Пише: Маја Солар
Освртање на Франтза Фанона не може бити декоративно, ради велике бројке која је повод, већ нас упућује на теоријску и политичку запитаност шта је нама Фанон данас. И јесмо ли, имајући у виду фаноновска упозорења, могли боље?
Подударно, и Франц Фанон и Патрис Лумумба су рођени прије сто година, чак дијеле исти мјесец рођења, и умрли су исте године. Лумумба је убијен почетком 1961, а Фанон је крајем године умро услед неуспешног лечења од леукемије. Лумумба и Фанон су ипак тешње повезани од пуке бројчане симболике, пре свега кроз антиколонијалну борбу.
Након Лумумбине смрти, Фанон пише меморијални текст, који је касније објављен у гласилу алжирског Фронта националног ослобођења “Ел Моудјахид”, под насловом “Ла морт де Лумумба: Pouvions-nous faire autrement?” (“Смрт Лумумбе: Јесмо ли могли другачије?”). Можда делује зачудно како у једном тексту насталом трагичним поводом, након убиства пријатеља и друга, Фанон успева да и у тој форми има критички приступ и да ствар политизира.
Али ако познајемо дело Фанона, спој предивног начина писања и проблематизирања у којем се све пропитује дубоко, критички, отворено и радикално (тј. коренито), онда и није толико чудно: тешко да би написао текст пригодничарског карактера а без анализе и политичких поенти.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
У том озрачју, ни освртање на Фанона не може бити декоративно, ради велике бројке која је повод, већ нас упућује на теоријску и политичку запитаност шта је нама Фанон данас. И јесмо ли, имајући у виду фаноновска упозорења, могли боље?
Можда једно од најпрецизнијих одређења ко је био Франц Фанон је оно Имануела Валерстина: “Ко год да је Фанон био, он није био постмодерниста. Пре бисмо га могли окарактерисати као, једним делом, марксистичког фројдовца, другим делом, фројдовског марксисту, а највећим делом као потпуног посвећеника покрета револуционарног ослобођења” (Читати Фанона у XXI веку).
Започињање одређења негативно, тиме да није био постмодерниста, није нимало случајно. Познато је да се мноштво радикалних политичких, активистичких и теоријских фигура прекраја, пацификује и прилагођава тако да ипак некако могу ући у канонске приказе и у популарну културу. Припитомљавање, брисање најрадикалнијих елемената и померање фокуса на оно што је “најсварљивије” важи и за рецепцију Фанона.
Његово име улази у академију углавном кроз одвајање од марксизма, разводњено и испражњено од милитантности, са претежним акцентом на психолошке теме. Чак је и кооптирано као одбрана идеје да је капитализам могућ без расизма и да су црни капиталисти оно што систем тобоже побољшава.
Таква извитоперавања донекле омогућава и Фанонова фасцинантна ширина знања, тема којима се бавио и поља у којима је деловао, при чему се онда “откине” неки комадић из целине. У случају Фанона, ипак, сва влакна ове целине су битна. Мноштво је лица Фанона, али сва су заправо револуционарна.
Непрекидно упућујући и на економску димензију “насиља” и принуда, Фанон нам показује да се логика капитализма не може отпетљати од колонијалности, расизма и империјализма. Стога и данас, ми који настављамо да живимо ту логику, пуно тога можемо добити из Фанонових анализа
Многоликост Фанона кроз биографску скицу могла би се исписати овако: млади Фанон који одлази с родног острва МартиниК да би се борио против фашиста у Другом свјетском рату; Фанон под литерарним утицајем, али и критичким одмаком од покрета
Негритуда (посебице Aiméa Césairea, јер је његова концептуализација црнаштва била понајвише антиесенцијалистичка, што Фанона ипак није спречило да, касније, буде оштар према Сезеровом компромисном политичком раду и заговарању департманизације прекоморских територија); Фанон који се враћа у Француску, студира медицину и изучава психоанализу (Фројда, Адлера, Реиха, Јунга, Лацана), допуњујући је социогенетском димензијом; Фанон који изучава филозофију, обликујући се под утицајем феноменологије (посебице Мауриција Мерло-Понтyја, чија предавања у Лиону је слушао), Хегела, Маркса, Сартреа, Леви-Строса итд; Фанон који се брачно здружује са Марие-Јозеф Дублé, познатијом као Џози Фанон, такођер милитанткињом и новинарком; Фанон психијатар који истражује везе друштвеног и психичког, усредсређујући се на утицај расизма; Фанон који ради у болници Саинт-Албан и заједно са Токвилом (учесником у Шпанском грађанском рату и марксистом) експериментише са социо-терапеутским приступима; Фанон као писац књиге “Црна кожа, беле маске” (1952), у којој нас уводи у дубине психе прожете расистичким повредама, имајући у виду хоризонт психо-друштвеног и политичког ослобођења које назива разотуђењем (la désaliénation); Фанон који одлази у Алжир крајем 1953. јер је добио радно место у болници Блида-Јоинвил; Фанон који се нашао усред револуционарних догађаја и придружује се борби за независност, као онај који лечи и герилске борце, као гласноговорник ФЛН-а; Фанон који је приморан на егзил у Тунис, где је радио као ангажовани психијатар у неколико болница; Фанон као новинар за “Ел Моудјахид” (неколико есеја одатле преведено је и објављено у југословенском издању књиге “Социологија револуције”, 1977); Фанон који на Конгресу црних писаца и уметника у Риму 1959. раскида са Нéгритуде покретом, залажући се за борбу за национално ослобођење и стварање новог хуманизма (успутно, у Риму се сусреће са Де Беаувоир и Сартреом); Фанон као амбасадор у Гани у име Привремене владе Алжирске Републике (ГПРА); Фанон који Алжирску револуцију разумева као део Афричке револуције, односно свеопштег ослобођења човечанства; Фанон који се залагао за панафричке стратегије, као и афричку милицију за самоодбрану и међупомоћ, те био ближи револуционарним позицијама попут оних Kwamea Nkrumah-a (Гана), Патриса Лумумбе (Конго), Сéкоуа Тоурéа (Гвинеја), Јулиуса Нyеререа (Танзанија), Фéликса Моумиéа (Камерун); Фанон који политички едукује борачке трупе на туниско-алжирској граници; Фанон који последње месеце живота одлучује искористити за писање свог политичко-теоријског тестамента, “Les Damnés de la Terre” (1961, а у југословенском преводу “Презрени на свијету” се појављују 1973).
Елис Бекташ: Тужна и надасве истинита приповест о златокосом дечаку Ернсту Хајнесу
Најпознатија, а и најконтроверзнија из угла моралистичко-грађанског згражавања, његова је теорија насиља. Фанон нам даје озбиљну теорију, па и политички предлог за употребу насиља, али никада није био глорификатор насиља по себи. Његова нијансирана анализа показује психичке учинке колонијалних повреда, којима се генеришу различите патологије и избијају менталне болести, али се колонијализам објашњава и као насиље у структурном смислу.
Непрекидно упућујући и на економску димензију “насиља” и принуда, Фанон нам показује да се логика капитализма не може отпетљати од колонијалности, расизма и империјализма. Стога и данас, ми који настављамо да живимо ту логику, пуно тога можемо добити из Фанонових анализа.
Шта је то колонијализам у структурном смислу, како колонијалност остаје у срцу онога што је он именовао неоколонијализмом, како колонијални расизам дели исту логику са другим облицима расизма, шта су проблеми и неприлике национализма, ко су све класни субјекти борбе и како мислити улогу сељаштва и лумпенпролетаријата, зашто је ослањање на западњачку помоћ проблем, зашто УН интервенције у коначници увек спашавају колонијалну моћ, ипак – и зашто Трећи свет улази у савез са европским масама (не са европским владама), зашто су компромитоване афричке марионетске владе подбациле, зашто се деколонизација суштински никада није догодила, зашто устанак није тероризам, зашто теорија – она револуционарна – ипак има улогу у борби, шта су политичка едукација и знање за масе, како култура настаје из борбе, шта је ослобођење у универзалном смислу и ко је нови човек… само су нека од питања због којих и данас понављамо Фанона.
Могуће је да је једно од лица Фанона, оно које кружи данас, лице баука, јер се надвија опасно по систем. О “бауку Фанона” пише и Петер Худис у књизи “Франц Фанон: Philosopher of the Barricades” (“Франц Фанон: Филозоф барикада”), те истиче да је оно што га чини савременим то што је његово дело препуно упозорења и усмерења како да не изгубимо из вида универзално.
Фаноновско је, дакле, оно што се тиче човечанства, а значај Фанона у свијету у којем су колонијалност и империјализам устрајна текстура друштвених односа, остаје све док је капитализма. Неуморно пропитивање јесмо ли могли другачије ваљало би ригорозно разрађивати у фаноновском духу: (само)критички и с борбеним циљем слободе за све.
Извор: Портал Новости
