Пише: Вук Бачановић
Полазна позиција, она која се данас најчешће износи у прилог ционизму, а данас конкретно политикама Бењамина Нетањахуа, прилично је јасна и унутрашње кохерентна: Јевреји су вијековима живјели као мањина без сопствене државе, изложени периодичним прогонима, насиљу и систематском искључењу. Холокауст је ту историјску рањивост довео до крајње, индустријски организоване форме уништења; из те перспективе, ционизам се јавља не као идеолошки хир, него као историјска нужност – као увјерење да Јевреји морају имати сопствену државу у којој ће моћи сами себе штитити, сами собом управљати и више никада не зависити од милости других.
У истом кључу треба разумјети и аргументацију која је дуго функционисала као нека врста моралног коректива у расправама о Израелу и коју је уважавао и аутор ових редова, а који је – то је у овом контексту битно нагласити – дјеломично и сам јеврејског поријекла. Није било тешко указати да је народ са сопственом државом, у правилу, безбједнији од оног који је нема; још мање је било тешко позвати на елементарни емпатијски експеримент: замислити себе као преживјелог Холокауста, без породице, без дома, без било каквог ослонца — и онда се запитати гдје би такав човјек отишао ако му се понуди могућност новог почетка у новој јеврејској држави.
Слично томе, указивање на чињеницу да Израел није историјски изузетак у настанку кроз масовна помјерања становништва, еуфемистички прозвано „етничким чишћењем“ — као у случају нпр. Грчке и Турске, Индије и Пакистана — служило је као подсјетник да модерне државе често настају унутар сурових односа моћи артикулисаних етничким национализмом односно религијским зилотизмом, а не у складу са етичким идеалима које им накнадно приписујемо.
Напокон, ствари су, када је у питању јеврејска држава, могле да се одвијају знатно другачије да је за то било политичке воље. Унутар самог израелског друштва постоји и демографска чињеница која је дуго отварала простор за другачије политичке пројекције: арапско становништво које чини око петине грађана Израела (без Газе и Западне обале) и које није нестало, него је и даље ту – као трајни подсјетник да та држава није и никада није била етнички хомогена, чак и након иницијалног прогона арапског становништва 1948. У том оквиру, било је могуће замислити трансформацију ка моделу грађанске државе, у којој би јеврејска тежња за властитом политичком заједницом била помирена са исправљањем историјске неправде према арапском становништву Палестине, које није сносило никакву одговорност за јеврејска историјска страдања – напротив.
Штовише у самом Израелу је постојао континуитет јеврејске интелектуалне мисли која је настојала да преобликује државу у правцу праведнијег и одрживијег политичког поретка: Јешијаху Лајбовиц је досљедно упозоравао да ће окупација неминовно довести до моралне корупције израелског друштва и залагао се за њен хитни прекид.
Вук Бачановић: СПС, ДПС, СНСД и СДП БиХ: од братства и јединства до подаништва
За њега је религија била чисто питање служења Богу (аводат Хашем), а не средство за оправдавање било какве колективне идеологије. Управо због тога је оштро критиковао оно што је називао „национално-религијским идолопоклонством“ — спајање јудаизма са државом и војском. Мартин Бубер је визију Израела замишљао као двонационалну заједницу Јевреја и Арапа засновану на дијалогу и етичкој одговорности; Јуда Магнес је рано заговарао федерални модел заједничке државе у којој би оба народа имала равноправан политички статус; Амос Оз је, остајући унутар ционистичког оквира, инсистирао на нужности компромиса и рјешењу у два државна ентитета као минимуму мира; Давид Гросман је наглашавао моралну обавезу израелског друштва да преиспита сопствено насиље и прекине циклус рата; Илан Папе је, као историчар, радикално критиковао званичне наративе и указивао на историјске неправде према Палестинцима, укључујући етничко чишћење; док је Авраам Бург позивао на постционистичку трансформацију Израела у државу свих њених грађана, ослобођену етничког ексклузивизма и политике страха.
Јер „право да не будеш поклан“ не може бити резервисано само за један народ, већ или функционише универзална људска константа или никако. Сва људска друштва, без изузетка, организују се око механизама самоодржања. Међутим, када се једна конкретна политичка доктрина прогласи једином гаранцијом тог права, онда више не можемо говорити о заштити живота, већ о политичкој монополизацији живота самих – јеврејских и нејеврејских. Страх – онај најдубљи, егзистенцијални – постаје ресурс којим се управља. А системи који управљају страхом никада немају интереса да га укину.
То је, у извјесном смислу, било јасно и бившем израелском премијеру Јицаку Рабину – да се држава не може вјечно одржавати на политици страха и трајне конфронтације. Управо због тога постао је мета оних који су у страху препознали не опасност, него политички капитал — радикалне деснице са амбицијом да управо тим страхом трајно управља. Атентат који је окончао његов живот није био само злочин над човјеком, него и симболички прекид једне могуће политичке путање. Рабинова удовица никада није повукла своју тешку оптужбу да иза тог чина стоји политичка клима чији је кључни актер био и садашњи премијер Бењамин Нетањаху.
Иако је Израел данас високоразвијен, војно и технолошки супериоран политички организам, дубоко укоријењен у глобалним структурама моћи, теза о његовој егзистенцијалној угрожености споља одавно је изгубила озбиљно упориште у стварности. Али не и у политичкој пракси Нетањахуа и његових још радикалнијих савезника. Напротив — управо је тај наратив уздигнут у централни механизам њиховог опстанка на власти. У том кључу, дестабилизација читавог региона, са милионима мртвих и расељених, разарање Газе и ширење конфликта према Ирану, не појављују се као изузеци, него као логичне посљедице политике која од кризе живи и у кризи се обнавља.
У том свјетлу, посебно је значајно да су, према писању самих израелских медија, постојала упозорења уочи 7. октобра: извјештаји са граничних осматрачница, биљешке о необичним активностима и вјежбама Хамаса, сигнализација која је указивала да се нешто спрема. Та упозорења нису адекватно третирана, другим ријечима намјерно су игнорисана.
И ту се читав ционистички концепт о вјечној угрожености распада у парам-парчад.
Јер ако „право да се више не буде поклан“ резултира политиком која систематски производи нове кругове конфликта, онда управо оно претворено у највећу егзистенцијалну опасност за Израел. Систем који би требало да минимизира опасност заправо служи њеној максимизацији, и то не у виду перманентне „погрешне“ политике, већ због тога што је та „грешка“ заправо перманентни политички пројекат.
Јер данашњи Израел не само да је свјетлосним годинама удаљен од идеала које су заговарали Лајбовиц, Бубер, Магнес, Оз, Гросман, Папе, Бург и многи други, већ га је нетањахуовски дух преобликовао у друштво у којем се идеја геноцидног насиља више не прикрива, него политички афирмише – кроз позиве на „брисање“ читавих насеља, нормализацију расељавања као политичке мјере, дехуманизујући језик у којем се читав народ своди на „Амалека“, „животиње“ и тезе да „нема невиних“, па све до отвореног кокетирања са институционализацијом смртне казне усмјерене искључиво према Палестинцима. У таквом амбијенту, колективна симпатија западног свијета према народу који је преживио Холокауст рапидно ишчезава пред сценама из Газе, у којима се систематско разарање и убијање цивила према хитлеровском обрасцу постају колективна забава дубоко болесног друштва.
Отуд и закључак који није ни реторички ни сензационалистички, него строго аналитички: данас је највећи непријатељ Израела – сам Израел.
И ако у свему овоме још постоји нека илузија, онда је то илузија да се овакав поредак може одржати без коначне цијене. Историја не познаје системе који дугорочно преживљавају на перманентној производњи страха, насиља и моралне ерозије они се прије или касније урушавају, не због снаге и способности својих непријатеља, него зато што изнутра изгубе способност да разликују опстанак од самоуништења.
Зато ово питање за Израел, али и цјелокупан јеврејски народ више није ни геополитичко ни идеолошко, него егзистенцијално у најдубљем смислу те ријечи: може ли се држава, било која јеврејска или нејеврејска, која своју безбједност темељи на негирању туђег биолошког опстанка уопште спасити од сопствене логике? И ко је уопште у стању да је заустави – ако већ не они који унутар ње још увијек памте да „право да се не буде поклан“ или важи за све, или престаје да важи за било кога.
У исто вријеме, мрачни антисемитизам широм западног свијета поново добија на снази и све је видљивије етаблиран у јавном простору, што представља реалну и озбиљну пријетњу Јеврејима изван Израела, чак и онима који са израелском политиком немају никакве везе и чак је осуђују. И ту се показује још једна перверзна димензија читавог процеса: политика која се представља као заштита Јевреја у пракси доприноси обнављању управо оних облика мржње које је требало заувијек неутралисати. А када власт своју легитимацију гради на страху, онда се тешко може отети утиску да јој управо таква динамика одговара – јер што је више страха, то је више изговора за још већу крволочност. Ону која подразумијева историјску усамљеност из које више нема повратка.
