Као архитекта Андија Маркуш је био сјајан. Господ Бог му је дао таленте које је он умножавао. Кроз пјесме је опјевао врхунска дјела архитектуре, био је есејиста, а уз све то и критичар и то непристрасан, рекао је инок Симеон, приређивач спомен-изложбе постављене у галерији Архитектонског факултета у Подгорици.
Отварању поставке претходио је омаж Маркушу, аутору 22 књиге из архитектуре, а укупно 48 дјела која је издао у последњих 34 године, а поједине од њих и у електронској форми.
– Био је педагог, професор Нацртане геометрије у средњој школи, али је стигао да буде и професор на Грађевинском факултету, док још није архитектонски факултет постојао. Био је изузетан. Знате, постоје критичари архитектуре који само лијепо пишу. Тешко је бити критичар да критикује и лијепо, и оно што није лијепо. Андрија Маркуш је био један од њих. Цијелог свог вијека штитио је насљеђе културе – рекао је монах Симеон Драговић, архитекта и Маркушев кум.
Архитектонски факултет покренуо циклус изложби
Изложбу је отворила деканка Архитектонског факултета проф. др Светлана Перовић истичући да се уједно покреће и циклус изложби посвећен реномираним црногорским архитектима. Она је нагласила да изложба одражава дух архитекте који је своју професију схватао озбиљно и одговорно, не само кроз реализације, већ и кроз јавни ангажман у одбрани градитељских вриједности.Перовић је оцијенила да Маркушеви записи, есеји и књиге остају трајне лекције будућим генерацијама о односу према простору, насљеђу и професионалној етици. Перовић је истакла да његове критике нијесу биле усмјерене против људи, већ против лоших рјешења, површности и одсуства културе, те да је архитектуру бранио и онда када то није било лако ни популарно. Најавила је и да ће галерија овог факултета која носи име „Александар Баћко Кековић“ убудуће бити отворене за јавне догађаје и разноврсне културне садржаје, са посебним фокусом на теме простора и архитектуре.
Преминуо Андрија Маркуш: Бранио достојанство професије архитекте
Као модераторка програма изложбе Милица Краљ, потпредсједница Удружења књижевника Црне Горе је подсјетила да је Андрија био један од њих и да су овдашњи пјесници почели да обиљежавају Пушкинов дан у Подгорици вођени идејом професора Павла Радусиновића и Андрије Маркуша, који је и сам писао о великом руском књижевнику.
Управо о Маркушевој свестраности говорио је и архитекта Александар Ашанин истичући да је био хроничар и критичар архитектуре, али и друштва. Сва излагање пропраћена су видеопрезентацијом кроз коју је евоцирано сјећање на објаве Маркушевих есеја у „Дану“, али и текстова о његовом друштвеном ангажовању који су публиковани у другим дневним новинама и периодичној, стручној штампи. Кроз различите умјетничке форме и у промјењивим друштвеним околностима, Маркуш се досљедно борио за идеале људске слободе и против сваког облика нехуманог и неслободног поретка.
Ашанин је подсјетио да се Маркуш у пројектовању доказао већ почетком седамдесетих година, када је побиједио на престижном конкурсу за типску основну школу (ОШ „Сутјеска“ у Подгорици која је мултиплицирана касније у Никшићу и Бару) и то испред реномираних црногорских архитеката. Његов допринос архитектонској историографији Црне Горе је толики да је незамисливо писати критичку историју архитектуре XX вијека без Маркушовог дјела.
„Књигу „50 неимара архитектуре“ неки сматрају мање-више фактографском јер не умију да је читају. На мало простора за сваког архитекту, за свако дјело, Маркуш је изрекао невјероватно тачне чињенице, неумољиво прецизно – каже проф. др Рифат Алихоџић
– Чини ми се да је управо један особен и риједак спој модернистичких погледа на архитектуру и традиционалних погледа на морал и етику, оно што је формирало вриједносни оквир кроз који је Андрија Маркуш посматрао и тумачио архитектуру и њене протагонисте – хероје и антихероје – казао је Ашанин.
Проф. др Милета Бојовић, архитекта, није био у прилици да присуствује отварању изложбе, па је његов текст посвећен Андрији Маркушу прочитао црногорски глумац Симо Требјешанин.
– Промоција књиге „50 неимара Црне Горе“ била је повод за омаж преминулим колегама из друге половине XX вијека. „Сагорели“ су на вјечитом раскораку између радости надања и стрепње од реализације… Добар дио књиге „Кана“ посветио је одбрани Каниног дјела, посебно хотела „Подгорица“. „Сакрална архитектура Слободана Драговића“ претежно је посвећена капели у Старој Пазови, коју Андрија сматра једним од највреднијих архитектонских дјела на Балкану, и Манастиру Свете Тројице у Стањевићима. Препоручујем вам да читате Андријине књиге. Он их је написао и спасио душу. И вама ће добро чинити – прочитао је Требјешанин Бојовићеве ријечи.
О раду Андрије Маркуша говорио је и др Рифат Алихоџић, редовни професор Архитектонског факултета у Подгорици, напомињући да је покојни архитекта увијек био непосредан и директан.
– Кад погледате наслове Маркушевих есеја у новинама и часописима, нисте морали да читате даље. У једној реченици је писало све што је хтио да каже. У овој средини у којој се његује стил незамјерања, Андрија није водио рачуна о томе. Он није имао велики број пријатеља због тога што је био искрен, али су га уважавали због храбрости – каже Алихоџић.
Глумац Симо Требјешанин и глумица никшићког позоришта Маја Стојановић читали су нека од дјела Андрије Маркуша. Приређен је био и програм, који су пјесмом и музицирањем на флаути увеличали Милица Радовић и Исидора Брајовић, као и хор Христовог васкрсења.
Он је истакао значај залагања архитекте Маркуша у заштити архитектонског насљеђа 20. вијека.
– Његову књигу, „50 неимара архитектуре“ неки сматрају мање-више фактографском јер не умију да је читају. На мало простора за сваког архитекту, за свако дјело, изрекао је невјероватно тачне чињенице, неумољиво прецизно… – наводи професор чија су теоријска истраживања усмјерена на перцептивне процесе у архитектури и архитектонску композицију.
Архитекта Андрија Маркуш је стварао у средини гдје суштина не постоји, гдје нам је перспектива невидљива, неостварива, оцијенио је професор Драган Раденовић, вајар.
– У таквој средини је стварао Андрија Маркуш и успио је да остави дубок траг. Чини ми се да нам је оставио још једну поуку, да нас смрт равна са бесмртним. Вјерујем да је бесмртност оно што сви очекујемо и да је бесмртност оно што очекује архитектуру посебно као суштинску димензију смисла. Монах Симеон и Андрија Маркуш су нам омогућили да идемо путем у који можемо да вјерујемо и да очекујемо да будућност има смисла – рекао је, између осталог, Раденовић.
О умјетничком дару Андрије Маркуша и његовом таленту да се изрази кроз афоризам и карикатуру говорио је Горан Шћекић напомињући да је поред архитектонског опуса, оставио и дјела инспирисана хумором, критичким коментарима, афоризмима…
– Када су карикатура и афоризам у питању, свиђала ми се његова храброст, његов инат, који је својствен свима нама који желимо да лоше ствари у друштву критикујемо – рекао је карикатуриста Шћекић, иза кога стоји, како је навео, више хиљада објављених карикатура.
Омаж је завршен емотивним обраћањем Данке Маркуш која је у име породице захвалила приређивачима спомен-изложбе, као и свима који су дошли да одају почаст њеном оцу.
Извор: Дан
