Пут просвешченија подразумијевао је и установљавање Сената, Гвардије и перјаника. Наплату пореза, такође. Слабо се то допадало Црногорцима.
Пише: Александар Живковић
Претходни дио можете прочитати овдје
Рани дани Његошеве власти приказани су у трећој епизоди серије Његош свевременик, која носи назив „Државник и дипломата“.
Уз сав труд саговорника серијала, нарочито самог сценаристе, Микоње Кнежевића, драмски „штоф“ из овог значајног периода историје Црне Горе, средствима која су била на располагању ауторима, није могао да се развије до дубљих утисака и да испровоцира значајнија питања. Епизода је била својеврсни репетиторијум, добар и користан, за оне већ упућене у ову фазу Његошеве владавине, али је остало питање: да ли разумљив онима који се тек данас упознају са Његошем.
И више од тога: ако нам Његош као поета стално „измиче“ и тражи све новија тумачења, колико тек не схватамо, опет ћу рећи, драму његове владавине.
Александар Живковић: Владика черногорски – предводитељ народни (поводом документарне ТВ серије)
Желећи просвешченије није могао да не заведе репресивне институције, попут Сената, племенских капетана, Гвардије и перјаника. Али, опрезно, читаоче! Не треба у томе тражити неку добру аналогију, сувише добру аналогију, са фукоовским кључем кроз који данас посматрамо европско Просветитељство. (И сам Фуко је знао да се нашали на рачун сувише добрих аналогија). Овдје је проблем већи јер Пустињака цетињског, Његоша пјесника, морамо суочити са Његошем владаром. Нијесу баш Црногорци и Брђани радо гледали његово сламање племенске самовоље, нарочито не увођење пореза. Тек послије његовог упокојења, говориће: „Нећемо ми имати бољега господара од Владике Рада.“
Но, док не дођемо једанпут до пуног приказа те драме Његошеве власти, остаје њен централни међаш – канонизација Светог Петра Цетињског. Тај Његошев чин, који је као што је у серији лијепо приказано, имао је бројне непријатеље. Али, „Божије вријеме“ показало је да је то био најцрквенији, уједно и најдржавотворнији потез Његошеве власти. Још нешто, кроз канонизацију Светог Петра, сагледавамо и Његоша који је међу својим савременицима најдубље схватао немањићку црквено-државну мисао и праксу.
А, биће, и да му је заштита Светог Стрика итекако требала у успостављању власти у бесудној земљи.
