Пише: Тамара Никчевић
Почетком осамдесетих, Ђидо је свратио у једну општину на истоку Црне Горе. Тражио је собу у хотелу. Рецепционер одмах оде да јави управнику ко је дошао у госте, управник истог трена обавијести предсједника општине – од кога сам и чуо ову причу – а овај, не часећи часа, назове телефоном ни мање ни више него Вељка Милатовића, тада човјека број један у Црној Гори. Смијемо ли дати собу Ђиласу, питао га је. Интелигентни, ексцентрични Вељко Милатовић, који је увијек био не само велики Црногорац, него и либерал, одговори да наравно може. И још ће: – Занимљив је Ђидо, свашта он зна, попричај мало с њим. – Прихватам, али да ти, Вељко, кажеш државној безбједности да си ми ти предложио, да не мисле како сам ђиласовац. – Не брини, рећи ћу им – обећа Милатовић
Понекад разговарам са Алексом Ђиласом, ти разговори могу да трају сатима. Овога пута, пак, са београдским социологом, сином црногорског и југословенског револуционара, антифашисте, писца и дисидента Милована Ђиласа, нијесам разговарала; одговоре на питања послао ми је мејлом.
Читаоци Побједе ће, казао је, тако добити прецизније одговоре.
Алекса Ђилас рођен је 1953. године у Београду. Име је добио по свом стрицу, народном хероју.
Алекса Ђилас о Миловану Ђиласу, Младост револуционара и дисидента
Филозофију је студирао у Београду, Бечу и Грацу. Политичке науке и социологију докторирао је 1988, на Лондонској школи за економију и политичке науке. Био је гостујући научни сарадник на Универзитету у Келну, на Универзитету Харвард и у „Вудро Вилсон“ центру у Вашингтону. У најзначајнијим свјетским часописима објављивао је есеје и чланке о југословенској историји, политици и култури. Питањима југословенства, распада Југославије и српским питањем бавио се у Оспораваној земљи: југословенска револуција, у Српском питању, у Разговорима за Југославију, те у Распаду и нади.
Шездесетих година прошлога вијека Алекса Ђилас се, причао ми је, са дјецом из сусједства често виђао у парку испред Скупштине СФРЈ, у близини свог стана у Палмотићевој улици.
– Морам кући раније, имамо госте – рекао му је једном дјечак са којим се играо.
Ђилас је имао десетак година и није знао што тачно значи – имати госте. Породицу највећег југословенског дисидента тих је година мало ко посјећивао.
Алекса Ђилас није био вољан да за Побједу говори о ономе о чему је „много пута причао“. Како бисмо избјегли понављања, одлучили смо да разговарамо о односу вјероватно најзначајнијег и најпознатијег Црногорца 20. вијека и његовог завичаја: зашто је, дакле, Милован Ђилас и даље проскрибован у родној Црној Гори и зашто му она не прашта оно што је одавно опростила другима.
Можда ће ми зато, шалама прикривајући горчину, Алекса Ђилас сасути: Ђидо није ваш!
Народни херој Југославије, генерал Јово Капичић, испричао ми је како се Црна Гора до 1954. зорила статусом који је Милован Ђилас имао у југословенском партијском и државном врху.
– Други до Тита – говорили су.
Након Трећег пленума, одржаног јануара 1954. године, Црногорци су се Ђиласа лако одрекли.
– Виђе ли како паде Ђидо – питао је један свог комшију.
– Који Ђидо – одговорио му је зачуђено.
Збиља – који Ђидо?!
Црна Гора је и прошле године прећутала оно што није сва свјетска штампа прије три деценије: годишњицу смрти Милована Ђиласа.
– Што значи Црна Гора у овом контексту? Влада? Градске скупштине? Културне и просвјетне установе? Медији? Политичке партије, (саклони, Боже)? Или све заједно? – каже Алекса Ђилас за Побједу.
Чудно је, потврђује, што у Црној Гори овим поводом није било јавног скупа, свечане академије.
Алекса Ђилас у „Релативизацији“: Југословенски партизани – како су побеђивали
– У цјелини гледано, став према Ђиду није се промијенио. Зашто? Ево претпоставке! Црногорци су веома окренути прошлости, често имају о њој мишљење које су наслиједили од својих родитеља. Ако се присјетимо да је приличан број Црногораца био дио комунистичког, Титовог режима, а немали број њих у четницима или присталице Информбироа, вјероватно да својој дјеци, а и унуцима, о Ђиду нијесу лијепо говорили. Јер он је био и партизански командант и најелоквентнији борац против стаљинизма послије 1948; на крају, и свјетски познат критичар партијске бирократије. Ипак, током посљедње три деценије, а и док је Ђидо био жив, многи Црногорци су се њиме бавили – писци и професори, песници и академици, сликари, новинари, историчари – каже Ђилас.
ПОБЈЕДА: Ко?
ЂИЛАС: На брзину сам саставио листу: Добрило Аранитовић, Матија Бећковић, Љиљана Булатовић, Љубомир Ђ. Ђукић, Живко Ђурковић. Никола Ивановић, Василије Калезић, Бранислав Ковачевић, Боро Кривокапић, Драган Лакићевић, Борислав Лалић, Милан Маретић, Милош Миликић Мидо, Миљан Мојашевић, Желидраг Никчевић, Бранислав Оташевић, Илија Павићевић, Веселин Павлићевић, Бранко Поповић, Милан Поповић, Марко Прелевић, Владимир Војиновић, Радмила Војводић, Миро Вуксановић, Никола Зечевић.
Имамо чак две Никчевићке – Вас и редитељку Снежану, која је о Ђиду направила телевизијску емисију. А насликали су га Цветко Лаиновић и Предраг Драговић. Најзад и сасвим на крају, бавио сам се Ђидом и ја – теразијски полу-Црногорац.
ПОБЈЕДА: О Ђиласу су, испаде, писали само појединци из културног живота?
ЂИЛАС: Па, у праву сте, углавном је тако. Ипак, споменућу и осам црногорских генерала, народних хероја – Светозара Вукмановића Темпа, Сава Дрљевића, Бошка Ђуричковића, Вељка Ковачевића, Воја Ковачевића, Глига Мандића, Воја Николића и Влада Шћекића – који су тражили да се Ђиду врате одликовања која су му судски одузета.
ПОБЈЕДА: Која?
ЂИЛАС: Орден Народног хероја, Орден народног ослобођења, Орден Партизанске звезде И реда, Орден заслуга за народ И реда и Орден братства и јединства И реда. Генерали су свој захтев образложили тиме да су Ђидова суђења и казне биле засноване на идеолошкој, а не на правној основи. Што је, наравно, и тачно и општепознато. Али, одбили су их и Стипе Шувар 1990, у име Председништва СФРЈ, и 1992. председник Савезне Републике Југославије Добрица Ћосић.
ПОБЈЕДА: Чуди ли Вас што у Црној Гори ниједна државна награда не носи име по Миловану Ђиласу?
ЂИЛАС: Не познајем довољно политичке и друштвене прилике у Црној Гори да бих могао да одговорим на Ваше питање. У ствари, пре бих ја Вас као зналца то требало да питам.
У Подгорици је једна мала улица названа по Ђиду. Пролази поред парка у коме је Титов споменик. И шта би Ђидо и Тито рекли на то што су тако један поред другог? Ђидо не би имао ништа против, чак би му било забавно, а за Тита нисам сигуран. Узгред, до Ђидовог силаска с власти 1954, данашњи Булевар Светог Петра Цетињског звао се по њему. Ђидо то није одобравао, сматрајући да не треба давати називе улица по живим људима. Наравно, ни ја не одобравам.
А ево Вам приче о Ђидовом родном селу Подбишћу и општини Мојковац у којој се оно налази. У Мојковцу је било културних вечери и манифестација посвећених Ђиду, са квалитетним учесницима и занимљивим, вреднима садржајима. И део ауто-пута је назван по њему.
ПОБЈЕДА: Зашто ауто-пута?
ЂИЛАС: И мени је то чудно. Али, ето, ипак је нешто учинила општина Мојковац.
Пре двадесетак година, у Мојковцу је основан најпре центар „Милован Ђилас“, а онда је постао фондација. Главни иницијатор и организатор био је психијатар др Тодор Баковић – примаријус, аутор више књига, директор, министар. У Мојковцу и околини, али и шире у Црној Гори, био је угледна личност. Планирано је, ни мање ни више, да та мојковачка фондација буде светски центар за глобално изучавање дисидентског покрета. Већ су се правиле скице за бунгалове у Подбишћу, у којима ће одседати сарадници и учесници конференција – до детаља, до мокрог чвора.
ПОБЈЕДА: И?
ЂИЛАС: Нисам се у то мешао. Ипак, предложио сам да се крене скромније, малим корацима. На пример, да се постави табла поред ауто-пута која показује где је родна кућа Милована Ђиласа и да се до куће направи путић; касније да се оправи кућа која је иначе служила као остава за сено и као штала, и да се у њој изложе разна издања Ђидових књига, фотографије. Мој предлог је био одбијен и одлучено је да се крене великим корацима. Но, није било ни новца ни подршке државе и све је остало у плановима, у сновима. Баковић је преминуо, а на Ђидовој кући се срушио први спрат.
У Мојковцу је 2012. установљена књижевна награда и названа по Божу Булатовићу, писцу и преводиоцу са руског. Додељује се годишње, 13. августа, на Дан општине Мојковац.
ПОБЈЕДА: Зашто не по Миловану Ђиласу?
ЂИЛАС: Не знам, не верујем да постоји зла намера. А могле би да буду и две награде, и по Божу и по Ђиду. Шалу на страну, вероватно су Ђидова биографија и дело сувише сложени и разгранати. Просто збуњују, неразумљиви су. А Булатовић је често долазио у родни Мојковац, био активиста ДПС-а, близак Јеврему Брковићу, борио се за независну Црну Гору. Људи су га познавали, памте га, разумеју. Чак и ако се с њим политички не слажу, близак им је. Но, опет кажем – не знам.
ПОБЈЕДА: Адвокат Никола Баровић ми је рекао да је 1979. године делегација Црне Горе присуствовала београдској сахрани његовог оца, адвоката Јована Јора Баровића. Само да не говори Ђилас, рекли су. Зашто је Црногорцима било толико важно да на тој сахрани Ђилас не говори?
ЂИЛАС: Те 1979. је од Трећег пленума већ било прошло четврт века, али је за то време Ђидо четири пута суђен: провео је девет година у затвору. Наставио је са својим дисидентским делатностима – објављивањем критичких књига и чланака, давањем интервјуа. Мада је Јоро био близак Ђидов пријатељ и политички су се слагали, његове везе са Црном Гором нису биле прекинуте. Имао је тамо и много познанстава и много клијената, био популаран.
Властима у Београду и Титограду није се допадало то што се Јоро дружи са Ђидом и што широм Југославије брани политичке случајеве. Али против њега нису ништа предузимале. Нису ни могле – био би превелики скандал и код нас и у свету. Претпостављам да се делегацији чинило да би Ђидов говор дао сахрани јаку опозициону димензију и да би они изгледали као његови симпатизери, чак истомишљеници. Ако не у Београду, оно у Подгорици. Плашили су се.
Данас разумем оне који су Ђиду окренули леђа: Интервју – Алекса Ђилас, социолог
ПОБЈЕДА: Само страх?
ЂИЛАС: У праву сте: важну улогу игра каријеризам, идеолошка искључивост и догматизам, а и незнање и необавештеност. Најзад, и чисти пасјалук!
Али није баш све тако озбиљно и тужно. Почетком осамдесетих, Ђидо је свратио у једну општину на истоку Црне Горе. Тражио је собу у хотелу. Рецепционер одмах оде да јави управнику ко је дошао у госте, управник истог трена обавести председника општине – од кога сам и чуо ову причу – а овај, не часећи часа, назове телефоном ни мање ни више него Вељка Милатовића, тада човека број један у Црној Гори.
Смијемо ли дати собу Ђиласу, питао га је.
Интелигентни, ексцентрични Вељко Милатовић, који је увек био не само велики Црногорац, него и либерал, одговори да наравно може. И још ће:
– Занимљив је Ђидо, свашта он зна, попричај мало с њим.
– Прихватам, али да ти, Вељко, кажеш државној безбедности да си ми ти предложио, да не мисле како сам ђиласовац.
– Не брини, рећи ћу им – обећа Милатовић.
И причали су лепо за столом у ресторану хотела актуелни председник црногорске општине и бивши потпредседник Југославије. Али локални безбедњаци, на своју иницијативу, седоше за суседни сто и гласно почеше да певају револуционарно-партијско-титовске песме, не би ли изазвали Ђидову емотивну, љутиту, компромитујућу реакцију.
ПОБЈЕДА: А Ђилас?
ЂИЛАС: Ђидо је убрзо почео с њима да пева. Кроз неколико дана, председник је отишао до Вељка Милатовића, препричао му шта је Ђидо рекао. Несрећне безбедњаке позваше у Титоград, на рапорт у републички Секретаријат за унутрашње послове.
– А ви то пјевате заједно са Ђиласом?!
Слично је било и другде у Југославији.
ПОБЈЕДА: Гдје?
ЂИЛАС: Главни лик ове приче је норвешки новинар који је радио за државни радио, уз то и син познатог песника. Интервјуисао ме је неколико пута деведесетих, у време рата, па ми је тада испричао своју црногорску авантуру. У другој половини седамдесетих, као сасвим млад новинар, био је у Југославији и стигао до Херцег Новог. Наша полиција га је ухапсила како би га спречила да направи интервју с Милованом Ђиласом, који је био у Игалу, на лечењу. Али Норвежанину интервју није падао на памет, није ни знао да је Ђидо у Херцег Новом.
Вест о његовом хапшењу брзо је стигла до норвешке амбасаде у Београду, која је назвала Савезни секретаријат за иностране послове, онда власти у Подгорици, они полицију у Новом. И пустише новинара. Претпостављам да је полиција вежбала будност и тренирала строгоћу јер се тада градила или тек изградила она џиновска вила за Тита. Узгред, потпуно непотребна, бесмислена грађевина, у коју је Тито свратио само неколико пута.
Е сад, пре него што се обрушите на тадашњу црногорску власт, као на Титове полтроне, затуцане, аветиње и не знам шта све још, саслушајте крај. Ослобођени новинар отпутовао је до Београда и пошао до своје амбасаде. Амбасадор га је жестоко изгрдио.
ПОБЈЕДА: Зашто?
ЂИЛАС: Како се он то понаша, зашто изазива инциденте, требало је да зна где иде и ко је тамо; ради за норвешку државу, а квари њене односе са Југославијом, грдио га је.
Ето, свако се некога плаши. Увек лојални, често прелојални Норвежани нису хтели да буду дисонантан глас у западном хору, да се замере НАТО савезницима, изнад свега Америци, која је хтела да придобије Југославију, бринући да се после Тита не окрене ка Совјетском Савезу.
ПОБЈЕДА: Два се ‘аргумента’ у Црној Гори могу чути против Милована Ђиласа: прво, измислио је црногорску нацију; друго, негирао је црногорску нацију. Разумијете ли ове ‘аргументе’?
ЂИЛАС: Разумем их. Што не значи да су тачни.
Ђидо као отац црногорске нације? Ђидов чланак из 1945. је образложење за стварање Црне Горе као републике у федеративној Југославији. И данас ми је прихватљив. Види се да понешто из историје Ђидо није знао и да су нека његова марксистичка објашњења натегнута. Али, то све не слаби битно основни аргумент да Црна Гора у Југославији треба да поврати своју државност и да постоји државна и историјска индивидуалност Црногораца. Истовремено, цео текст је прожет српством и југословенством. И великом жељом за компромисом. Сматрам да је то једини могући приступ ако се жели федерална држава која је јединствена и снажна.
Дозволите да додам нешто из историје, што се често заборавља. А можда је и поучно за Црногорце, који само Црну Гору виде као жртву у предратној Краљевини Југославији. Да, у њој су били признати само Срби, Хрвати и Словенци, али не као народи, већ као племена. Даље, била је укинута Србија – ње нема. Била је то огромна жртва и Срба и Србије – толико много учинити за стварање Југославије, а онда нестати. Упоредите то са Пруском и уједињењем Немачке 1871. Па, није Бизмарку ујединитељу ни пало на памет да укине Пруску, своју ужу домовину, већ је остала као засебна федерална јединица.
Данас многи српски интелектуалци Тита и комунисте виде као непријатеље Срба, српства, чак као србождере. А комунисти су Србе спасили од уништења у фашистичкој Хрватској, Србима и Црногорцима после рата дали немачку земљу и куће у Војводини, Србима поново вратили статус народа – наравно, и Хрватима и Словенцима, а уз њих су и Црногорци, Муслимани и Македонци постали равноправни, обновили државност Србије.
Амфилохије за црногорску нацију каже да је Ђиласово копиле.
ПОБЈЕДА: Да, тако је говорио.
ЂИЛАС: Али, ко је мајка? Ваљда нека жена лаког морала? И зашто је срамота бити ванбрачно дете? После је Амфилохије ретерирао, вадио се, говорио како се и копиле воли. Морам да кажем да ми је био веома симпатичан док сам гледао и слушао како то говори. Најзад, да је Ђидо, рецимо, погинуо у рату, ипак би била створена република Црна Гора и решено црногорско национално питање. А чак и да су комунисти, партизани поражени, опет би се после рата појавиле снажне тежње за обновом Црне Горе у неком облику. И подржавале би их леве и демократске партије из других делова Југославије – уколико би Југославија уопште постојала. Федерални систем је код нас дуго добро функционисао. И нигде није било тако мало антијугословенства и сепаратизма као у Црној Гори. Уствари, требало је даље ићи тим путем, ка Балканској федерацији, или бар конфедерацији, са Бугарском, Албанијом, Грчком. Па, то је сан и жеља не само комуниста и социјалиста Балкана, већ и других противника шовинизма и рата. И то не би био само пут ка уједињеној Европи, већ и један од модела за њено уједињавање.
ПОБЈЕДА: Зашто је Милован Ђилас тражио да се сахрани у Црној Гори?
ЂИЛАС: Опет сахрана, Тамара. Баш сте Црногорка!
Да, увек је говорио да жели да се сахрани у Црној Гори, тачније у родном крају, селу Подбишћу крај Мојковца, са својим родитељима. Моја жеља је била да се сахрани у Београду, да могу њему и мојој мајци да идем на гроб. Али, већ за његовог живота сам прихватио да буде како он хоће.
ПОБЈЕДА: На сахрани Вашег оца говорили су писац Матија Бећковић и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Јесте ли разумјели чуђење дијела јавности што су се од Милована Ђиласа, антифашисте и партизана, опростили корифеји великосрпског национализма, ратни хушкачи и негатори црногорског националног и државног идентитета?
Алекса Ђилас у „Релативизацији“: Шта треба ценити код Јосипа Броза (други дио)
ЂИЛАС: Ух, зар су баш толико неваљали Матија и Амфилохије?! За мене су они на првом месту корифеји поезије и православља. Било како било, Матија је био као предодређен за то. Ем је био Ђидов најбољи пријатељ, ем су запажени посмртни говори које је раније држао. И баш је био потресен када је Ђидо умро. Сећам се, чак му је и чир прорадио! Одржао је леп говор, истакао главно. Опет, могло се наћи неколико реченица са не баш умесним увијеним примедбама на Ђидову партизанску и комунистичку прошлост.
Али, у праву сте – Матија и Ђидо ниси били политички истомишљеници. Да је Ђидо стварао неку своју нову партију, не би узео Матију у главни одбор или централни комитет. Нити би се Матија кандидовао.
Амфилохије није био на сахрани, већ његов изасланик Јоаникије. Рекао сам Матији да не бих волео да дође Амфилохије, јер би могао да одржи политички говор. Матија ме умиривао да је моја брига сувишна, као да се плашим да не дође Свети Петар – хтео је да каже како је Амфилохије сувише високог ранга. Све је лепо протекло, можда опет уз неколико неумесних реченица у стилу – и грешник може у рај ако…
После смо седели у кући Љуба Раденовића, нашег рођака. Био је и Амфилохијев брат, такође свештеник – симпатична причалица, непосредан и маштовит – чак нам рече како је једном умро и било му лепо на оном свету, али су га Амфилохијеве молитве вратиле у овај. Јоаникије је седео и ћутао, сасвим мало се послужио јелом, тек да не увреди домаћина. Матија је после у песми написао да Јоаникије изгледа као да је сишао са фреске. Пун погодак! Али, касније ми је двоје људи рекло да Јоаникије не воли да га се подсећа како је био на Ђидовој сахрани.
Жао ми је што на сахрани није био вод војника који би испалио почасни плотун. Ђиду је то као првоборцу припадало, а верујем да би се ратнички део његове душе обрадовао.
ПОБЈЕДА: Игнорисање Милована Ђиласа као изузетно важне фигуре у историји Црне Горе је опстало. Какав тачно проблем Црногорци имају са Милованом Ђиласом?
ЂИЛАС: Нисам сигуран да је Ђидо много важна личност у историји Црне Горе у ужем смислу. Његова делатност као револуционара, ратника, државника није посебно везана за Црну Гору, већ се одвијала у целој Југославији – чији је, додуше, Црна Гора део.
Александар Живковић: Како је Милован Ђилас „кумовао“ и Матијиној Песми о Светом Сави?
ПОБЈЕДА: Да, често се може чути да Ђилас ‘није наш’, зато што је ‘своје политичке, књижевне и дисидентске активности везао за Београд’.
ЂИЛАС: Није нетачно да Ђидо својим главним делатностима није био везан за Црну Гору. У том смислу – није ваш! Но, емотивно је био веома везан за Црну Гору. Најбоље се то види из његових литерарних дела, која су углавном о Црној Гори и Црногорцима. Опет, мада их је много волео, много их је и критиковао; по мом мишљењу – превише!
Ђидо је био главни у Тринаестојулском устанку који изузетно ценим, сматрам да ваља да буде записан златним словима у историји Европе и читавог човечанства. Не, не претерујем. Али, да ли је Ђидо вођа устанка? Некако ми то изгледа претерано. Не бих рекао ни да је командант устаника, јер није превасходно војник. Дакле, ако је главни, онда је то као политичка личност код комуниста који доминирају устанком.
Паде ми нешто на памет, мада није непосредно повезано с Вашим питањем. Ђидо некако није ни изгледао као Црногорац, нити се тако понашао. Неко ко не би знао да је Црногорац, тешко да би то погодио. Није ретко да познати људе не личе на свој завичај. Ко би се сетио да је Тесла Личанин, Иво Андрић Босанац, Тито Загорац? А зашто је то тако? Вреди размишљати. Да не буде неспоразума, не стављам Ђида по значају у исту раван са овом тројицом.
ПОБЈЕДА: Погађа ли Вас однос Црне Горе према Вашем оцу?
ЂИЛАС: Не посебно. А и није тако лош. У ствари, у последњих неколико деценија, моје мисли и емоције су усмерене ка разарањима и злоделима на подручјима мени најдраже Југославије. А затим ка ратовима у свету, па глобалном јачању деснице, чак повратку фашизма.
ПОБЈЕДА: ‘Црна Гора је моја тамница, моја слобода’, пише Милован Ђилас у есеју ‘Црна Гора као завичај’. Какав Ви имате однос према завичају Вашег оца?
ЂИЛАС: Ах! Тамница, слобода! Ђидо је вечити романтик, воли јаке контрасте. Није му страна ни патетика. Често смо разговарали о Црној Гори. Онолико колико сам Црногорац, у великој мери је резултат тих разговора. Према Црној Гори имам позитиван однос, али ми некако није централна. Извините! Да се мало нашалим, више ми је од хобија, али мање од занимања.
Последњи пут сам у Црној Гори био 1998. Ђиду је било три године од смрти. Немам тамо блиских рођака. Но, неколико пријатеља су ме звали у посету. Није ми јасно шта бих тамо радио, а те пријатеље виђам кад сврате у Београд. Да возим и да сам млађи, обишао бих можда нека места везана за породичну историју. Наравно, отишао бих прво на гроб својих родитеља.
Ето, Тамара драга, завршисмо с гробљем, сасвим у црногорском духу.
Извор: Побједа
