Jedan od brojnih bardova poslijeratne poezije, što staje u odbranu Njegoševe kapele bio je i Brana Petrović. Ovaj „patrijarh moderne srpske poezije“, kako ga je okarakterisao Matija Bećković, prilaže za zabranjeni dvobroj časopisa Umetnost pjesmu simboličnog naziva „Ja ne pišem pesmu“.
Ja ne pišem pesmu, Učitelju,
jer pesma se gnevom ne piše:
za pesmu treba one velike radosti
žena i dece u brdima
kada se ratnik živ kući vraća.
Tek malo po zvezdama prebiram –
množim, oduzimam, dražim Nemoguće.
Nije li rečeno: mudracima je mudrost spomenik
pesnicima pesme kojima slavljahu život?
Nije li rečeno: u smernosti je gordost onih
koji se s bogovima o zemaljskim poslovima dogovaraju?
Ja ne pevam pesmu Učitelju,
jer pesma je s gnevom u zavadi:
za pesmu valja one velike radosti
koju filosofi kradu od svoga naroda.
Tek malo prelistavam nebesku gramatiku,
žalostim srce zvezdanim pravopisom.
Počivaš u miru, Učitelju,
kao da se ništa ne događa:
i veće je pogrome razum doživeo,
a tek šta ga u budućnosti čeka!
