Пише: Ерол Усер
Иако је мало вероватно да ће доћи до сукоба уколико европске трупе буду распоређене на Гренланду, готово је извесно да Брисел НАТО више никада неће посматрати на исти начин. Попут Француске у време Шарла де Гола, Европска унија би требало да размотри потрагу за „трећим путем“ између Сједињених Америчких Држава и Русије.
Недавно је амерички председник Доналд Трамп изјавио да „ћемо нешто урадити по питању Гренланда, свиђало им се то или не. Јер ако то не урадимо ми, Русија или Кина ће преузети Гренланд, а ми нећемо имати Русију или Кину за комшију“.
Ова изјава већ је имала далекосежне последице. Како је 9. јануара изјавила данска премијерка Мете Фредериксен, „ако би Сједињене Америчке Државе одлучиле да војно нападну другу чланицу НАТО-а, тада би све стало – укључујући НАТО и сам поредак безбедности успостављен после Другог светског рата“.
Отворено ратоборан приступ америчког председника према острву величине Мексика, на коме живи тек око 57.000 људи, изненађује из више разлога, али истовремено не пружа никакву јасноћу у погледу будућности ове аутономне територије. Да ли би Гренланд био освојен, или би га Америка једноставно „откупила“?
Пре свега, како тумачити наводну кинеску и руску претњу? Сједињене Америчке Државе одржавају војно присуство на Гренланду непрекидно још од априла 1941. године. Након нацистичке окупације Данске 1940, САД су инсистирале да је острво део западне хемисфере и да мора бити „укључено у општи хемисферни систем континенталне одбране“.
Дански амбасадор у САД Хенрик Кауфман потписао је са администрацијом Френклина Рузвелта „Споразум о одбрани Гренланда“, поступајући супротно налозима марионетске владе у окупираном Копенхагену, из којег краљ Кристијан X није желео да побегне.
Иако је у то време био оптужен за велеиздају, Кауфман је након ослобођења Краљевине 1945. године дочекан као херој. Немци никада нису покушали да анектирају Гренланд нити да га формално понуде Американцима у замену за боље односе Берлина и Вашингтона; мало је вероватно да би Рузвелтова администрација на такву понуду пристала, имајући у виду како је Пољска прошла након саучесништва у окупацији Чехословачке 1938. године.
Током Другог светског рата Гренланд је представљао кључно место за допуну горива и логистичку подршку Савезницима, омогућавајући како прелет краткодометних авиона (ловаца и средњих бомбардера) ка Великој Британији, тако и снабдевање Совјетског Савеза у оквиру програма зајма и најма.
Значајно је да су САД позвале на Монроову доктрину када је Велика Британија предложила преузимање Гренланда након своје „учтиве“ инвазије Исланда у мају 1940. године, када је и Исланд још био део Краљевине Данске. У јулу 1941. Британија је убедила тада неутралне Сједињене Државе да преузму окупацију острва.
Пре него што су америчке трупе повучене 1946. и 1947. године, Исланд је изгласао раздвајање од Краљевине Данске, потврђујући демократску традицију за коју Исланђани тврде да потиче још из 10. века. Не изненађује што су Сједињене Државе биле прва држава која је 1944. признала Републику Исланд. Међутим, америчко повлачење није дуго трајало: Исланд је касније приступио НАТО-у, трупе су се вратиле 1951, повучене су 2006, да би се од 2016. поново вратиле на ротационој основи.
Америчко присуство на Гренланду, за разлику од тога, није имало ниједну „празну годину“. Након ослобођења Данске 1945, САД су понудиле да откупе острво за 100 милиона долара у злату, али су Данци ту понуду одбили.
Заједнички штабови америчке војске су 1946. године тврдили да је Гренланд „најважнија стратешка област на свету“ за америчку одбрану од настајуће совјетске претње. У годинама пре Спутњика, највећи страх односио се на совјетске бомбардере дугог домета; готово свако ко је икада летео директно из Москве ка САД сећа се прелета преко Гренланда.
Клаузула из споразума из 1941. прецизирала је да америчке трупе могу остати док год постоје „претње миру америчког континента“. Оне никада нису отишле. Штавише, током Другог светског рата и Хладног рата број америчких војника стационираних на Гренланду мерио се хиљадама.
Све ово указује на кључну чињеницу: Сједињене Државе већ у потпуности доминирају Гренландом у војном смислу. Одсуство америчких трупа у појединим годинама искључиво је резултат политичких одлука.
Владимир Ђукановић: Критичне сировине и енергетска транзиција – Гренланд
И док САД имају потпуну војну контролу над простором, Кина је у међувремену показала интересовање за експлоатацију природних ресурса.
Гренланд поседује значајна рудна богатства за која је Пекинг изразио интерес. Имајући у виду Трампов често нео-меркантилистички однос према природним ресурсима, није изненађење што је то изазвало узбуну у Вашингтону.
Кина је 2018. покренула иницијативу Поларни пут свиле и прогласила себе „блиско-арктичком државом“. Од тада Пекинг шири своје присуство у региону кроз научне експедиције, инфраструктурна улагања и аквизиције природних ресурса. Ипак, кинеско присуство у гренландском рударству засад се своди на два мањинска удела у неактивним пројектима.
Истовремено, Гренланд се налази на осмом месту у свету по резервама ретких земних метала и домаћин је два налазишта која спадају међу највећа на свету.
Интересовање Кине за Гренланд, према наводима портала Арктик Тудеј, посебно је проблематично за САД због сигнала које је прошле године послала полуаутономна влада острва, наговештавајући спремност за сарадњу са Пекингом. У интервјуу за ФТ у мају 2025, гренландска министарка за привреду и минералне ресурсе Наја Натанијелсен позвала је САД и ЕУ да повећају улагања у рударски сектор, или ризикују губитак утицаја на Арктику у корист Кине.
Током Трамповог првог мандата, САД и Гренланд потписали су Меморандум о разумевању којим је америчка примат у рударском сектору острва био потврђен. Тај споразум истекао је прошле године без иједног већег посла.
У мају 2025. Гренланд је, према новом закону, доделио своју прву рударску дозволу данско-француској групи за пројекат експлоатације анортозита вредан 150 милиона евра, уз подршку локалних и европских инвеститора. С обзиром на то да Трамп кинеске инвестиције наводи као претњу америчким интересима, актуелни потез острва усмерен је ка Европи.
На конференцији за новинаре у Копенхагену 13. јануара, гренландски премијер Јенс-Фредерик Нилсен изјавио је: „Гренланд не жели да буде у власништву САД. Гренланд не жели да њиме управљају САД. Гренланд неће бити део САД. Бирамо Гренланд какав данас познајемо, као део Краљевине Данске.“
Касније тог дана Трамп је одговорио речима: „Не знам ко је он. Не знам ништа о њему, али то ће за њега бити велики проблем.“ На неки начин, то одражава старе америчке ставове према локалном становништву Гренланда. Док су Исланђани подстицани да теже независности под окриљем америчке војне контроле, гренландски парламент се третира са потцењивањем.
Копенхаген, међутим, локалну самоуправу посматра са знатно више уважавања. Према Закону о самоуправи из 2009. године, гренландски парламент има законско право да прогласи независност. Штавише, већ сада самостално одлучује о рударској политици.
Данска није усамљена у подршци гренландској аутономији: француски председник Емануел Макрон и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен издали су саопштења у којима су подржали Нилсена, упозоравајући да би сваки покушај САД да преузму Гренланд фактички значио крај НАТО савеза.
Многи се питају зашто Гренланд једноставно не „уновчи“ ситуацију. Острво има свега око 42.000 одраслих становника, а исплата чак и милион долара по особи за прихватање америчког држављанства коштала би око 42 милијарде долара. Међутим, локално становништво свесно је скривених трошкова. Посланици су као упозорење наводили пример острва Науру и његове „брзе зараде“ од рударства.
Током осамдесетих година Науру је био једна од најбогатијих земаља света по глави становника, захваљујући огромним налазиштима фосфата. Новац је брзо потрошен, а око 10.000 становника остало је са уништеним екосистемом и зависношћу од увоза хране. Науру је од врха светских лествица БДП-а по становнику доспео до тога да постане познат по распрострањености дијабетеса типа 2.
Ситуацију додатно погоршава сазнање да САД намеравају да понуде минималну надокнаду. Интерни разговори у Белој кући, процурели почетком јануара 2026, указују на једнократне исплате у распону од 10.000 до 100.000 долара по особи.
Гренланђани схватају да је таква сума смешна, имајући у виду стратешку вредност минерала и арктичку позицију острва.
Горан Николић: Трампова логика Велике Америке – Колико кошта Гренланд, а колико Панамски канал?
Данска годишње обезбеђује Гренланду блок-донацију од око 4,3 милијарде данских круна (приближно 620 милиона долара), што чини око 50 одсто укупног јавног буџета острва и приближно 20 одсто његовог БДП-а. То износи више од 10.000 долара по становнику годишње, а додатна средства одобрена су прошле године услед америчког притиска.
Према буџету за 2026. годину, Данска ће у потпуности покривати трошкове лечења гренландских пацијената у данским болницама. Иако регистровани припадници домородачких племена на југозападу САД имају право на бесплатну здравствену заштиту, тај систем се не може мерити са оним што Данска нуди.
Укратко, администрација Доналда Трампа спремна је да преузме Гренланд иако он не доноси додатну безбедносну вредност, јер безбедност тамо није била проблем још од времена пре бомбардовања Перл Харбора. Истовремено, јасно је да не планира правичну надокнаду локалном становништву. Такав потез носи ризик распада НАТО-а. Како је приметио геополитички стратег Питер Зејхан, Копенхаген би могао да затвори амерички приступ Балтичком мору, што би балтичке земље приморало да се у потпуности ослоне на европске савезнике.
У светлу најновијих потеза Вашингтона, лако је 34-годишњег Нилсена упоредити са Мелијанцима који су Атини говорили о правди, само да би им било одговорено да „јаки чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају“.
У стварности, мало је Гренланђана који су довољно стари да памте време када америчке трупе нису биле присутне на острву. Данаци и њихови европски савезници су прави Мелијанци, који се позивају на дуготрајне принципе правде и фер-плеја.
Већ током прве седмице 2026. године Вашингтон је показао да нема стварно интересовање за промоцију „поретка заснованог на правилима“.
Европљани су били приморани да се суоче са оним што то заиста јесте: пројекат таштине. Управо овакви чинови агресије представљају оно што би безбедносни савези требало да спрече.
Сада је на Европској унији да преиспита своју одбрамбену стратегију у свету у којем се на Сједињене Државе више не може ослонити као на чувара „заједничких вредности“. Више европских земаља већ је послало војно особље на Гренланд, доводећи тензије међу савезницима у НАТО-у на ниво какав није виђен још од кипарске кризе 1974. године.
Европска унија ће морати да се ослони на сопствене структуре како би убрзала планове за „стратешку аутономију“. Попут члана 5 НАТО-а, Унија располаже чланом 42.7 Лисабонског уговора, клаузулом о узајамној одбрани, према којој су државе чланице дужне да пруже „помоћ и подршку свим расположивим средствима“ уколико нека од њих буде жртва оружане агресије.
Иако је мало вероватно да ће доћи до сукоба уколико европске трупе буду распоређене на Гренланду, готово је извесно да Брисел НАТО више никада неће посматрати на исти начин. Попут Француске у време Шарла де Гола, Европска унија би требало да размотри потрагу за „трећим путем“ између Сједињених Америчких Држава и Русије.
Ерол Усер, предузетник, аутор, филантроп
Извор: НИН
