Пише: Добрица Ерић
Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам песму к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао.
Па нека ми руку лизне бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
ове ноћи нико није ме сањао.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао,
прокоцк’о сам срце к’о коња Зеленка
кога никад нико није зауздао…
Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не нађох свој кутак ни у чијем сну…
Извор: Прелепа поезија
