Пише: Ђуро Радосавовић
Кад год је фрка, кад год га сатјерају у ћошак, наш се политичар сакрије иза неког члана породице. Неријетко се догоди да мушкарац који је жарио и палио политичком и медијском позорницом, који се прсио и изигравао Супермена, чим му гори под ногама, без икаквог блама он се сакрије иза мајке или жене. Изгледа да је кукавичлук нешто што исплива у тим тренуцима, као доказ непостојања сопствене кичме. Ако постоји игдје и даље, озбиљна политика се детектује и по томе да у кризним ситуацијама одговорност се преузима. Код нас, одговорност се каткад пребацује и на супругу.
Милутин Симовић провлачио је картицу, а да није размишљао да ли је његова или државна. Да је то урадио једном, рачунали би да је омашка, али често му се то дешавало. Плаћао је приватне работе државним новцем (свих грађана, ваља то напоменути).
Каткад је на службена путовања са њим ишла и супруга. Хотеле и остало плаћала је држава (новцем свих грађана). Симовић је признао грешку, очигледно да се то популарно и стручно назива “злоупотреба службеног положаја“.
Ваља анализирати називе ресторана и хотела из Црне Горе и Италије у којима су уживали Симовићи о трошку грађана: ““Splendid“, „Бјанка“, „Porto“, „Имање Књаз“, „Извор“, „Il Brodetto“, „Ristorante Life“, „Tartufi & Friends“ и „Le Grotte“.
Звучи као да су уживали. Није жалио кад је lifestyle у питању, а осталима може само да иде вода на уста. Воли и обичан народ тартуфе него трпи. Али недавно се јавила супруга Милутина Симовића са интересантном констатацијом: ““Мој супруг је врло штедљив човјек. Иако је имао право да ангажује преводиоца, он је мене водио на ове састанке, да би уштедио државни буџет“.
Некад је најкориснија и најлакша метода кризног ПР-а “play dead“ односно да се правиш мртав док бура не прође. Толико има афера у последње вријеме да би се Симовић и његово трошење брзо заборавило. Афера аферу стиже.
Али, овај наставак дјелује као Ромео и Јулија али у огледалу. Симовић је од кривца за длаку постао жртва. Он је водио супругу на путовање и у ресторане да би уштедио. Па то је сјајно, само да тај метод не испрате и остали политичари, па да сви редом воде супружнике као преводиоце на службене путеве и продужене викенде.
Ова изјава да је супруга била преводилац како би Симовић уштедио држави Црној Гори нешто новца вријеђа интелигенцију онима који су та путовања, хотеле и ресторане платили.
Такође, како ништа није ново и невиђено, ова трапава изјава која је покушај вађења уклапа се у једну стару изреку. Кад су већ путовали у Рим како би штедјели буџет Црне Горе, Симовићи треба да знају за изреку “Traduttore traditore“.
Суштина тог израза је у непреводивости, у томе да преводилац свјесно или несвјесно може да изда право значење, да дода или одузме, да не буде вјеран оригиналу. Ако покушамо то да преведемо добијамо “Преводиоче издајниче“ али и то је примјер да код нас звучи снажније него што је то у оригиналу гдје је суптилно и двосмислено.
У оригиналу су те двије ријечи сличне по звучности толико да је то симпатично, а код нас звучи прегрубо. Преводилац по неписаном правилу све карте открије кад нешто жели да прикрије. Овај случај Симовића потврђује то.
Још се није десило да иступи политичар ког процесуирају и да гласно каже “Јесам, па што?!“. Неће никад признати јер они изгледа никад ништа нису радили из убјеђења него из интереса. Правдају се онда кад знају добро што су урадили. Да је супротно, били би истрајни у својим ставовима, можда би рекли да би опет урадили све исто.
Али нема печатних више, нема људи од калибра и монолитних политичара. У роману Пад Албера Камија, приказано је релативизовање одговорности и коснтатно оправдање. Наизглед се кривица признаје, али се заправо манипулише причом. Ова наша прича надмашила је све, јер човјек који је трошио наше, на крају изгледа да је штедио у наше име. Апсурдно, али грађани јесте да нису јели, али су се макар насмијали. За крај, не зна се што је боље рећи “Пријатно“ или “Buon appetito“.
Извор: РТЦГ
