Piše: Žikica Simić
Sutradan, posle koncerta benda Morcheeba u Luci Beograd, preturao sam po policama. Tražio sam knjigu „Žene Korta Maltezea“ (Bookglobe, 2013) koju su priredili Hugo Prat i Mišel Pjer. Hteo sam da vidim na koji ženski lik iz stripa o „zgodnom mornaru“ rođenom na Malti 10. jula 1887. godine me je podsetila pevačica Skaj Edvards. Ona je glasom, stasom i plesom učinila da jedan rutinski rok nastup postane zanimljiva vrteška na kojoj su se vrtele emocije, slike, uspomene, maštarije i lica „koja izgubismo jedno veče“.
Iz gomile nesređenih i nabacanih knjiga u jednom trenutku ispadoša dva papira formata A4. Na njima se nalazio tekst kucan pisaćom mašinom. Slova su već izbledela. Jedva sam pročitao šta piše ispod naslova „Tekst o knjizi“. Na kraju teksta je bio datum 2.4.1998. godine i potpis „S poštovanjem, Žikica Simić“. Pokušavao sam da se setim kome sam to pisao i zašto nisam poslao tu epistolu. Nisam uspeo ni jedno ni drugo.
Jedina knjiga čiji sam ja autor zove se „Električna zastava“ i izašla je 2007. godine. Izašla je zahvaljujući angažmanu i entuzijazmu ljudi uz knjižare „Omen“ koja se nalazila na Obilićevom vencu.
Ostaje tajna kome sam deset godina ranije pisao o svojim spisateljskim namerama. Ne mogu da se setim. Nekako mi se čini da je najbliže istini da sam pisao samom sebi. Verovatno sam bio zbunjen uspehom koje su moje dve radijske emisije – „Tajanstveni Voz“ na Studiju B i „Dole na uglu“ na B92 – imale. U to vreme još više me zbunjivala dobra recepcija mojih tekstova o rok muzici. Te tekstove sam počeo da pišem na nagovor Roberta Nemečeka i Dragana Ambrozića. Oni su verovali da imam šta da kažem i mimo radio talasa.
Kada sam, uz pomoć lupe i pozajmljenih očiju mojih sinova, uspeo da pročitam pronađeni, izbledeli tekst, učinilo mi se da nije loš. To su poštena, iskrena razmišljanja čoveka koji je samog sebe pronašao u rilnama gramofonskih ploča i mraku bioskopske dvorane. Ne samo da je sebe pronašao, nego se tu i utvrdio. Sagradio tvrđavu iz koje posmatra svet oko sebe. Učinilo mi se da, u ovom vremenu, kad se sve menja, raspada i ponovo sastavlja na nov i neočekivan način, nekom može da bude zanimljivo kako se na kraju prošlog milenijuma razmišljalo o rok muzici, filmu i popularnoj kulturi.
Gubitnički sentiment koji provejava kroz pronađeni tekst u dubokom je neskladu sa trenutnim shvatanjem da je uspeh vrhunska vrednost. Ali je u skladu s mojim poimanjem stvari. Umberto Eko, filozof i pisac iz prošlih vremena, je rekao: „Dostojevski je pisao o gubitnicima. Hektor, glavni lik iz Ilijade, je gubitnik. Veoma je dosadno pisati o pobednicima. Prava literatura uvek govori o gubitnicima. Madam Bovari je gubitnik. Žilijen Sorel je gubitnik… Gubitnici su zanimljiviji od pobednika.“
Pre nego što priložim pronađeni tekst, da kažem da sam našao knjigu o Kortovim ženama. Meni se čini da je pevačica benda Morcheeba na beogradskom koncertu podsećala na Morganu Dias Do Santos Bantam i Zlatoustu. U haljini boje zlata sa providnim peševima, kojima je vešto manipulisala, i sa slamnatim šeširom na glavi, ona je u urbani, noar, trip-hop bluz svog benda donela mistiku i mirise Kariba kao poslednjeg mesta gde je avantura još uvek moguća.
A sad, evo teksta koji sam pronašao. Pisan je pre tridesetak godina. Svojom nepovezanošću sa sadašnjim vremenom i vladajućim uzusima izgleda kao drevni pergament pronađen u ruševinama aleksandrijske biblioteke.
Tekst o knjizi
Pripadam generaciji čije su najveće fascinacije bile film i rokenrol. Ta dva fenomena ili medija omogućavali su mi da prevaziđem dosuđenu realnost i zadati život. Sticajem okolnosti, ili spletom meni neshvatljivih uzroka iz domena nesvesne motivacije, počeo sam da pišem o rokenrolu i da vodim radio emisije te tematike. Kao višedecenijski posvećenik sakupio sam priličnu količinu informacija. Suočen sa obiljem činjenica, zatrpan muzikom i slikama – inače nesklon dubokim intelektualnim poniranjima u suštinu stvari – nazreo sam u omamljujućoj auri koja okružuje rokenrol i svaku pojedinačnu pesmu jedan nestvaran, možda mitski svet.
To otkriće učinilo je da moj entuzijazam vis-à-vis roka postane još veći. Shvatio sam naime da su velike rok pesme delovi novog mita kojim se pokušava da uspostavi veza sa onostranim aspektima svakodnevnog života. Veliki rok autori – u mom slučaju Bob Dilan, Nil Jang, Džin Klark, Grem Parsons, Tauns van Zant i drugi – uspevaju da, snagom talenta i veličinom umetničke vizije, od jednostavnih životnih činjenica naprave put ka mitskom i onostranom, odnosno arhetipskom i univerzalnom. Poetizovanje banalne svakodnevice, iznalaženje uzvišenih istina u efemernim događajima i naročito lakoća i nepretencioznost s kojom se to radi u kombinaciji sa neverovatnom komunikativnošću takvih poduhvata – suština je fatalne privlačnosti rokenrola za mene.
Rok junak koji leči slomljeno srce, juriša na vetrenjače, bori se s nostalgijom, prebira po uspomenama, traži sebe-u-svetu i svet-u-sebi, jezdi autoputevima i glavinja prašnjavim drumovima – maneken je posebnog svetonazora i demonstrator potpuno novog senzibiliteta. Etički postulati kojima se povinuje kristališu se iz zbrke njegovog života, iz egzistencijalnog haosa u koji hrabro i nepromišljeno ulazi gonjen unutrašnjim neskladom i potrebom da koordinate svog bivstvovanja odredi sâm. Njegov prometejski šarm uvećan je gamenskom lakoćom i elegancijom kojom provodi svoju avanturu na dalekim granicama egzistencije kao i implicitnim saznanjem da to ne radi samo zbog sebe. Rok junak bije i naše izgubljene bitke. Svakodnevni porazi i lomovi, čarolijom rokenrola, gube svoja luzerska svojstva i postaju elementi velike sage o opstajanju, preživljavanju, hrabrosti i življenju.
Teskoba prožima rok junaka. Pošto ne pristaje na sebe i svet oko sebe on tavori svoje dane u trusnom egzistencijalnom području bez jasnih moralnih i vrednosnih orijentira. Suočen sa okolnošću da u svakoj situaciji mora iznova da formira moralni i vrednosni stav, razvio je seizmografski precizan osećaj za dramu ljudskog življenja i preživljavanja. Rokenrol junak, kao što u jednoj pesmi kaže Ti Boun Barnet, ne voli da pobeđuje, mrzi da gubi, a između mu je nepodnošljivo (pesma „Shut It Tight“ sa albuma „Proof Through The Night“). U toj teskobnoj situaciji prinuđen je da kreira novi odnos prema stvarnosti koji je u mnogim elementima subverzivan i ugrožavajući u odnosu na etablirane, opšteprihvaćene norme i obrasce socijalnog funkcionisanja.
Pesničke slike po kojima se kreću rok junaci svojevrstan su tableau vivant aranžiran po posebnim vizuelnim pravilima koja su emanacija spomenutog rokerskog svetonazora. Stihovi Boba Dilana iz pesme „Blind Willie McTell“:
„There’s a woman by the river
with some fine young handsome man
he’s dressed up like a squire
bootleg whiskey in his hand“
– dobro ilustruju vizuelnu snagu rok poezije. Ta snaga povezuje rok sa filmom. Filmske i rok slike su slične: lepi, mladi ljudi u graničnim životnim situacijama. Filmski i rok junaci su isti likovi u različitim „agregatnim“ stanjima. Onaj trenutak kada se na kraju filma „Tragači“ Itan Edvards alias Džon Vejn okrene i ode da „luta sa vetrovima“ može se prihvatiti kao početak velike rok epopeje. Za čoveka koji je svoje ruke zavlačio u „krv i govna“ u ime svoje porodice, nema mesta u njenom okrilju. On mora da luta, prognan i natovaren krstom nevesele sudbine.
Rok pesme su stranice pikarskog romana koji prati metamorfozu rok junaka od „country and western“ odmetnika do urbanog očajnika čiji prenadraženi nervi više ne mogu da izdrže „urlik usamljene avenije“ velegrada. Rok i film su ista priča ispričana različitim sredstvima.
Tauns van Zant je jednom rekao: „Uzmi gitaru i odbaci sve – ljubav, porodicu, sigurnost, udobnost, novac, budućnost, poštovanje, duhovni mir. Uskoro ćeš početi da sviraš rokenrol!“ To je početna pozicija. Dokle se može odatle stići uz pomoću muzike i poezije? Kako izgledaju putevi saznanja kojima nas provodi rok muzika?….
***
Odavde pa nadalje pronađeni tekst ne može da se čita. Slova su potpuno izbledela. Doduše ima još svega nekoliko redova. Verujem da se suština nalazi u ovom delu koji je priložen.
U jednoj priči Antonija Tabukija ima scena kad Korto nekom prosjaku na ulicama Lisabona daje novčić sa ostrva Fidži: „Prijatelju, reče na malteškom, to je sve što imam u džepu, ali dajem ti ga dragom voljom.“ Tako je i sa ovim mojim tekstom. Nema nikakvu vrednost niti značenje u ovo vreme i na ovom mestu. Tamo odakle dolazi bilo je drugačije. Prilažem ga kao neku vrstu arheološkog artefakta koji govori o vremenu koje je obeležila moja potraga za smislom i samim sobom.
Čujem odnekud Zlatoustu kako sa Pratovih tabli poručuje: „Ono što tražiš, zgodni mornaru, ne postoji.“ Sa uverenjem da je važnija potraga od rezultata, prilažem ove redove.
Izvor: RTS OKO
