Дијалошка трибина на тему „Сјећања проте Милуна Фемића“ одржана је синоћ у сали Парохијског дома Цркве Светог Ђорђа под Горицом. Говорили су аутор, протојереј-ставрофор Милун Фемић, затим протојереј Мирчета Шљиванчанин и др Наташа Радоњић – љекар опште праксе из Подгорице. Домаћин и водитељ вечери, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је да књига проте Милуна Фемића представља сјећање на његов свештенички живот и службу у једном времену ненаклоњеном Цркви и духовном животу уопште, те да због чињенице да ми данас тешко можемо и замислити то вријеме, ова књига има драгоцјену вриједност.
Отац Милун је на почетку говорио о времену када је био ученик Богословије и када су га на том путу подржали родитељи, говорећи му да истрпи искушења и да ће Бог помоћи. Потом је истакао велику подршку за писање ове књиге коју је имао од блаженопочившег Митрополита Амфилохија.
„Послушао сам га, написао сам књигу и предао му рукопис двадесете године. Кад сам га видио рекао је да није још прочитао, а у међувремену је отишао у болницу. Од тада је прошло времена, држао сам рукопис у фиоци и најзад могу да захвалим проти Мирчети који је то исфорсирао па је захваљујући њему књига објављена. Што се тиче времена, оно није било неповољно само за мене, него за све свештенике, нарочито за младе. Говорили су ми да треба да се запослим другдје, да је са Црквом завршено, да ће ми наћи други посао. Рекао сам да нећу напустити службу и да желим да останем свештеник. Био сам млад и био сам мало и дрзак и хтио сам одмах да прекратим такве приче. Онда су они покушавали преко мојих пријатеља, али било је и међу њима добрих који су ме подржавали, говорили да имају повјерење у мене и да ће ми помоћи у складу са могућностима. Крштавао сам по ноћи, али ни по цијену живота нисам откривао кога, и они су знали да сам ја чврст“ – присјећао се отац Милун.
Протојереј Мирчета је у одговору на питање зашто је ишао Митрополитовим трагом и био упоран у жељи да се ова књига изда, нагласио значај предања за Цркву.
„Ми сви свештеници знамо колико је предање важно у Цркви. Од првих текстова Светог Писма које ми данас читамо и на чему темељимо нашу вјеру, оно није било у почетку записано, па ни литургијски и други текстови који су данас много важни, који су основа и темељ наше вјере, историје Цркве, нису били записани. Преносили су се у почетку усмено. Били су упућени једној заједници, конкретно, преношени са генерације на генерацију, док то неко није записао и то добило форму која је данас нама позната. То ће рећи да је предање у Цркви испред свега и Богом дано.Тако да, имати у својој близини једног човјека који има 57 година свештеничке службе то је заиста једна ризница предања – једна жива књига живота у Цркви. Зато је штета да људи попут оца Милуна не остану запамћени кроз писане ријечи, да би могли и они који сјутра дођу, послије нас да то виде и осјете на један другачији начин – да упознају живот Цркве кроз конкретне личности које су овдје, на нашем простору служиле.
За мене су људи попут оца Милуна ризнице црквеног предања и живота које може да користи многима и који су и нама, млађим свештеницима, ослонац, темељ и подстрек да и ми доживимо ове године, ако Бог да, и да наставимо предање некоме ко ће доћи послије нас. И наш Митрополит Јоаникије је дао благослов да то издамо, наша Црквена општина. То је тај мотив – да богатство духовно, искуство животно и оно што носи тај период у ком је отац Милун служио, заиста вриједи да остане записано и да могу и они послије нас који нас не запамте, да виде како се то збивало и како се кроз ту књигу прелама лични живот свештеника, али и колективно стање једног народа. Лично сам почаствован и Богу благодаран што могу да поред себе имам човјека који припада онима који су оправдали Божији залог који су примили у једном много тешком времену, сачували тај залог и нама га предали“ – рекао је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Докторка Наташа Радоњић је говорила о свом двадесетогодишњем познанству са протом Милуном, истичући да је он био њен парох, духовник и пријатељ изнад свега. Посебно је нагласила да је имала благослов и дар Божији да приђе Цркви у тим временима, да се врати вјери и упозна дивне свештенике који су свједоци једног тешког безбожног времена које је, Богу хвала, иза нас.
Зоран Костић – Цане на Дијалошкој трибини: Човјек треба прво да се ослобађа од самога себе
„Имала сам срећу да сам у Београду била у окриљу исто тако једног дивног проте Дејана Дејановића (Црква Светог Трифуна на Топчидерском брду), а после се то наставило и овдје у Подгорици код проте Милуна, и сада у мојој парохијској Цркви Светог Ђорђа. Заиста сам благодарна Богу на свим тим даровима и сусретима са оваквим људима“, казала је између осталог др Наташа Радоњић.
Прота Милун је у наставку говорио о периоду када је постао свештеник и почео богослужити у Бијелом Пољу шездесет девете године, те да је практично био једини свештеник од Гусиња до Подгорице. Стизао је свуда. Путујући у цивилној одјећи, носио је браду која је тада била дозвољена само умјетницима и свештеницима, и због чега је био препознат као свештеник па је имао непријатности. Потом се вратио у вријеме свог основног образовања, када је у селима владао страх, јер су људи убијани, иако је рат био завршен, истичући да су се људи бојали највише обичних људи из села.
