Пише: Оливер Јанковић
„Само то више нисмо ми, живот а ни звезде,
Него нека чудовишта, полипи и делфини
Што се тумбају преко нас, и плове, језде“
(Ламент над Београдом, Милош Црњански)
Ово је једна од оних ноћи. Ноћи када се „поклопе звезде“. И то како! Послије синоћње побједе фудбалера Црвене Звезде (четврте узастопне) у Лиги Европе, услиједила је трећа за редом, побједа кошаркаша истог спортског клуба, на гостујућим теренима Евролиге. Звездини кошаркаши су повезали побједе у Милану, Монаку и Болоњи. И то над директним конкурентима за највиши пласман у овом престижном континенталном такмичењу. То их је прилично учврстило у зони „топ 10“ и приближило водећим тимовима на свега пар побједа. А ове Звездине резултатске „звезде“ нијесу пука коинциденција у два различита спорта, него готово па пресликан такмичарски низ београдских клубова. Јер и фудбалери у „црвено-белом“ постижу сличан подвиг: четири узастопне побједе у Лиги Европе, од по 1:0 (старији читаоци ће се сјетити сезоне 1978/79 у Купу УЕФА и Звездиног „1:0 – 1:1“ доласка у финале овог такмичења) довеле су Београђане у осигуран пролазак у елиминациону фазу али и шансу да се за 7 дана боре за европско фудбалско прољеће. И тако смо, славни Песничне, сви постали „звезде“.
А како смо постали чудовишни „делфини“? Па тако што смо најприје, од кошаркашке дворане направили базен (!) а онда, на том мјесту вјечитих побједа, надмашили све најбоље репрезентације свијета (Шпанију, Мађарску, Италију…) и исте ове „звездане“ вечери ушли у давно жељено финале првенства Европе! На крилима искусних „делфина“ Јакшића, Ћука, Вица и Мандића, пропливали су невјероватни голман Глушац и бриљантни Василије Мартиновић.
Србија, троструки и актуелни олимпијски шампион, ватерполо екипа која је званично четврта на свијету, уронила је, пред домаћом београдском публиком, у борбу за европско злато, која слиједи за два дана. Тамо је не чекају, већ виђени, Грци, него Мађари са којима ћемо у комшијском дербију (по много чему вјечитом) одлучити ко је најбољи у дунавском сливу, односно – ко је најбољи у Европи.
Вечерашња победа српских ватерполиста против Италије, са доминантно бољом игром од „азура“ одагнала је све приговоре да Србији, на овом такмичењу, у једра дувају судије (због домаћег терена). Напротив, Србија је показала да је тренутно бољи такмац од Италијана и да се европска медаља (без обзира да ли златна или сребрна) заслужено враћа у Београд. Београд коме не треба ламент, него побједничка химна.
И на крају, оставимо све ове побједничке низове Звездиних играча (и ових и оних) и српских ватерполиста, на тренутак, по страни и одајмо почаст јуначком КК Партизану, који је из понора великих неуспјеха и тражења „свијетла у тунелу“ вечерас искочио побједом против лидера на евролигашкој табели Хапоела из Тел Авива. Од – 27 при крају треће четвртине, „црно-бели“ су дошли до продужетака, и на крају до сензационалне побједе, која не само да диже њихов спортски морал и бодовни салдо, него помаже Звезди да се приближи самом европском врху. Заиста би Партизанови кошаркаши могли да кажу, у складу са стиховима Црњанског, да – када су у питању порази и посртања – „то више нисмо ми“.
