Пише: Милован Урван
Умберто Еко је једном написао да је фалсификат често аутентичнији од оригинала. Да је жив — и да зна нешто о Црној Гори — вјероватно би са ироничним осмјехом посматрао медијско, политичко и интелектуално хватање за бронзу, гранит и историју као за једину преосталу духовну потку народа који више ни у шта не вјерује, осим у то да му је увијек неко други крив. У овом случају, предмет ритуалне обредности није ништа мање од споменика Павлу Ђуришићу. Не самом Ђуришићу, будите сигурни — већ управо споменику. Материји. Симболу. Тотему. Хвата се споменик, јер је за многе хватање за праву историју давно постало сувише заморно.
А шта је уопште споменик у 2025. години у Црној Гори? Није то више ни бронзана епитафска сентименталност, већ екранизовани алат за продукцију страха, националне хистерије и продају банера. Он је објекат око којег се као око новог Јерусалима плету митови, само што умјесто Апостола имамо колумнисте, умјесто јереси аналитичаре, а умјесто римског прогона — редакцијску политику.
И ту на сцену ступају „Вијести“. Тај некадашњи лист грађанског бунта, а данас корпоративна машина за стварање догађаја из ничега, претвара споменик Павлу Ђуришићу у Минотаура којег треба убити — не мачем, већ пером, коментаром, твитом, и наравно, насловом од 72 поена: “СРБИ ХОЋЕ ФАШИЗАМ — СПОМЕНИКОМ!”
Занимљиво је како је цијела ствар постала театар. У првом чину имамо откривање — или, прецизније, најаву откривања — које медији одмах описују као „контроверзно“. Шта то тачно значи, нико не зна. Контроверзно за кога? За историју? За жртве? За дневни тираж? Не постоји историјска анализа, нити промишљена расправа — само морална паника у 300 карактера.
У другом чину слиједи позив на лов: разни квазипрофесори, активисти, умјетници који посљедњи пут у архиву били 2004, објављују фејсбук-есеје о томе како се „враћа четничка идеологија“. У позадини, неко из маркетинга већ припрема посебну кампању за сљедећу недјељу: банери са сликом споменика и натписом „САЗНАЈТЕ ШТА НАС ЧЕКА АКО НЕ РЕАГУЈЕМО САД!“
У трећем чину долази политичко хватање — не споменика, већ народа. Споменик је само средство: јер ако можете народу који полаже цвијеће на гроб Павлу Ђуришићу приписати да „подржава фашизам“, онда га можете лакше удавити у ријеци колективне кривице. Све се своди на то да српство у Црној Гори мора бити емоционално асоцирано са злом, да би га било лакше контролисати, или макар редуковати на нешто питко, безопасно и невидљиво — нешто што неће правити проблеме.
И док све то траје, једна ствар се непримјетно дешава: нико више не прича о стварним проблемима. Нема јавне расправе о економији, корупцији, здравству, образовању. Јер споменик је постао рејтинг, а историја — само повод. Као у „Имену руже“, гдје убиство није ствар правде, већ контроле знања. Ко контролише симболе, контролише и стварност.
Па тако, у овој фарси од државе и медијског циркуса, хвата се народ кроз споменик — као риба кроз мамац. И то није хватање споменика ради споменика, него ради хватања. Хватања моралне предности, хватања контроле, хватања кликова. Јер у свијету гдје се идеологија сервира у паковању од шест секунди и два хештега, стварна истина више није важна. Важно је ко први виче „фашиста!“
А публика? Публика и даље сједи, грицка кокице, лајкује, дијели, и вјерује да се историја пише на Твитеру. Можда ће једног дана и тај споменик срушити, или спровести у Спуж. Али се дух фарсе више никад неће моћи скинути с тог тла.
И на крају, како би Еко вјероватно рекао: „Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus.“ Остао је само споменик. И сенка онога шта су медији од нас направили.
