Пише: Милош Лалатовић
Ближио се крај старом вјешцу. Знао је гдје иде. У пакао. Вјечиту муку, мрак, смрад. Иако стар, али увијек тврдоглав и необуздан, одлучио је да призове демона коме је за живота служио. Пожалио му се на муке о сусрету са блиском смрћу. Демон се осмјехну, и рече,,шта је, мислио си да ћеш овдје вјековати“… Нечастиви му обећа да ће му помоћи. Али то је подразумијевало додатне услуге од старог мага.
Заиста ће умријети, и то брзо, али непосредно пред смрт, изговориће ријечи које ће му демон пренијети, сахраниће га, али ће сваку ноћ устајати из мртвих, скроз са својим тијелом. Међутим, ова услуга није бесплатна, као ништа код демона. Мораће својом магијском силом да убија људе, посебно грешнике, како би их што прије отпремио у пакао. Наравно, и дјецу, али нема много вајде од њихове смрти, јер дјеца су обично без нарочито великих грехова, и само би постали мученици. За њих је постојао посебан третман, учити их пороцима од рођења. Стари маг је одлично знао како фунционише развој гријеха код човјека, почне се са једним, па другим, види се чему је особа највише склона, потом се свом снагом магијским путем усресреди на пут таме. Демон му рече, од сад ћеш се звати Некрохуманикус.
Потписаше додатни пакт, пошто је маг био и до сада у пакту са овим демоном.
Временом, почеше се дешавати изнандне смрти бескућника, пијаница, проститутки, љубавника, па и самих врачара. Град је био запањен, што због смрти, али више због срамоте, у часу када је она затекла грешнике. Најгоре је наравно било када угледни човјек ненадано премине услед сексуалног општења са неком блудницом. Почеле су се дешавати и необичне ствари са дјецом, ухвати их необуздана љутина, међусобно се туку, хоће да се поубијају, а учитељи од нарочитог угледа при раздвајању дјеце би добили озбиљне маснице по лицу и другим дјеловима тијела, разбијен нос, псовке, увреде. А радило се о толико строгим педагозима да су дјеца прије од страха од њих дрхтала. Исто се дешавало и са родитељима дјеце. То више нијесу била дјеца него мали демони. Оно што је било најезивије јесте да су хватали дјецу да призивају демоне, баве се магијом, одлазе код сумњивих особа озлоглашених због бављења истом, следбеницима Сатане, како је народ говорио.
Мада, нијесу сви били овакви. Они од којих се најмање очекивало, најбољи су се показали. На њих се није могло примијетити било какво зло и необично понашање.
Милош Лалатовић: Ејми Вајнхаус, свевремана умјетница на путу пред апокалипсу
Понекад стварност умије да изненади. У овом мјесту је живио и дјечак ог дванаест година, озлоглашен, због своје мајке која је умрла, наводно, при вршењу нелагалног абортуса. Отац му се поново убрзо оженио. У кући је трпио увреде и батињања. Од народа прекор што погледом, што ријечима. Да, и увреде, посебно од дјеце. Био је најчешће сам. Самоћа му је постала најбољи друг и сапутник. Није се бојао прича које су кружиле мјестом, као ни њихове ускогруде философије, засноване на оговарању, сујеверју и осуђивању, па и на лажима, које су требале да изазову посебно узбуђење у људима.
Из неког разлога Нецрохумицус и демон су се посебно намерачили на ово дијете. Ствар је отишла дотле да су убиједили људе ионако недобронамјерне према дјечаку, да је он крив за све, сву недаћу. Да му је мајка била вјештица, и да је на свог сина наводно пренијела магијску вјештину, коју ће он временом како расте све више користити, а нарочито према мјесту у којем живи, јер заиста су се сви грозно понашали према њему, и имао би довољно разлога да им прави пакост.
Да, дјечак се звао Зринко. Зринка су испитали мјесни великаши, као и суд. Донијели су пресуду да је он крив за све, а нико није стао на његову страну, чак ни отац. Многи су из руље тражили смртну казну спаљивањем. Ипак, протјерали су га из мјеста да иде гдје год жели, само што даље и да се никад више не врати у њихов крај.
После овога, чудни догађаји су престали. Све се у том мјесташцу вратило се на своје мјесто.
А Зринко је отишао у дубоку мрачну шуму и плакао. Ни сам не зна колико.
Прошле су године. У некадашњем мјесту гдје је живио био је заборављен. Али, оно што је узбуркало духове јесте поновно враћање необичних појава и то учесталије и јаче него прије. Народ није знао шта да ради. Почели су и исељења, али ни на другим мјестима нијесу имали мира или се нијесу ни успјели скућити, јер би прије тога доживјели несрећу. Мјесташце је било обавијено мрачним сијенкама. Људи су почели да живе са њима као са нечим уобичајним. Страх није престајао. Позвали су свештеника, па и неке из других крајева. Читали су молитве, и током самих обреда дешавала су се невјероватне страхоте. Људи би почели да лају, псују, грокћу, мјаучу, дубоко се смију попут вјештица, откривали би мрачне тајне једни о другима. Управо због стида су рекли свештеницима да не долазе више, иако су им ови предлагали колективну исповијест.
Мјештани нијесу хтјели ни да чују. Одлучили су да позову мага и да се умјесто Богу моле Сатани, да их заобиђе несрећа. Маг им је саопштио да морају на одређени период да жртвују по једно дијете Сатани, да би невоља прошла. Људи су се у почетку побунили, а онда их је нечастиви ударио таквом силином, да су пристали на све. Приносили су у ритуалима своју дјецу. Али, Сатану је то само мало задовољило, тражио је да организују оргије јавно у његову част, гдје ће свако са сваким општити. Па, онда је наредио самоубиства, свако мало. Људи су били у страху од следећих захтјева. А Некрохуманикус маг и демон , са којим су мјештани и ступили у контакт од избављења, су се слатко смијали.
Ангео је у шуми дошао Зринку и рекао му о пошасти које је захватило његово некадашње мјесто, и да Бог због великих грехова жели да га уништи, слично Содому или свијету у вријеме праведног Ноја. Понудио му је могућност да само он може, пошто је и сам био одбачен од житеља тога богопротивног станишта, да им опрости и да их спаси, а ако не жели, Бог ће их одмах све уништити.
Зринко се сјети дјетинства и неких лијепих сјећања, па се сажали, и одговори ангелу да пристаје да спаси свој крај.
Ангео му саопшти да то неће бити лако и захтијева жртву. Јадни Зринко пристаде, не питајући ништа. Углавном је требао да сиђе у некадашње своје обиталиште и људима проповиједа да се покају. Зринко тако и учини.
Вратишивши се од куд су га некад избачили, све је било на први поглед исто. Али приближавајући се центру видје групу људи који су управо приносили као жртву једно дјетенце идолу. Зринко се веома узнемири, викнувши гласно, шта радите људи, побогу…
Ко си ти? Шта те брига? И тебе ћемо принијети на жртву нашем богу. И заиста, поред дјетета почеше припремати и Зрнинка као жртву. У том са неба се појави мрачан облак и поче киша.
Али ове то не спријечи. Вјешто испред идола свезане поставише Зринка и то дијете, које су већ били припремали у таквом тешком положају и са чавлама свугдје да је бол био неиздржљив. Након два дана премину Зринко, а оно дијете и много прије. Над мјестом се надвио мрак, тако да се није знало уопште кад је дан а кад ноћ.
Народ је опет био узнемирен. Зринко и оно дијете у неком моменту васкрснувше и одоше на гробље. Тамо су их дочекали бескућници, који су то постали јер нијесу хтјели да учествују у саблазнима мјештана. Молитвом Зринка, дјечаја и бескућника, Бог им откри сву тајну безакоња тога мјеста преко човјека Некрохуманикуса, односно човјека, који то добрим дијелом више није био. Молише се данима Богу да разоткрије Некрохуманикуса и покаже његово право лице народу. Стари маг, видјевши да се нешто дешава, али по Божијем Промислу није знао шта, мислио је да побјегне. Када је био јавно на тргу, грађане који су пролазили кроз тмину града, одједном обасја свјетлост са неба и јави се глас ,,о, народе безбожни, ево човјека, одговорног за све ваше недаће, убите га, јер он и јесте већ мртав, само узима привид живог човјека“. Народ се толико напуни бијеса да Некрохуманикуса засуше камењем тако да се на том мјесту, направи позамашна гомила, коју нико дуго није покушавао да дирне.
Зринка и његову дружину са гробља поново вратише и свјетлост каква-таква засија у том мјесту, мада им је дуго требало да се ослободе демонских замки и искушења.
