Пише: Панкај Мишра
„Запад какав познајемо више не постоји“, изјавила је недавно Урсула фон дер Лајен. Не треба се превише бавити тиме шта председница Европске комисије тачно подразумева под појмом Запада. Јасно је да мисли на обрушавање некада моћне идеје, коју су током Хладног рата развијали пре свега амерички политичари и коментатори инсистирајући на њеној утемељености у демократији, правној држави и поштовању људских права. Притом, Америка није само подржала формирање антифашистичких и антистаљинистичких државних уређења у Немачкој, Италији и Јапану – како је и гласио званични наратив – већ је њен интелектуално-индустријски комплекс произвео и пратећи оптимистички поглед на свет, чија се морална надмоћ уздизала високо над неделима комунистичког и нацистичког тоталитаризма и обасјавала слободна друштва изграђена по америчком моделу.
У тој морализованој историји, Аушвиц и совјетски гулаг (зачудо не и Хирошима) представљају крајности модерног зла, које убудуће треба спречавати едукацијом грађана о ужасима које наносе радикална десница и левица, као и деловањем међународних институција задужених за одржавање завета „Никада више“. Али недавно избијање варварства у самим темељима модерног Запада открива многе пукотине у наративу о слободном свету.
„Сурвавање цивилизације у овај понор крви и мрака“, писао је Хенри Џејмс док су Европљани с одушевљењем марширали у међусобно клање 1914, „открива истинску природу једне дуготрајне епохе у којој смо претпостављали да се свет, упркос свим могућим резервама, ипак постепено побољшава“. Као што је и Сигмунд Фројд размишљао 1916: „Братоубилачки рат, коме су аплаудирали многи угледни Европљани, пољуљао је наш понос због постигнућа цивилизације, поштовање према многим мислиоцима и уметницима и наду да ће разлике међу народима и расама коначно бити превазиђене… и показао нам колико је трошно оно што смо сматрали неуништивим.“
Спектакуларно испољавање свесне суровости и организоване мржње поново је угрозило наше осећање сопства и могућности, које је барем делом одржавала вера у то да ће наша друштва с временом постати мање фанатична. Многе идеје, појединци и институције који су наизглед доприносили моралном напретку сада су изгубили своје ореоле. Биће тешко поново читати Сајмона Шаму, а занемарити да је тај угледни тумач јеврејске историје на мрежи X заступао теорију завере о Палестинцима који желе да освоје свет, и то док се над њима свакодневно вршио масакр, као и да је упорно подржавао тврдње израелских власти да у Гази нема глади. Поуке из јеврејске историје о погромима и незамисливим жртвама бледе пред поступцима државе изграђене на отпору геноцидном антисемитизму која врши геноцид уз свесрдну помоћ антисемитских хришћанских националиста из Америке.
Холокауст је био у тајности планиран и подстицан од једног деспотског режима. Данас израелске власти мирно подносе глобални ТВ пренос масовног истребљења једног народа уз помоћ вештачке интелигенције и уз гласно навијање с друге стране Атлантика (међу навијачима је био и демократски сенатор у шорцу и са капуљачом). То су необичне одлике моћи, свеприсутности и баналности модерног зла, које охрабрено сећањем на Холокауст оправдава убилачки етнонационализам уместо да опомиње против њега.
Милорад Дурутовић говорио на тему „Орфејство у савременом свијету – аутопоетички коментари“
Рђа је захватила и многе друге извесности које су дефинисале појединачни и колективни идентитет у поратном „међународном поретку, заснованом на правилима“. Међу њима је и дискурс људских права, праведнички призиван у борби против комунизма, па онда и против муслиманских земаља, освештан многим америчким извештајима и коришћен за правдање економских санкција против великог броја земаља. Сада се чини да је тај дискурс увек био изразито селективан, да је дефинисао људска права као грађанска и политичка, а не као економска и друштвена. Они који су користили идеју људских права у борби против антиамеричких режима у иностранству нису приметили све шири понор између богатих и сиромашних у самој Америци, у којој је дошло до одумирања основних права на социјалну сигурност и здравствену заштиту и где је корпоративни новац зауставио демократске процесе.
Али најслабији стуб поратног западног интелектуалног и моралног поретка је антитоталитаризам, негативно дефинисани либерални идентитет који је помогао да се америчка и израелска демократија уздигну над својим наводним непријатељима и – сад је то јасно – прикрију своје историјске и структурне дефекте. Као и они који су експлоатисали сећање на Холокауст и говор о људским правима ради потенцијалне добити, антитоталитаристи су одговорни за садашњи безмало потпуни слом политичких и моралних норми.
После обелодањивања Хитлерових и Стаљинових злочина, многи западни мислиоци закључили су да разумевање радикално нових идеја изискује сасвим нову врсту мишљења. Веру просветитељства у разум, науку и слободан говор, већ ослабљену Првим светским ратом, дотукла је беспримерна бирократија масовног убијања, потпомогнутог технологијом, систематским обмањивањем, распрострањеном лаковерношћу и конформистичким мирењем са стањем ствари.
Албер Ками је био међу онима који су разумели „кривицу“ једног „раздобља које педесет година чупа из корена, поробљава или убија седамдесет милиона људи“. Он се питао зашто је људско расуђивање, које је одолело „срамним злочинима у прошлости, кад су тирани сравњивали градове са земљом да би увећали своју славу“, обогаљено у суочавању са злочинима у двадесетом веку, додуше много тежим. Да ли је разлог то што је међу починиоцима било и квазифилозофа који су тврдили да остварују сопствене узвишене визије о добром животу и праведном друштву, а заправо су их користили да одбране своје злочине? Опремљени рационалним објашњењима масовних убистава, ти модерни идеолози први су, каже Ками, полетели да „на робовске логоре пободу заставу слободе“ и почине „масакре оправдане филантропијом“.
Хана Арент је на сличан начин уочила беспримерну изопаченост језика и логике која је пратила „масовну производњу лешева“ средином двадесетог века. Систематски трагајући за изворима тоталитаризма, истраживала је како се у деветнаестом веку појавила идеологија бескрајног јачања моћи и завела најбоље умове, које је назвала „трагичним, донкихотским будалама империјализма“.
Наравно, жртвама империјализма у Азији, Африци и Латинској Америци одавно је било јасно, захваљујући интуицији непривилегованих, да моћни белци прикривају своје најгоре ексцесе (геноцид, ропство, деспотизам) представљајући се као филантропи који предводе напредак човечанства ка славној будућности. Увидели су и да је најлибералнији и највећи космополита међу модерним западним писцима и филозофима аминовао расну хијерархију. Џон Стјуарт Мил је глатко прогласио „варварске“ народе као што су Индијци неспособнима да управљају сами собом. Чарлс Дикенс, чувен по томе што је саосећао са сиромашним белцима, посебно са децом, тражио је истребљење индијске „расе“ после жестоког устанка Индијаца против њихових британских господара 1857. године.
Многи од тих „варвара“ су знали да западне демократије нису по дефиницији непријатељи тоталитаризма. Ганди је тврдио да демократија на Западу, опседнута сопственим интересима, пре свега пружа морално покриће за насиље које изискује капитализам. Он је 1938. предвидео да ће чак и „номиналне“ демократије на Западу вероватно постати „отворено тоталитарне“. За Џорџа Падмора, антиколонијалног активисту рођеног у Тринидаду, „демократски“ империјализам и „фашистички“ империјализам су „напросто узајамно заменљиве идеологије које одговарају економским и политичким условима капитализма“.
Сличне анализе, било да долазе од Симон Веј или Емеа Сезера, морале су обесхрабрити опуштену савест победника Другог светског рата и покренути шире истраживање варварства које је суштински садржано у политичкој и економској модерности. „Отров“ хитлеризма „није нестао“, рекао је Ками у Њујорку 1946. „Сви га носимо у својим срцима.“ Годину дана пре тога, он је описао Хирошиму као огледало „наше техничке цивилизације“ која достиже „највећи ниво дивљаштва“. Али интелектуално самоиспитивање и уметничко експериментисање које је започело у раном двадесетом веку, после одумирања старих европских истина, није нашло плодно тле у Сједињеним Државама ни пре ни после рата.
Сједињене Државе, које су постајале све богатије и моћније док су разорни ратови и деспотски режими харали Европом, нису успеле да произведу личности упоредиве с Албером Камијем, Ханом Арент, Симон Веј, Полом Валеријем, Робертом Музилом, Хосеом Ортегом и Гасетом или Жаком Маритеном – Европљанима које су њихове трауме натерале да преиспитају дотад неокрњено поверење у западне рецепте демократије, науке и слободне трговине.
После 1945. самоуверени амерички градитељи нације у Немачкој и Јапану, као и њихови савезници у Хладном рату, олако су прогласили „Запад“ – идеју склепану тек у 19. веку – за заједнички идентитет белих господара универзума, укључујући и оне дискредитоване као и новопридошле. Грубо дефинисани „тоталитаризам“ придружио се идеолошком арсеналу новог Запада: био је то начин да се идентификују истакнути непријатељи његових интереса, били они Мао или Осама бин Ладен, и да се понуди ласкава слика о себи и сопственој узвишеној мисији у Сједињеним Државама, земљи која се глобално уздигла на сам врх, као и у посусталим европским империјама.
Чак и Немачка, у којој су многи бивши нацисти остали на важним политичким функцијама, и бестидно фашистичка Шпанија прихваћене су у антитоталитарну заједницу Запада уз помоћ историчара као што је Ернст Нолте, који је тврдио да су нацизам и фашизам били само последице бољшевизма. Аргументацијом у прилог јудео-хришћанске цивилизације (идеје која је популаризована за време Хладног рата) креиран је нови наратив од Платона до НАТО-а (from Plato to NATO). Упечатљиви описи бруталне репресије на комунистичком истоку у Заробљеном уму (1953) Чеслава Милоша и Архипелаг Гулаг (1973) Александра Солжењицина поткрепили су становиште да је западни капитализам ипак много бољи. Мало пажње се поклањало чињеници да су и сами дисиденти били узнемирени злокобним сличностима између два идеолошка система сукобљена у Хладном рату.
Крајем 40-их година 20. века, док је као дипломата живео у Сједињеним Државама, Милош је већ приметио да су „средства обликовања јавног мњења у земљама попут Пољске дечја игра у поређењу с уметничком формом коју су развили Американци“. Према Солжењицину, који је био запрепашћен конформизмом америчке штампе, хладноратовска „подела света није тако застрашујућа као чињеница да на обе стране влада слична болест“.
Осамдесетих година, убрзо пошто је ослобођен из комунистичког затвора, Вацлав Хавел је упозорио победнике у Хладном рату да ће личити на „своје поражене противнике далеко више него што је то данас ико вољан да призна или способан да замисли“ и да ће Запад на крају изградити сопствени гулаг „у име домовине, демократије, напретка и војне дисциплине“.
И пажљиви посматрачи америчке сцене су били узнемирени. Средином прошлог века, тринидадски историчар С.Л.Р. Џејмс истраживао је америчке филмове, романе, магазине и стрипове у Калифорнији и упозорио на „снаге које доприносе тоталитаризму у модерном америчком животу“. Десет година касније Итало Калвино је посетио Сједињене Државе и потврдио: „Овде смо у тоталитарној структури налик на средњовековну, заснованој на чињеници да не постоји алтернатива, па чак ни свест о могућности алтернативе.“ Алтернатива је постала још мање вероватна после победе Сједињених Држава у Хладном рату, кад се учинило да се сама историја завршава америчким моделом демократије и капитализма.
Писци и мислиоци из америчких привилегованих класа оживели су, уз извесну личну добит, политички месијанизам који су њихови европски пандани напустили. Кад се завршио Хладни рат, за Американце и американизоване интелектуалце који су се ушушкали по универзитетима Ајви лиге, као и за разне think-tank организације, величање Сједињених Држава као универзалног непријатеља убилачког тоталитаризма постало је императив. Саманта Пауер је прекоревала америчке власти зато што нису успеле да интервенишу на сваком месту на коме се догађао геноцид. Затим су се ал Каида и Садам Хусеин наједном појавили као отеловљење новог тоталитаризма. Мајкл Игњатијев и Најл Фергусон, поред многих других, нестрпљиво су наваљивали на Сједињене Државе да се понашају у складу са својим империјалним обавезама и да ратом намећу демократију, људска права и слободну трговину.
Чак и пре него што је у Гвантанаму отворен гулаг под америчком заставом, постало је јасно да је трагикомично сурови и неспретни совјетски непријатељ узрок интелектуалног самозадовољства Запада. Будале западног империјализма у 21. веку нису поседовале историјску писменост, а камоли моралну префињеност Хане Арент, Симон Веј и Албера Камија. Заслепљени сликом коју су створили о себи као филантропским водичима, били су осуђени на то да репризирају гротескну логику робовских логора под заставом слободе. Водећи недељници либералног космополитизма – Newsweek и Atlantic – без зазора су размишљали о предностима тортуре на прагу прве деценије 21. века, а Игњатијев, тада професор људских права на Харварду, понудио је рецепт „допустивог притиска“ на страницама магазина New York Times.
Показало се да је зла коб тих милитантних хуманитараца тиранин из Квинса, а не из Багдада или Кандахара – он сада искоришћава њихову вољу за моћ, безобзирно и на штету тамнијих народа. Трампово опако постигнуће је делегитимизовање старог интелектуалног и политичког режима, уз истовремено цементирање расне хијерархије и образаца угњетавања које је та елита користила за време рата против тероризма. Председник који заступа бели супрематизам жели да буде виђен и као аутентичан спасилац непросвећеног и зараћеног света.
Показало се да је западни либерализам, непрестано у потрази за чудовиштима изван својих граница, био морална маска за интелектуалну услужну класу – модни додатак који је Трамп одбацио јер не користи онима који председавају муњевитим и бруталним преокретом расног напретка. Не треба да нас изненађује брзина с којом је једна предрасуда из 19. века – да белци треба да владају „инфериорним“ Африканцима, Азијцима и латиноамеричким народима – постала гаранција здраворазумског златног пресека доброг дела западне политике и новинарства. „Подземна струја западне историје коначно је избила на површину“, упозорила је Арент 1950, након што су идеологије расне величине из претходног века достигле чудовишан врхунац у средишту Европе. Та подземна струја је поново избила на површину 2025. и почистила са сцене некада непобедиву идеју Запада.
Извор: Harper’s Magazine
Превод: Славица Милетић/Пешчаник
