Пише: Војислав Жанетић
Ако одемо далеко у прошлост, пронаћи ћемо занимљиву причу о Музеју Револуције, колосалној згради која је требало да никне у Београду између данашњег Пословног центра „Ушће“ (некада ЦК) и Палате Федерације (некада СИВ/Палата Федерације). Дан-данас, на том простору налазе се изграђени бетонски темељи, са једно пет хиљада квадратних метара мрачног простора у који повремено улазе само невидљиви бескућници. И планери предстојеће метастазе Београда на води.
Е, дакле, идеја о овој огромној згради датира од шездесетих година прошлог века, када су усвојени планови за њену изградњу. Градња је започела у касним седамдесетим. У осамдесетим се, са тек овлаш започетим радовима, стало, а у деведесетим је нестало и пара и револуције, а и земље чија је то револуција била. И ова кратка маргинална причица крије у себи један потенцијал. Темељ те приче, сем запуштених темеља на Новом Београду, јесте факат да је Револуцију заменила Транзиција. А да локација за некакав музеј и даље постоји. Плус, не мора се мењати превише слова у називу. Револу/ција, Транзи/ција, ко ће па да види разлику.
Управо новопредложени Музеј Транзиције изнад већ постојећих темеља имао би приземље, плус још четири спрата. У приземљу би била изложена макета Берлинског зида, која би била покривена непрозирном тканином или окружена непровидном оградом. Пад реченог зида није баш како треба сагледан на овим просторима, па нема потребе да се гледа ни сада. До првог спрата би водиле намерно запуштене покретне степенице, које ни не раде.
Први спрат био би посвећен периоду од 1987. до 2000. године, где би се могли разгледати експонати карактеристични за ту фазу Транзиције: оружје и бела техника из времена распада Југославије; џакови новчаница из доба хиперинфлације; а из епохе санкција картонске кутије са шверцованим цигаретама, пластичне боце и канистери са бензином. На период бомбардовања подсећала би воловска руда. И макета пословно-стамбеног комплекса који ће стајати на месту некадашњег Генералштаба, само кад се Трамп одљути на зета, који трчи пред горепоменуту руду.
На другом спрату би стајали експонати који карактеришу период Транзиције од 2000. до 2012. године. У тај простор улазило би се поред велике пресечене плаве врпце са звездицама, која симболизује почетак пута приступања ЕУ. Врпца би се обмотавала (и на крају запетљала) око четири веома лабава стуба стабилности, који од неког места у простору подупиру и овај и све преостале спратове. Поставка у овом делу Музеја имала би веома мрачну просторију у којој су изложене приватизације и продаје државне својине. Ова просторија не би имала плафон, јер су и приватизација и продаја и даље у току.
Трећи и четврти спрат посвећени су најновијој фази Транзиције, која траје и данас. У овај део музеја улази се искључиво подмићивањем вратара, што је перформанс посвећен корупцији, теми која доминира у изложеном садржају. Унутрашњи зидови били би обложени фасадним материјалом, у част фасадне демократије финално довршене у овом историјском периоду. Уместо прозора, ови спратови имају екране марке РЕМ, на којима се емитују Ванредна Обраћања.
Изложбена поставка на трећем спрату је у фази реконструкције, јер је првобитна идеја била да се ту приказују привредни успеси, стране инвестиције и отворени ЕУ кластери. Но, пошто је свега наведеног све мање, предвиђени експонати биће замењени огромном макетом Националног стадиона израђеном од материјала од кога се прави паризер, за случај да посетиоци огладне. А хоће, сигурно, јер ова грађевина одавно повећава многе апетите.
Док је трећи спрат осветљен, четврти није, јер су на њему изложени шатори идентични онима испред Скупштине, тренерке са капуљачама, фантомке, палице, топовски удари, и ватромети за хоризонтално испаљивање. Ту су и непрегледни спискови са лажним бирачима чије је место боравка регистровано на трафостанице и канализационе шахтове. Да има светла, посетиоци би могли да виде да је читав последњи спрат изграђен у облику пирамиде, што симболизује политичку и интересну пирамидалну шему у коју је све ово смештено. На врху пирамиде налази се гомила новца, џипови, некретнине и покоји наркотик, а на дну оскудни сендвичи и карте за метро у изградњи.
По завршетку посете Музеју, посетиоци могу до приземља да се врате пожарним степеницама, што је перформанс који објашњава да се из оволико дугачке Транзиције не излази, него бежи, и то што је пре могуће. Те да је, ако се има имало мозга у глави, дошло време да се Транзиција стави у музеј.
Кад већ није Револуција.
Извор: Нова Економије
