle ispratim, u osamdesetim godinama… Žene u tim godinama nisu dovoljno zastupljene u fikciji, a one su veoma uzbudljive, ponekad toliko da plačete od smeha. Mene upravo one zanimaju.
Izvor: Vreme
