Излазећи из црквице, турише ми се очи под облаке, де упази прави врх Ловћена, на којем реекао би да се бели грудва снега, или да је бели лабуд спустио крила. То је спомен митроносног песника, то је маузолеум кога сам себи огради бујни Петар II Петровић Његош, де га по последњој у камени костур положише. Његове мисли надлећају људско уображење, па он и свој пепео узвиси над осталим људским земним потрошцима, да га распири силом виор по свом Југословенству.
Емил Чакра, Летопис Матице српске, 1859.
И тек г. 1855 у септембру био је пренесен на Ловћен, гдје је своме праху вјечно пребивалиште био изабрао, и гдје Срби могу слободно своје очи пуне милоште упирати одсвакуда, докле им Ловћен не ишчезне у небеском плаветнилу. Ту га је допратио књаз Данило са књагињом Даринком, сви главари са мноштвом свештенства и силан народ
др Лазо Томановић, „Његош као владалац“, Цетиње 1896.
