Пише: Желидраг Никчевић
Па добро, прође и то. Изоговарали се и испсовали, поновили референдумске клетве и заклетве… И? Шта даље? Шта предлажете, паметњаковићи? Горду илегалу, као у прошлим мучним, понижавајућим деценијама, и уздање у некакав магијски надстраначки преокрет?
Заиста бих волио да ми неко од страшно разочараних Срба објасни, али мирно, у прози: како је уопште могуће остваривати српске политичке идеале, а да се притом не заузимају и не користе позиције у државној управи данашње Црне Горе, овакве каква је, какву нисмо жељели, да се не буде на мјестима конкретног одлучивања о интересима грађана и судбини угрожене заједнице?
Чини ми се – никако. Јер без тога (сразмјерно подршци на изборима), колико год били историјски утемељени и згодно формулисани, сви наши идеали, планови и програми остају мртво слово на папиру. Празна прича и пјеванија. Клетве и заклетве.
Па зашто се онда, дођавола, и те минималне позиције у државној управи, на мјестима реалног одлучивања – кад се на њима коначно нађу легално/легитимно изабрани представници српског народа у Црној Гори и кад права борба тек почиње – истог часа називају фотељама, а они – фотељашима?
Чини ми се ипак – због злобе. Или због глупости. Или због злобне глупости, понајвише.
Извор: Искра
