Пише: Мина Гезовић
Да ли је култура или наш умјетнички укус нешто са чиме се рађамо, нешто што је предодређено, односно има неку врсту предиспонираности или смо слободни у мјери да тај укус формирамо, обликујемо, надограђујемо? Ово питање било је премиса предавања др Вање Ковић, професорке психологије на београдском Универзитету, која је у Никшићу боравила као гошћа Јавне установе “Музеји и галерије”.
Како је истакла, све почиње чулно когнитивном перцепцијом, која варира у зависности од различитих фактора.
“Један од тих фактора може да буде наша пажња или наша усмереност кад говоримо о томе шта ће заправо постати садржај којим ће наша когниција да се из тог перцептивног домена дубље у ствари поигра. Други начин јесте, у ствари, да призовемо нешто што већ имамо у корпусу својих знања. И то је сад нека интеракција између тог што је чулно или перцептивно и нечег што је много дубље у нама, што је рецимо дугорочна или дуготрајна меморија. И сада, што је гушћа мрежа знања које ми претходно имамо у вези са тим новим што ћемо открити, много је већа вероватноћа да ће део тих знања или нових информација које пристигну моћи у ствари да нађе своје место у већ постојећем корпусу знања”, појашњава Ковић.
Постоје и изузеци у чулно когнитивном функционисању, мада су они код одраслих јединки веома ријетки, истиче Ковић.
“У неком одраслом добу постоје изузеци где заправо тај начин како когнитивна и чулно-перцептивна реалност функционишу на нешто мало другачији начин. У одраслом добу то да имамо тако живе, богате и стабилне слике на менталном плану је потпуна реткост. То што код деце видимо у проценту од 2 до 10 посто, то је у одраслом добу много, много ретко”, наглашава Ковић.
Вања Ковић: Због Александре Нинковић је Пупин ушао у уџбенике
Као разлог зашто обиље перцептивних искустава напросто нестане из нашег когнитивног система, неуронаучници наводе економичност.
“Све оно што на неки начин није у функцији и што ми не користимо, има тенденцију да избледи, да ослаби и да просто није нам на дохват руке и у неком даљем периоду заправо не постаје више ни описни елемент нашег когнитивног система”, истиче Ковић.
Како да утисци и појединачна искуства не буду тренутни и пролазни, већ да постану дио унутрашњег вредносног система? Одговор на то питање Ковић је пронашла у савјетима професора Слободана Владушића његовим студентима.
“Човек који се на појединачном утиску задржава, у неком позном добу или у старом добу, биће у ствари онај човек који је пребогат искуством и који ће онда то искуство моћи да подели, да посаветује, да прокоментарише, да да прави коментар, право знање и прави смисао оног што се у неком тренутку дешава у односу на добар део нас који живимо у некој брзини и претрчавамо преко свега са чим се сусретнемо и ако је у питању и књига и уметничко дело. И врло површно приступимо и не дамо прилику, у ствар,и да то заиста постане некако део на”, казала је Ковић.
Предавање др Вање Ковић на тему “Како мозак бира културу: Когнитивне основе културних преференција” уприличено је у оквиру фебруарског репертоара Никшићке културне сцене.
Пише: РТНК
